НИЈЕ УЗАЛУД

НИЈЕ УЗАЛУД

Циклус песама
Аутор Даниел Игњатовић



СПОКОЈ


Крочи у осмех неба,
Кора насушног хлеба
Је све што ти треба.


Пољуби ватру сунца,
Затри у себи бегунца,
Назад се прелило напред.


Стихија чистог зла
Безглаво раскриљена!


Спокој се спрема у бој.









ПУТ


Урушавам се, приморан,
У основу среће.
Лишеност твори детаље,
Самоуко, ни од чега.


На прекретници времена
Ванвременски одсјај
Заветина и икона.


Кроз општу неврлост
Један је пут.







ТАЈНА


Вртоум ступа у Поље
Разглављених мисли.
Незван, тмулим безречјем,
Спутава куку и мотику.


Тајна чишћења крљушти
Чува трон крвавих рукохвата,
Слепци код очију
Развлаче глибаве осмехе.


Тајна недокучива.










УВЕК


Новоустоличени
Копча старо рухо.


У утроби огледала
Нема гласова.


Једногодишња,
Презрела,
Распукла
Реч:


Обмана!







ЉУДИ


Пресвукоше се
У просто кројене душе,
И одоше.
У године и немаштину.


Поражавајућом празнином
Сребри се траг од сећања.
Потрага губи смисао.


Мој календар
Нема бројеве.







ГУБЉЕЊЕ


У подбулом трбуху пута,
Клатно јалових минута,
Неумољиво туче.


Сутра, данас, па јуче,
Обрнута маршрута
Немуштог запомагања.


Нема више вагања!


Разоткривене су обмане
Друмског камења.












?


Носе пијаног песника!


Ноге му плачу,
Вуку га у оловну куглу
Сажаљења или поруге.


Поглед ми отежао,
Не волим реч птица.


ЗАШТО?


Да зна,
Не би пио то што јесте.










КРУГ


Изведи ме из тамноплавог
И црног у нежно љубичасто,
Или у најмлађе лишће
Најстаријег багрема.


Пред трудном тескобом,
Испљувци прежваканих младости
Само потврђују закон
О одржању масе, мржње, нехаја.


На крају почетак.














МАГЛА


“Поклони се лудом
као и светом.”
народна изрека


Окрпљеном срећом
Подмићујем дане,
Учаурен у дивовску
Арију модрине.


У магли
Кристалне ноге.


Окорех вукући
Радост у сан.


Коме се поклањам?






САН


И нула се чула у муклини
Распуклог крика,
Наткриљена кожом
Покорног вранца.


Кључ бесконачне љуштуре
Ни на небу ни на земљи.


Под књигом празних страница
И препознатљивог наслова,
Умире девети стих.














ИЗГУБЉЕНА ЛЕПОТА


Представа копни,
Мимо свих жеља,
Страсти, дугиних боја…


У загаситом оделу
Ликује виша сила,
И понеки миш
Испод краљевске трпезе.


Неће шарене перле
Постати зрна жита.












ТРАГ


Скривена песмо
Незнаног сапутника
Буди то што јеси!


Нахрани потрагу
Будућим сновима о прошлости
И овековечи је
Недодирљивошћу.


Са безброј могућих речи
Савршено си моја.














УЗАЛУД


Између грома и коприва
Тешко се остаје.


Све тече,
Па и наивна доброта.


Зацелиће чела
Сама од себе.


Непробојни зидови
Биће још тежи
Опустошеној земљи.












НИЈЕ УЗАЛУД


Између чекића и наковња
Тешко се одгаја
Нешто налик
Исконској доброти.


Охола чела
Радују зидове, ипак…


Прашина на корицама
Стрпљиво чека
Грешне јагодице.







Sponsored Post Learn from the experts: Create a successful blog with our brand new courseThe WordPress.com Blog

WordPress.com is excited to announce our newest offering: a course just for beginning bloggers where you’ll learn everything you need to know about blogging from the most trusted experts in the industry. We have helped millions of blogs get up and running, we know what works, and we want you to to know everything we know. This course provides all the fundamental skills and inspiration you need to get your blog started, an interactive community forum, and content updated annually.

