ПЕСНИЦИ

У соби нежнољубичастих зидова седели су стари и млади песник. На зиду иза старог песника висила је репродукција слике Искушење Светог Антуна, Салвадора Далија, на којој је било дописано фломастером – Средњошколско срање.

– Писање песме мора да иде као вода! Нема размишљања у поезији, поезија мора бити вођена емоцијама! Шта друго изазива надахнуће? – говорио је Стари песник.

– Овоме мора да је сваки дан петак – помисли Млади песник, играјући се чуперком своје разбарушене, дуге косе и рече:

– Хм, зашто унапред одбацивати неке могућности, писаћу како ми се прохте! То је слобода!

– Па онда пиши.

Тиме беше окончан разговор и Стари и Млади песник се разиђоше, свако на своју страну.

Постоји једна врста људи која не може без друштва. Обично су у добрим односима са свим комшијама, бесомучно их посећују, не бирајући доба дана или ноћи. Такође имају и небројено много познаника, а и о оним малобројним људима из свог окружења, које не познају лично, знају све битније податке. Кад су сами у соби просто се уцрвљају од немира. Као да не знају шта ће са самим собом.

Млади песник није био један од таквих.

Стари песник је избегавао социјалне теме у својим песмама, јер је желео да људима подари нешто нежно, лепо, узвишено. У стану је држао огроман акваријум са предивним рибицама, а омиљена му је била једна потпуно бела са плавим очима. Често је одлазио у оближњу кафану, али тамо није помињао поезију. Разговарао је са осталим гостима о најобичнијим животним проблемима, и неко ко га не зна, не би никада помислио да је песник. Волео је да посматра кравате других људи и да на основу њих изводи закључке о њима, он сам их, пак, никад није носио. Сматрао је да су потпуно неприродне и да служе за одвлачење пажње од суштине.

– Ја свој стил тренирам играјући шах, и то не са људима, они су много склонији грешкама, превидима и губљењу концентрације. Играм против компјутера! И редовно губим. То је добро, јер док год је тако могу нешто да научим.

Млади песник је седео са другом у једном старом, сасвим запуштеном кафићу. Он се није бавио књижевношћу, био је музичар. Погледа га равнодушно и рече:

– Ма џаба тренираш! Ко данас чита поезију? Хајде, погледај око себе, све сам олош и сељаци! Оно мало поштеног света не може да дигне нос од борбе за опстанак. Добро, можда бисмо и нашли некога ко чита песме, али ја лично не знам никога ко купује књиге поезије. То стварање поезије у ово наше време дође као неки утопистички пројекат. Кад мало боље размислим, ни ја нећу боље проћи са гитаром.

Млади песник не рече ништа на то већ само упали некакву јефтину цигару и одби пар густих димова зурећи у празно. А некад је кафић црних зидова и црвених сепареа, у коме су седели, био главни и једини у граду. Суботње паклене гужве, диско-кугла, први пољупци, прве љубави, прво алкохолно пиће, једном речју, чаролија! Безброј успомена је лебдело у загушљивом ваздуху оронулог и прашњавог кафеа, заједно са множином паукова, који су са посебним ентузијазмом загледали и надграђивали своје мреже које нису хватале очекивани плен.

– Да ли си гледао филм Форест Гамп?

– Нисам. – одговори музичар.

– Штета.

Стари песник је објавио осам књига поезије, појавио се у небројено много часописа и зборника, ни сам није знао колико пута је био награђиван на разним књижевним конкурсима. Радио је као уредник једног локалног књижевног часописа, састављајући некако крај са крајем. Млади песник је објавио две песме у једном значајном часопису, и једну у неком потпуно небитном зборнику, и, мање више, није радио ништа. Наравно, састављање краја са крајем се подразумевало.

Неко очекује бебу. Неко очекује писмо. Неко очекује милостињу. Неко очекује критику. Неко очекује диплому. Неко очекује новац. Неко очекује чак и писмо. Стари песник није очекивао више ништа.

