У НАСТАНКУ

 

ГЛАВА ПРВА

 

 

 

 

– Ко је нестрпљив у младости, чини ми се, имаће времена за трпљење у животу. Са друге стране, у једном универзуму још нико није судбину за реп ухватио – размишљао је Тео чекајући у блиставо чистој, белој просторији са још шесторо кандидата. Три жене и три мушкарца, сви у тридесетим годинама. Чекају и ћуте, пребирајући по својој прошлости и својим очекивањима у будућности. Не могу да се не запитају по ко зна који пут да ли им је ово добра одлука, међутим, знају да повратка нема. Сами су се пријавили. Као најбољи, одабрани су од двадесетак хиљада кандидата.

– Неда Статис, врата број један! – зачу се са разгласа. Девојка омањег раста, косе боје меда и крупних тамно плавих очију устаде и крену.

– Тео Слоден, врата број два!

Тео устаде полако, метална аутоматска врата клизнуше у страну и он прође кроз њих.

– Изволите, седите. – високи човек у белом мантилу показа руком на столицу налик зубарској.

– Спремни?

– Да.

– Знате да нема повратка?

– Знам.

– Онда ћемо прво поставити к – чип. Не боли више од вакцине.

Доктор прислони малену направу центиметар изнад Теове слепоочнице, он осети непријатно пецкање на трен.

– Готово. – доктор премаза место убода неким раствором – Сад ћемо активирати, чујеш ли ме?

– Да. – рече Тео гледајући у доктора који уопште није отварао уста.

– Шта видиш сад?

Теу се намах замрачи вид и одједном се створи на обали океана, на ситном сивом песку, под блиставим зрацима три разнобојне звезде које сијаху на тиркизном небу без облачка.

– Вау! – оте се Теу док му је срце куцало све брже – На плажи сам! Вода мирише предивно!

– Ниси. Само осећаш то. Део за телепортовање још нисмо успели да интегришемо у к – чип. Ради се на томе.

Тео осети нечију руку на рамену, окрену се и угледа доктора крај себе на плажи.

– Сад ми се обрати мислима као и ја теби.

– Ево покушаћу!

– Успео си, одлично ти иде. Враћамо се. Видиш, ово је довољно да видимо да све функционише. Овај чип је заправо напредна верзија холокома. Памтиш ли смартфонове?

– Не. Разгледао сам их у музеју и на нету.

– Глупо питање – насмеја се доктор – ипак ти ниси тако стар. Ова фаза је готова. Имаћеш пар дана за самостално прилагођавање и истраживање функција к –  чипа, уз нашу подршку, обрати нам се за све нејасноће, сад смо, да се тако изразим, на мрежи умова и сервера.

– Важи. – Тео устаде.

– Па онда, довиђења за два дана на овом месту. – рече доктор.

– Довиђења.

Врата се отворише, Тео прође кроз ону просторију у ходник не видевши никог од кандидата и изађе, већ од овог тренутка, у сасвим друкчији свет.

 

Комуникација између Неде и Теа по изласку из медицинског центра:

 

– Хеј!

– Да!

– Мало ми је глупо да се овако упознамо преко к – чипа, тамо баш и није било времена.

– Ма дај, што би било глупо. Како ти се чини ово? Ја полако откривам могућности.

– Како ми се чини? Као недостижна играчка из снова. Фамозно је. А и лако се користи.

– Јел си покушао да контактираш остале? Мени су недоступни.

– И мени. Можда још нису умрежени? Ко би га знао…

– Видећемо за два дана.

– Мало је збуњујуће све ово, а и није баш свеједно, мислим велика је ово промена.

– Како да не, не знам ни ја шта нас чека, али знам да ми се посао на рециклажи бродова смучио. Од како се прешло на телепортацију, посла преко главе. И све једно те исто до бесвести. Чиме си се ти бавио?

– Виртуелним креирањем. И мени досадило. Иде ми се негде а ово је прилика. Да су уређаји за телепортацију доступни нама, обичним грађанима, све би било другачије. Овако, карта кошта читаво богатство.

– Видећемо где ће нас послати, можда постанемо и познати уз мало среће.

– Можда.

– Стигох кући. Идем мало да предахнем од узбуђења.

– Поздрав. Чујемо се!

– О.К.

 

П – 1.