ПОСТАЊЕ

 

Адам је био човек који купује сандале у јесен, а чизме на пролеће, али, као и сваки Адам, био је далеко од савршенства. Дешавало му се да изговори праве речи у погрешне уши! Потом би се кајао због тога, али узалуд. Штета коју би нанео себи, била је трајна. Иако је схватао да, у већини случајева, наивна искреност неће донети ништа друго до збијања неумесних шала на његов рачун, ипак се упуштао у разговоре са разним превртљивцима, који су се, очигледно, трудили да, понижавањем и омаловажавањем других, узвисе себе. Такви су спремни на разноврсне подлости јер не могу да докажу своје вредности, зато што оне, малтене, и не постоје.

Често су Адама обузимала туробна осећања, проузрокована неким сасвим неоснованим страховањима. Та нерасположења су долазила као нешто природно, као тмуран дан, задржавала би се неко време и нестајала без трага, као руком однесена. Свикао на та мрачна стања, није се ни борио против њих. Верујући у изреку “Клин се клином избија”, потпуно се препуштао, на махове чак и удубљивао у своје невољности. Међутим, у последње време му је понестајало и снаге, и клинова. Поводом тога је покушао да разговара са јединим преосталим пријатељем, но он је, временом, постао један од оних што имају смеђе очи, уредну фризуру, пристојну гардеробу загаситих боја и јефтин сат. Пажљивији посматрач би уочио и негован, мало дужи нокат на малом прсту и то би било све.

Адам је имао доста очевих плоча и стар, али квалитетан, грамофон. Никад се нарочито није занимао за музику, али би повремено обрисао прашину и пустио неку композицију, тек да провери да ли музички стуб ради како треба. Била су то дела класичне музике: Бетовенове симфоније, пријатне мелодије Моцарта и других, познатих композитора: Дворжака, Вивалдија, Мокрањца. Сада, у тренуцима самоће, почео је сатима да се препушта складним хармонијама великих мајстора. Брзо би почињао да осећа низове тонова, у етру су искрсавали читави светови пуни осећања, али, очигледно, било је потребно још нешто поред музике да би се извукао из својих очајања и непромишљености. Пошто је прочитао и неколицину књига које је имао, запутио се у библиотеку.

Зграда библиотеке је била грађена крајем деветнаестог, а дограђивана почетком двадесетог века, у западноевропском, отменом стилу, са раскошним детаљима на фасади и столаријом из Беча. Зрачила је топлином и пријемчивошћу, што се не би могло рећи за већину монументалних грађевина такве врсте. Адам је волео старе зграде. Будиле су му машту и осећај који се јавља приликом оживљавања успомена, иако он успомене везане за њих, у овом животу, није имао. Библиотекарка је изгледала као да јој је сваки дан понедељак и прилично се изненадила сазнавши, приликом учлањивања, да је Адамово занимање радник. Ваљда јој је било кудикамо нормалније да праг библиотеке обијају студенти и покоји средњошколац. Пошто је дошао у библиотеку вођен изреком: “Ако не можеш да ставиш свет у себе, онда не можеш ни себе у свет”, прва књига коју је узео била је “Источник знања” Светог Јована Дамаскина. Деловала је као поучна и није се преварио. Из ње је у своју бележницу преписао следећи одељак:

Бог, по својој доброти, преводи из небића у биће све оно што је постало, и унапред зна све што се има догодити. А да није требало да постану, не би имали ни зли да постану, нити би Бог имао предзнање о њима.”

Многе будале и зликовци су себе успешно ставиле у свет. Свет је, нема сумње, више лош него добар, и то одвајкада. Да ли је онда лоше не ставити себе у такав свет?” – размишљао је окружен нотама класичне музике.

Прошло је доста времена. Адам је одлазио на посао, у библиотеку, прочитао је много књига, забележио одломке изузетно поучних садржаја, и било му је лакше. Читање је специфичан лек, а он је знао да чита на прави начин. Па ипак, негде у дну груди, осећао је недостатак нечега, неки немир непознате природе. И опет би, мада ређе, бивао очајан мислећи да је живот ужасно досадан.