Млади песник ће највероватније једног дана постати стар, а стари песник никад неће постати млад.

ОПИС 

 

 

 

– Господине Пдутр, ви сте превазиђена, проћелава пијаница! Ваше време је прошло. Штавише, далеко сте ви од господина – ви сте једна обична свиња! 

– Свиња је увек у праву. 

 

Капетан Горски се клацкао у својој столици за љуљање, зурећи у ватрицу, која је спокојно пуцкетала у камину. На ниском масивном сточићу од храстовине налазила се књига извесног Милојка Симоновића “Како пошандрцати под старе дане”,  и елегантна, наполеон чаша, са нешто преосталог одличног коњака. Поручник одби густи дим из скупоцене луле, добијене на поклон од господина Хармса, пре много година. Користио је некакав холандски дуван са мирисном нотом смокве. Његов дим је давао посебну чар атмосфери собе, уређене врло укусно, са пажљиво бираним комадима стилског намештаја. У пуковниковим водњивим плавим очима, увелико побледелим од старости, раздрагано играху одсјаји пламичака, попут веселе дечице. Погледа на раскошни сребрни џепни сат, на чијој полеђини беше гравирана следећа песма: 

 

ЈАХАЧИ 

 

Ноћ. 

Проносе четворицу. 

На штитовима. 

 

– Што ли не долази више? – помисли. 

У том моменту зачу се куцање на вратима.  

 

– Свиња је увек у праву? Чекајте, хтели сте рећи да сам, уколико сам у праву, свиња? 

– Шта сам хтео да кажем, рекао сам, а ви тумачите како год хоћете – одговори Пдутр и натегну добар гутљај шљивовице из јефтине, металне, кинеске пљоске на којој беше писало рђавим словима: “REMY MARTIN fine chаmpаgne cognаc”.  

Уредник се почеша по потиљку, погледа у врхове шпицастих лакираних ципела, па у Пдутра који није давао ни пет пара на његову разјарену реакцију. 

–  Да знате Пдутре, ваш рукопис је много бољи од вас! – просикта уредник. 

– Видите, то можда није нетачно…  Напокон да и од вас чујем нешто смислено… Хик… Него, друга ствар је ту интересантна. Чтали сте Дигиталну Пирану? Да, читали сте је свакако – морали сте, чим сте је објављивали. Видите, ја мислим да је квалитет ње, као особе, далеко изнад квалитета самих њених рукописа. Дакле, имамо једну одличну и ревносну особу, са једва просечним рукописима. Намеће се питање да ли је, кад су врлине у питању, боље бити просечна особа и имати одличан рукопис, или бити одлична особа и имати просечан рукопис? 

– Па сад, како се узме… Збунили сте ме… То питање изискује дубљу анализу. У неким ситуацијама је од користи бити одлична особа, у другим, опет, имати одличан рукопис… Ко ће га знати… 

– Као што већ рекох – Свиња  је увек у праву! 

– Ма нећеш ти мене више зајебавати, мајмуне свињски!!! – дрекну уредник ван себе од беса и баци се на Пдутра сав зајапурен, давећи га. Затетураше се и падоше рвући се, Пдутр се некако искобеља па звизну оном пљоском уредника посред њокалице, да је све звонило и даде се у бег. Уредник покуша да га стигне, али његове године одлучише трку у корист Пдутра који добаци са безбедне даљине: – Свиња  је увек у праву!, и шмугну иза угла. 

 

– Да, напред – прену се капетан, врата се лагано отворише и уђе собарица. 

– Гавријел је стигао господине. 

– Примите га, очекујем га данас. 

– Разумем, господине. 

Собарица је била црнокоса, очаравајућег изгледа, за својих четрдесет година. Витка, умиљата, речју слаткиш. Имала је очи боје меда и руке, беле и хладне, као млеко из фрижидера. Бавила се писањем, а издржавала се служећи капетана Горског, који, уопште узев, није био лош човек, али, ако ћемо право, ни сасвим нормалан. Међутим, као послодавац се показао и више него добро. Собарица је била од оних жена које су идеалне за заљубљивање, а немогуће за брак.   