 

– Блуз је кад неког храниш медом, а он једе говна. Између осталог. Занимљиво је како се блуз увукао у шљам од музике. Ево, на пример, песма „Истина је да те лажем“ од Аце Лукаса! Ако би исправили неколицину стилских грешака у тексту и то на енглеском отпевали уз фендерчину неком Aмериканцу који воли блуз, гарантујем да не би приметио ништа необично. Чак би се и одушевио ако би музика кидала јајца – говорио је Ђорђе гурајући чачкалицу намазану туткалом у рупицу кобилице своје старе акустичне гитаре. Та рупица се временом продубила, тако да је жица по везивању била напрегнута под приличним углом и врло брзо би на том месту пуцала. Сад је морао да ту и још две рупице попуни дрветом и лепком, све то ошмиргла кад се стегне, и на истим местима пробуши нове. Могао је и да купи нову кобилицу која није скупа, али то би било сасвим бездушно решење.

– Није да није… – одговори Андреј – Са друге стране, у изворном блузу имаш гомилу џибера, знаш оно, сјајна одела, кајле, прстење, скупа колишта.

– Јеби га, тако ти је то кад неписмена сиротиња дође до великих пара. Код нас то не може да се деси. Овде интелектуалци свирају блуз и рок. Знам неколико професора који свирају метал.

Ђорђе је завршавао прву фазу обнове кобилице.

– Ха, ха! – Андреј насу још по једну чашицу ракије које стајаху на малом  храстовом сточићу. Са ручно рађеног озвучења се разливао више него добар звук инструментала „Алхеми” од Филипа Сајса. – Добро ти се чују ови звучници.

– Видиш, увек кад одем код некога ко има велике звучне кутије пажљиво их слушам и упоређујем звук са мојима. Посебно су ми занимљиве оне фабрички рађене, брендиране. Могу да ти кажем да се оне средње класе које коштају око двеста евра, чују лошије од мојих које су три пута јефтиније. Чак нисам уградио ни неке познате звучнике, већ неке кинеске, прве на које сам наишао. Дакле, ако поседујеш одређена знања и вештине, можеш да уштедиш велике паре. Не кажем да сам неки мајстор, али кутије које се чују боље од мојих су петсто евра па нагоре. Ето, за лампашко појачало које кошта хиљаду евра, делови вреде највише двеста. Можда и мање. Видео сам код мајстора који прави појачала. Ђорђе сркну ракију.

– Стоји све то, али оригинал је оригинал. Укључиш и не мислиш.

– Ма јесте, да се не лажемо, али не јаше коња онај коме добро стоји него ко га има.

Дан је полако улазио у смирај, западно небо боје младих трешања је секао бели траг млазњака расплињавајући се у некакве хијероглифе. На помолу је било пријатно летње вече.

– Хоћемо ли до парка на пивце?

– Може, може, волим топле вечери. – рече Ђорђе трпајући ситниш из чинијице на столу у џеп.

 

2.

 

Тео се завали у свој прилагодљив душек који је изгледао као полуиздувана лопта која поприма ергономске облике по потреби. Е – мембрана његовог једнособног стана, ни малог ни великог, бацала је поглед на сасвим мирну панораму града. Пусту, некако. Памтио је времена пре масовног увођења телепортације када је све зујало као у кошници од разноврсних летелица. Сада се ходало само из задовољства или највише стотинак метара до прве телепорт кабине које су биле јефтине за кретање по граду. За одлазак у други град, или неко место на планети, плаћало се, а о одласку на другу планету или у други универзум обични грађани су само могли да маштају. На таква удаљена путовања се ишло само преко владиних програма. – Хм – размишљао је Тео – прилично лако се користи овај чип, само нешто пожелиш, све сам препознаје. Могао бих сад да погледам неки филм. У ствари, зашто уопште да гледам када могу да будем у њему… Хе, хе…

 

Нешто слично је радила и Неда. Тако је ишла у оперу, шетала тврђавама старих градова, јавила се пријатељима са мрежа, покушала да види шта ради Тео, и он јој је дозволио. Други кандидати се још увек нису проналазили. Питала се: – Зашто? Можда нећемо бити на истим задацима и мисијама?! Ко зна? Видећемо прекосутра…

 

И она је имала скоро исти стан као Тео. То су заправо били станови средње класе. Једна соба, један провидан зид, заправо одсуство зида, са енергетском мембраном, која је наследила покретни провидни екран а имала је исту функцију. На њој се могло нешто гледати на нету, или је просто била провидна и штитила од временских неприлика. Наравно служила је и као позадина на праисторијским екранима компјутера. А кад се к – чип омасови, и е – мембрана ће у пензију. Смена изума! Неда и Тео су били слични у једном; и поред толике, лако доступне душевне хране, њиховим душама је у таквом свету постајало све тесније. Зато су се и пријавили за владин програм.  У конкурсу је кратко писало: – Траже се кандидати за владин програм 511Д, 420Е и 420Ф. Пружамо могућност коришћења најновијих технологија, путовања у друге универзуме. По завршетку мисије пензија.