Тако је Адам отаљавао свој живот све док, једног дана, у чекаоници библиотеке није спазио девојку са очима нежним попут лишћа брезе и косом што мирише на мед. Стајала је и размишљала о томе да ли је један цвет лепши ако расте са другим цвећем, или ако расте на ђубришту крај неке оронуле фасаде. Из џепа љупке, устручене јакнице, вирио јој је диск групе ‘’Дорс’’. Под мишком је држала књигу “Општа историја уметности” и индекс. Одједном је знао да се зове Ева. Свако друго име би било неприхватљиво.

 

ПЕСНИЦИ

У соби нежнољубичастих зидова седели су стари и млади песник. На зиду иза старог песника висила је репродукција слике Искушење Светог Антуна, Салвадора Далија, на којој је било дописано фломастером – Средњошколско срање.

– Писање песме мора да иде као вода! Нема размишљања у поезији, поезија мора бити вођена емоцијама! Шта друго изазива надахнуће? – говорио је Стари песник.

– Овоме мора да је сваки дан петак – помисли Млади песник, играјући се чуперком своје разбарушене, дуге косе и рече:

– Хм, зашто унапред одбацивати неке могућности, писаћу како ми се прохте! То је слобода!

– Па онда пиши.

Тиме беше окончан разговор и Стари и Млади песник се разиђоше, свако на своју страну.

Постоји једна врста људи која не може без друштва. Обично су у добрим односима са свим комшијама, бесомучно их посећују, не бирајући доба дана или ноћи. Такође имају и небројено много познаника, а и о оним малобројним људима из свог окружења, које не познају лично, знају све битније податке. Кад су сами у соби просто се уцрвљају од немира. Као да не знају шта ће са самим собом.

Млади песник није био један од таквих.

Стари песник је избегавао социјалне теме у својим песмама, јер је желео да људима подари нешто нежно, лепо, узвишено. У стану је држао огроман акваријум са предивним рибицама, а омиљена му је била једна потпуно бела са плавим очима. Често је одлазио у оближњу кафану, али тамо није помињао поезију. Разговарао је са осталим гостима о најобичнијим животним проблемима, и неко ко га не зна, не би никада помислио да је песник. Волео је да посматра кравате других људи и да на основу њих изводи закључке о њима, он сам их, пак, никад није носио. Сматрао је да су потпуно неприродне и да служе за одвлачење пажње од суштине.

– Ја свој стил тренирам играјући шах, и то не са људима, они су много склонији грешкама, превидима и губљењу концентрације. Играм против компјутера! И редовно губим. То је добро, јер док год је тако могу нешто да научим.

Млади песник је седео са другом у једном старом, сасвим запуштеном кафићу. Он се није бавио књижевношћу, био је музичар. Погледа га равнодушно и рече:

– Ма џаба тренираш! Ко данас чита поезију? Хајде, погледај око себе, све сам олош и сељаци! Оно мало поштеног света не може да дигне нос од борбе за опстанак. Добро, можда бисмо и нашли некога ко чита песме, али ја лично не знам никога ко купује књиге поезије. То стварање поезије у ово наше време дође као неки утопистички пројекат. Кад мало боље размислим, ни ја нећу боље проћи са гитаром.

Млади песник не рече ништа на то већ само упали некакву јефтину цигару и одби пар густих димова зурећи у празно. А некад је кафић црних зидова и црвених сепареа, у коме су седели, био главни и једини у граду. Суботње паклене гужве, диско-кугла, први пољупци, прве љубави, прво алкохолно пиће, једном речју, чаролија! Безброј успомена је лебдело у загушљивом ваздуху оронулог и прашњавог кафеа, заједно са множином паукова, који су са посебним ентузијазмом загледали и надграђивали своје мреже које нису хватале очекивани плен.

– Да ли си гледао филм Форест Гамп?

– Нисам. – одговори музичар.

– Штета.

Стари песник је објавио осам књига поезије, појавио се у небројено много часописа и зборника, ни сам није знао колико пута је био награђиван на разним књижевним конкурсима. Радио је као уредник једног локалног књижевног часописа, састављајући некако крај са крајем. Млади песник је објавио две песме у једном значајном часопису, и једну у неком потпуно небитном зборнику, и, мање више, није радио ништа. Наравно, састављање краја са крајем се подразумевало.