– О, капетане, изгледате одлично! – рече придошли. 

– Мани се тога, него седи и кажи како стоје ствари? 

– Хвала. 

Гавријел седе у наслоњачу пресвучену тешком свилом боје црног вина. Капетан удари дланом у стоно звонце, собарица се створи истог трена. 

– Послужите господина. 

– Као и обично? 

– Да, да, хвала.  

– Елем, ствари стоје овако. Као што знате Хармс је од недавно престао да лови чаролије за вас. Ја сам ту ствар испитао лично и с тим је готово. Каже, да новац није у питању, и да неће више да лови за вас из личних разлога, који вас се не тичу. Добро, рекох, лепо је било сарађивати са вама, хвала на свему, и одох. 

– Па шта ћемо сад, човече, побогу! 

– Ништа. Решио сам проблем као и увек. Шта бисте ви без мене? 

– Ма хајде, бре, престрави ме. Да чујем. 

– Ангажовао сам човека да краде чаролије од Хармса. Зове се Пдутр, добар је, видећете. Дао сам му адресу тако да ће вам лично доносити свеже чаролије. 

– Јеси ли ти све лепо проверио у вези са тим Пдутром ( какво име! ), можемо ли да се ослонимо на њега? 

– Без проблема. Човек је ентузијаста и, надасве, поверљив. Чак не тражи ни новац. Рекао је да ће затражити тек  једну малу услугу од нас кад куцне час за то, и да ће то њему значити пуно, а нама ништа. 

Собарица је седела у предсобљу прекрштених ногу, са неком књигом Моме Капора у руци. Друга рука јој је лежала на сочно попуњеном деколтеу, а црна сукњица је била роман за себе. Савршено извајано стопало се мешкољило, љуљушкајући на врховима прстију полуизувену ципелицу са високом штиклом. Колена су била излуђујућа, а доња усна благо угрижена бисерним зубима.  

Зачу се звекир на главним вратима. Собарица се трже и разби своју чаролију попут стакленог лампиона, у трену.  

– Лозинка?! – упита, јер је постојало правило да се никада никоме не отварају врата без питања.   

– Свиња је увек у праву. 

– Ти?!  

– Не брини се, слаткишу, дошао сам код капетана. 

– Шта ћеш ти код капетана? Не разумем?! 

– Па рецимо да сам му донео нешто. Најави ме и дај му ово. 

Собарица замаче у попречни ходник и врати се за неколико минута. 

– Шта каже? 

– Потпоручник је одушевљен, чак му се и боја очију изоштрила. 

 

381

Некада давно, кад није било фејсбука, твитера и осталих социјалних феномена тог типа, кад се повезивало на интернет фиксним телефоном, постојао је блог сервис 381. Ту сам први пут почео да пишем „по интернету“, спријатељио се са неким дивним људима и то је била једна страхобална зајебанција и разбибрига. Суске, Шапуталица, Буба златица, Сребрнасто паперје, Деда Бор, Змај и још многи други су били део незаборавне екипе. Онда је Блог 381 угашен, чини ми се, због некаквих свађа власника са члановима (невероватан непрофесионализам) а ови људи су махом формирали своје личне блогове. Ја сам прешао овде. На жалост екипа се распала, што не значи да се стално не формирају неке нове, али некако то више није то. Правимо огромне паузе, неки не пишу годинама, то су, просто, процеси, живот и нека нова времена.

УСПЕХ

 

 

 

Бити добар према лошима, то је пут до успеха.

Видите, ја не могу да будем добар према лошима, то ми је изгледа урођена мана. Чим приметим да је неко ђубре, макар и у назнакама, ја аутоматски заузимам одбојан став према њему. У ствари, гади ми се да се упуштам у било какве разговоре са таквима, осим оних најнеопходнијих. А имам неке школске другове и другарице који су далеко догурали. Ти су ти и са највећим олошем срдачнији него са рођеном мајком. Може тај говнар или змијетина да затреба за нешто. И тако према свима. Ја их памтим из времена кад су били добре особе, али године превелике љубазности према којекаквим шљамом чине своје.