То им је било сасвим довољно. Знали су колика је та пензија. А знали су и да се сви увек не врате, но шта је – ту је. Све се чинило боље од празнине у којој су живели.

 

П – 2.

 

– Недавно сам читао књигу Родољуба Чолаковића „Кућа оплакана“. Случајно ми допала шака. Описао човек своју робију, затворе између два светска рата и прилике у њима. Шта је ту фасцинантно?

– Откуд знам кад нисам читао – насмеја се Андреј док су лагано ходали према парку.

– Не сери! Пре свега, пише одлично, то ме и привукло да прочитам до краја, а кад сам прочитао потражио сам његову биографију на википедији. Занимало ме је како је доспео на робију. У најкраћим цртама, Родољуб је потицао из богате бањалучке породице, био је одличан ученик, у раној младости постаје комуниста, и после Обзнане Краљевине Југославије, у којој се забрањује рад Комунистичке партије, оснива са Алијом Алијагићем фракцију која сматра да на терор треба одговарати терором. Организују атентат на тадашњег министра унутрашњих послова који извршава Алија. Хапсе их и Алија бива осуђен на смрт а Родољуб на дванаест година робије. Тада је имао двадесет и једну годину. Најлепши део младости на робији! Добар део живота!

– Јеботе… – Андреј промрси себи у браду замишљајући читаву ствар.

– Чек’ да купим пиво! – Ђорђе шмугну у дисконт и убрзо изађе са две флаше „бадвајзера“ у рукама. – Види ово, „бадвајзер“ седамдесет пет динара, а „јелен“ шездесет, и ко је онда луд да пије „јелен“!

– Знам то пиво, производи се у Чехословачкој… Него шта је то што си поменуо да је фасцинантно?

– Фасцинантно је то што се из књиге види да је Родољуб, велики и поштен човек, са напредним идејама… Одробијао је своје у стравичним условима, једва преживео и није се сломио. По изласку је наставио своју револуционарну борбу. Штавише, она му је била смисао живота и једини исправан пут. Такви су и извели револуцију. Шта је у свему томе најглупља ствар?

– Ајд’ живели!

Ђорђе и Андреј седоше на једну тамнозелену клупу у парку отпивши дуге гутљаје близанце, и као по команди, спустише флаше.

– Глупо је… – Андреј обриса уста надланицом. – Глупо је то што ти добри и пожртвовани људи нису схватали само једну ситницу: револуција је бесмислена ствар! Знамо добро да су на власт, као и увек засели  којекакви пробисвети и здушно судили, убијали, пленили и слали на Голи оток. Слична ствар ће се поновити у готово сваком политичком систему на овим просторима.

– Браво! Управо сам мислио на то. Са лошим људима се не граде добре државе. А народ су људи, зар не?

– Није ти на месту та реч “лоши”. Више је у питању менталитет нације. Могу људи бити добри, па да се, опет, не придржавају правила. Или да буду ленчуге.

– Јес’ вала! – рече Ђорђе посматрајући трептаје залазећег сунца међу иглицама бора. Није био расположен за расправе, мада је често из ината знао да брани и неке сасвим неутемељене ставове. Браћа се ућуташе спорије испијајући преостало пиво. Као да у себи проучаваху своја места у својој јадној држави. Мирис четинара је будио сећања на море.

 

3.

 

Други дан је и Неди и Теу протекао у ишчекивању. Као на иглама. Јавили су им се доктори, проверавали напредак и ту је све било у реду. Ноћ. Тео, мучен несаницом, примети да и Неда не спава.

 

– Видим не спаваш?

– Не могу никако, од узбуђења, или чега већ…

– Ни ја, само се окрећем.

Неко време су се без речи посматрали из својих  прилагодљивих душека.

– Можда нам је ово последња ноћ на овом месту.

– Знам. Толико је тих „можда“ да од њих не могу да се успавам.

Теов поглед се задржа на Нединим лицу. Имала је широк осмех правилних црта. Она је разгледала детаље по његовом стану анализирајући их попут детектива. Закључи да је уредан и да воли лепе ствари. То јој се свиђало. Он закључи да она има очи са неколико дубина и да није уображена. Показала би то до сад да јесте.