Неко очекује бебу. Неко очекује писмо. Неко очекује милостињу. Неко очекује критику. Неко очекује диплому. Неко очекује новац. Неко очекује чак и писмо. Стари песник није очекивао више ништа.

Млади песник ће највероватније једног дана постати стар, а стари песник никад неће постати млад.

ОПИС 

 

 

 

– Господине Пдутр, ви сте превазиђена, проћелава пијаница! Ваше време је прошло. Штавише, далеко сте ви од господина – ви сте једна обична свиња! 

– Свиња је увек у праву. 

 

Капетан Горски се клацкао у својој столици за љуљање, зурећи у ватрицу, која је спокојно пуцкетала у камину. На ниском масивном сточићу од храстовине налазила се књига извесног Милојка Симоновића “Како пошандрцати под старе дане”,  и елегантна, наполеон чаша, са нешто преосталог одличног коњака. Поручник одби густи дим из скупоцене луле, добијене на поклон од господина Хармса, пре много година. Користио је некакав холандски дуван са мирисном нотом смокве. Његов дим је давао посебну чар атмосфери собе, уређене врло укусно, са пажљиво бираним комадима стилског намештаја. У пуковниковим водњивим плавим очима, увелико побледелим од старости, раздрагано играху одсјаји пламичака, попут веселе дечице. Погледа на раскошни сребрни џепни сат, на чијој полеђини беше гравирана следећа песма: 

 

ЈАХАЧИ 

 

Ноћ. 

Проносе четворицу. 

На штитовима. 

 

– Што ли не долази више? – помисли. 

У том моменту зачу се куцање на вратима.  

 

– Свиња је увек у праву? Чекајте, хтели сте рећи да сам, уколико сам у праву, свиња? 

– Шта сам хтео да кажем, рекао сам, а ви тумачите како год хоћете – одговори Пдутр и натегну добар гутљај шљивовице из јефтине, металне, кинеске пљоске на којој беше писало рђавим словима: “REMY MARTIN fine chаmpаgne cognаc”.  

Уредник се почеша по потиљку, погледа у врхове шпицастих лакираних ципела, па у Пдутра који није давао ни пет пара на његову разјарену реакцију. 

–  Да знате Пдутре, ваш рукопис је много бољи од вас! – просикта уредник. 

– Видите, то можда није нетачно…  Напокон да и од вас чујем нешто смислено… Хик… Него, друга ствар је ту интересантна. Чтали сте Дигиталну Пирану? Да, читали сте је свакако – морали сте, чим сте је објављивали. Видите, ја мислим да је квалитет ње, као особе, далеко изнад квалитета самих њених рукописа. Дакле, имамо једну одличну и ревносну особу, са једва просечним рукописима. Намеће се питање да ли је, кад су врлине у питању, боље бити просечна особа и имати одличан рукопис, или бити одлична особа и имати просечан рукопис? 

– Па сад, како се узме… Збунили сте ме… То питање изискује дубљу анализу. У неким ситуацијама је од користи бити одлична особа, у другим, опет, имати одличан рукопис… Ко ће га знати… 

– Као што већ рекох – Свиња  је увек у праву! 

– Ма нећеш ти мене више зајебавати, мајмуне свињски!!! – дрекну уредник ван себе од беса и баци се на Пдутра сав зајапурен, давећи га. Затетураше се и падоше рвући се, Пдутр се некако искобеља па звизну оном пљоском уредника посред њокалице, да је све звонило и даде се у бег. Уредник покуша да га стигне, али његове године одлучише трку у корист Пдутра који добаци са безбедне даљине: – Свиња  је увек у праву!, и шмугну иза угла. 

 

– Да, напред – прену се капетан, врата се лагано отворише и уђе собарица. 

– Гавријел је стигао господине. 

– Примите га, очекујем га данас. 

– Разумем, господине. 