Кад радите дуже време са ђубретом, колико год дуго се купали и трљали сапуном, никако не можете сасвим уклонити непријатан мирис. Увуче се у кожу и остане у траговима.

– А да ниси ти помало намћор? – каже

мој Глас разума.

 

ГЛАС РАЗУМА

Неки људи слабо чују свој глас разума. Зашто, јасно је. Такви по правилу не разумеју ни туђи разум, а ако је бољи, одмах га прогласе ништавним. То је, заправо, један од главних задатака њиховог разума. Ја сам у великој мери схватио значај Гласа разума. То је оно кад кажу „Пођи од себе“. Пођи од себе и иди у пизду материну! Успут треба  проучавати све ситнице темељно.

Намћор. То је реч турског порекла, која означава свађалицу, закерала, прзницу, задртог и мрзовољног човека. Ово је, укратко, дефиниција појма “Намћор”, коју сам нашао на сајту Велики речник. Још су нешто ту распредали не би ли детаљније објаснили, али то је, мање више, небитно. Глас разума каже да нисам баш комплетан намћор, али донекле, свакако, јесам. Свађалица на скали од један до десет – тројка. Закерало – двојка. Прзница – тројка. Задрт у смислу тврдоглав – јака седмица, мрзовољан, такође ту негде. У једној причи Горана Петровића сам прочитао како је један деда спаковао у торбу, поред хране и поздраве за сваког на кога наиђе успут. После се жалио како су му поздрави били најтежи за ношење. Жива истина. Увек сам се питао зашто бих памтио детаље о некоме кога не познајем лично? И зашто би требао да му се јављам на улици ако се никад нисмо упознали?

 

ПОСЛЕДЊА

 

 

 

Сигурно још увек лебди међу зидовима интерната

Или у дебелим хладовинама поподневних оморина

Опроштаји још увек висе по станицама

Сусрети по угловима оних

Земаљско небеских улица

Безброј прелепих места

Која плачу због недостајуће половине

Сада је све чисто

Попут сузе и снега

Дивна мала бића нас гурају напред

ВЕРА

Најстрашније је изгубити веру. Да се одмах разумемо, не мислим првенствено на религију. Такође ни реч најстрашније није права. Заправо, треба више речи да се опише то лудило, страх, паника, параноја, уобразиља, опсесија. Изгубити веру у некога ко ти значи. Неконтролисана навала даноноћног размишљања о разним, могућим и немогућим, сплетовима околности и догађајима које би они могли да носе. Једина кристално јасна ствар у свему томе је то да се поверење стиче и дуго и мукотрпно, а губи у једном трену. Људи греше. И то је разумљиво, но, није јасно ко је колико кадар да учи на грешкама? Ко је колико јак да савлада пороке, пориве и искушења. Преслатки мамци у игри, од којих се могућа и разорна бол ближњих и не види. Напослетку, нису ни свачији системи вредности исти. А кад изгубиш веру у некога од кога зависиш на овај или онај начин, неминовно губиш веру и у себе. Не зна се шта је горе. Ниси ни за шта. Тада ступају на сцену народне умотворине о времену: „Време ће показати“ и „Време лечи све“. И хоће. Показаће и излечиће, у већини случајева. Још кад би то време могло да се преспава, ето весеља. Али, не може. И никад неће моћи. Ваља то, истовремено, и погано и лековито време истрпети. Док безбројне сумње попут пијавица сишу здрав разум и ведрину из тебе у сласт.

Вера, заправо, служи да олакша живот. Има и оних који не верују ни у кога и ни у шта, њима ни живот није битан. Са друге стране, разорно је поимање да вас неко прави будалом зато што му безрезервно верујете. Ипак верујте. Неко ко вам значи вас може направити већ поменутом будалом највише два пута, а лошим човеком никад. Мир нема цену.