Собарица је била црнокоса, очаравајућег изгледа, за својих четрдесет година. Витка, умиљата, речју слаткиш. Имала је очи боје меда и руке, беле и хладне, као млеко из фрижидера. Бавила се писањем, а издржавала се служећи капетана Горског, који, уопште узев, није био лош човек, али, ако ћемо право, ни сасвим нормалан. Међутим, као послодавац се показао и више него добро. Собарица је била од оних жена које су идеалне за заљубљивање, а немогуће за брак.   

– О, капетане, изгледате одлично! – рече придошли. 

– Мани се тога, него седи и кажи како стоје ствари? 

– Хвала. 

Гавријел седе у наслоњачу пресвучену тешком свилом боје црног вина. Капетан удари дланом у стоно звонце, собарица се створи истог трена. 

– Послужите господина. 

– Као и обично? 

– Да, да, хвала.  

– Елем, ствари стоје овако. Као што знате Хармс је од недавно престао да лови чаролије за вас. Ја сам ту ствар испитао лично и с тим је готово. Каже, да новац није у питању, и да неће више да лови за вас из личних разлога, који вас се не тичу. Добро, рекох, лепо је било сарађивати са вама, хвала на свему, и одох. 

– Па шта ћемо сад, човече, побогу! 

– Ништа. Решио сам проблем као и увек. Шта бисте ви без мене? 

– Ма хајде, бре, престрави ме. Да чујем. 

– Ангажовао сам човека да краде чаролије од Хармса. Зове се Пдутр, добар је, видећете. Дао сам му адресу тако да ће вам лично доносити свеже чаролије. 

– Јеси ли ти све лепо проверио у вези са тим Пдутром ( какво име! ), можемо ли да се ослонимо на њега? 

– Без проблема. Човек је ентузијаста и, надасве, поверљив. Чак не тражи ни новац. Рекао је да ће затражити тек  једну малу услугу од нас кад куцне час за то, и да ће то њему значити пуно, а нама ништа. 

Собарица је седела у предсобљу прекрштених ногу, са неком књигом Моме Капора у руци. Друга рука јој је лежала на сочно попуњеном деколтеу, а црна сукњица је била роман за себе. Савршено извајано стопало се мешкољило, љуљушкајући на врховима прстију полуизувену ципелицу са високом штиклом. Колена су била излуђујућа, а доња усна благо угрижена бисерним зубима.  

Зачу се звекир на главним вратима. Собарица се трже и разби своју чаролију попут стакленог лампиона, у трену.  

– Лозинка?! – упита, јер је постојало правило да се никада никоме не отварају врата без питања.   

– Свиња је увек у праву. 

– Ти?!  

– Не брини се, слаткишу, дошао сам код капетана. 

– Шта ћеш ти код капетана? Не разумем?! 

– Па рецимо да сам му донео нешто. Најави ме и дај му ово. 

Собарица замаче у попречни ходник и врати се за неколико минута. 

– Шта каже? 

– Потпоручник је одушевљен, чак му се и боја очију изоштрила. 

 

381

Некада давно, кад није било фејсбука, твитера и осталих социјалних феномена тог типа, кад се повезивало на интернет фиксним телефоном, постојао је блог сервис 381. Ту сам први пут почео да пишем „по интернету“, спријатељио се са неким дивним људима и то је била једна страхобална зајебанција и разбибрига. Суске, Шапуталица, Буба златица, Сребрнасто паперје, Деда Бор, Змај и још многи други су били део незаборавне екипе. Онда је Блог 381 угашен, чини ми се, због некаквих свађа власника са члановима (невероватан непрофесионализам) а ови људи су махом формирали своје личне блогове. Ја сам прешао овде. На жалост екипа се распала, што не значи да се стално не формирају неке нове, али некако то више није то. Правимо огромне паузе, неки не пишу годинама, то су, просто, процеси, живот и нека нова времена.

УСПЕХ

 

 

 

Бити добар према лошима, то је пут до успеха.

Видите, ја не могу да будем добар према лошима, то ми је изгледа урођена мана. Чим приметим да је неко ђубре, макар и у назнакама, ја аутоматски заузимам одбојан став према њему. У ствари, гади ми се да се упуштам у било какве разговоре са таквима, осим оних најнеопходнијих. А имам неке школске другове и другарице који су далеко догурали. Ти су ти и са највећим олошем срдачнији него са рођеном мајком. Може тај говнар или змијетина да затреба за нешто. И тако према свима. Ја их памтим из времена кад су били добре особе, али године превелике љубазности према којекаквим шљамом чине своје.

Кад радите дуже време са ђубретом, колико год дуго се купали и трљали сапуном, никако не можете сасвим уклонити непријатан мирис. Увуче се у кожу и остане у траговима.

– А да ниси ти помало намћор? – каже

мој Глас разума.

 

ГЛАС РАЗУМА

Неки људи слабо чују свој глас разума. Зашто, јасно је. Такви по правилу не разумеју ни туђи разум, а ако је бољи, одмах га прогласе ништавним. То је, заправо, један од главних задатака њиховог разума. Ја сам у великој мери схватио значај Гласа разума. То је оно кад кажу „Пођи од себе“. Пођи од себе и иди у пизду материну! Успут треба  проучавати све ситнице темељно.

Намћор. То је реч турског порекла, која означава свађалицу, закерала, прзницу, задртог и мрзовољног човека. Ово је, укратко, дефиниција појма “Намћор”, коју сам нашао на сајту Велики речник. Још су нешто ту распредали не би ли детаљније објаснили, али то је, мање више, небитно. Глас разума каже да нисам баш комплетан намћор, али донекле, свакако, јесам. Свађалица на скали од један до десет – тројка. Закерало – двојка. Прзница – тројка. Задрт у смислу тврдоглав – јака седмица, мрзовољан, такође ту негде. У једној причи Горана Петровића сам прочитао како је један деда спаковао у торбу, поред хране и поздраве за сваког на кога наиђе успут. После се жалио како су му поздрави били најтежи за ношење. Жива истина. Увек сам се питао зашто бих памтио детаље о некоме кога не познајем лично? И зашто би требао да му се јављам на улици ако се никад нисмо упознали?

 

ПОСЛЕДЊА

 

 

 

Сигурно још увек лебди међу зидовима интерната

Или у дебелим хладовинама поподневних оморина

Опроштаји још увек висе по станицама

Сусрети по угловима оних

Земаљско небеских улица

Безброј прелепих места

Која плачу због недостајуће половине

Сада је све чисто

Попут сузе и снега

Дивна мала бића нас гурају напред

ВЕРА

Најстрашније је изгубити веру. Да се одмах разумемо, не мислим првенствено на религију. Такође ни реч најстрашније није права. Заправо, треба више речи да се опише то лудило, страх, паника, параноја, уобразиља, опсесија. Изгубити веру у некога ко ти значи. Неконтролисана навала даноноћног размишљања о разним, могућим и немогућим, сплетовима околности и догађајима које би они могли да носе. Једина кристално јасна ствар у свему томе је то да се поверење стиче и дуго и мукотрпно, а губи у једном трену. Људи греше. И то је разумљиво, но, није јасно ко је колико кадар да учи на грешкама? Ко је колико јак да савлада пороке, пориве и искушења. Преслатки мамци у игри, од којих се могућа и разорна бол ближњих и не види. Напослетку, нису ни свачији системи вредности исти. А кад изгубиш веру у некога од кога зависиш на овај или онај начин, неминовно губиш веру и у себе. Не зна се шта је горе. Ниси ни за шта. Тада ступају на сцену народне умотворине о времену: „Време ће показати“ и „Време лечи све“. И хоће. Показаће и излечиће, у већини случајева. Још кад би то време могло да се преспава, ето весеља. Али, не може. И никад неће моћи. Ваља то, истовремено, и погано и лековито време истрпети. Док безбројне сумње попут пијавица сишу здрав разум и ведрину из тебе у сласт.

Вера, заправо, служи да олакша живот. Има и оних који не верују ни у кога и ни у шта, њима ни живот није битан. Са друге стране, разорно је поимање да вас неко прави будалом зато што му безрезервно верујете. Ипак верујте. Неко ко вам значи вас може направити већ поменутом будалом највише два пута, а лошим човеком никад. Мир нема цену.