 

– Хоћеш да се појавимо заједно сутра тамо?

– Хоћу.

– Договорено. У осам беше?

– Да.

– Онда лаку ноћ. Лепо сањај.

– Ако успем. Лаку ноћ.

 

У осам, нађоше се у оној истој белој просторији у којој су чекали на к – чипове.

– Где ли су остали? – промрси Тео.

– То се и ја питам?! – Неда провуче прсте кроз своју чврсту косу.

– Уђите обоје! – зачу се са разгласа, врата клизнуше.

Крај е – мембране је стајао висок човек, мирних црта лица, седе косе, у светло сивом оделу, средњих година.

– Добродошли. Изволите, седите. – начини лаган покрет руком у правцу бледо зелене гарнитуре за седење. Осим ње, у соби не беше ничег. Неда и Тео се захвалише и седоше, а Сиви настави.

– Ја сам ваш ментор, зовем се Гос. Вас двоје сте изабрани као тим за програм 511Д. Зато нема осталих. Видим да се питате где су. Од овог тренутка започињемо упознавање  са програмом и неопходну обуку за коришћење вама непознатих технологија. Дакле, према свеобухватним истраживањима, установљено је да ће кроз 511 година нашу планету погодити први велики талас тектонских поремећаја због приближавања нашег система најближој црној рупи. Добра вест је да имамо времена да са садашњом и новооткривеном технологијом створимо ново станиште за нас. Оно је већ пројектовано. Добро, не узрујавајте се толико, верујте, проблем је решив са високим кефицијентом вероватноће. Сви досадашњи програми су у ствари строго поверљива припрема за коначно решење. Лоша вест је да немамо довољно људства. Познато вам је да нас има свега 117348. У овом тренутку тачно толико. Од тог броја 53211 је у беспрекорном стању за ангажовање. Нама ће требати још 30000 добрих људи и ту наступате ви.

– Ми?! – промуца Тео.

– Како?! – Неда је зурила у Сивог разрогачених очију.

– Полако. – Сиви се благо насмеши не би ли их опустио – Имамо времена, то је најважније.

Посматрајући га, напетост поче полако да им попушта а концентрација да расте. Сиви је то изводио уз помоћ к – чипова а да они нису били свесни тога.

– То вам је, драги моји, суштина. Довољно за почетак. Идемо да се сместите.

Сиви није ништа рекао о поверљивости ових информација. Није ни морао. Ограничио их је само на носиоце к – чипова.

 

П – 3.

 

Ноћ беше качила последњу звезду на мастиљави свод кад се Ђорђе и Андреј разиђоше, свако својој кући. Град пуст, тек по који пролазник и само један заљубљени пар. Ђорђе се сети неких давних летњих вечери кад је било много мање пара а много више људи на улицама.

– Апатија, депресија, компјутери, интернет! – размишљао је  кратећи пут добро знаним пречицама. Убрзо стиже до свог дворишта и на месечини откину пар парадајза из баште, ишчупа један црни лук, отресе земљу са њега, стави све у леву шаку, а десном извади кључ и у неколико корака стиже до врата. Уђе палећи светла, одложи поврће и завали се у фотељу под љупком, пригушеном светлошћу мале лампе са руменим абажуром . Остаде тако неколико минута проучавајући топлину пива у себи, па дохвати гитару, међутим сети се да јој је скинуо жице и поправљао кобилицу. Пошто провери да ли се туткал стегао, врати је у угао и оде на спавање.
Неочекивано брзо стаде му кроз ролетне досађивати неколицина танких зрака сунца у друштву са једном жустром мувом. Он се окрену потрбушке и осети као да леже на нешто меко. Несвесно пружи руку испод груди и напипа сисе.

– Шта је ово у пичку материну?! – скочи ка купатилу, а чврста, дуга, коса боје меда му се умрси око образа. Пипну се између ногу – женско! Из огледала су зуриле разрогачене тамно плаве очи лепе жене. Успаничен, поче јурцати тамо – амо по собама држећи се за главу, па кад виде да нема куд, седе у фотељу, а она мува му истог момента слете на нос преплићући ножицама. Муњевито се пљесну по истом, али мува вешто избеже ударац и одлете на руб монитора вребајући погодну прилику за поновно шетање по живцима. Са неверицом стаде посматрати своје ново тело. Згодно. Затегнуто. Лагано стави шаке на груди, па их трже као попарен, не знајући ни сам зашто то ради.

– Можда лудим? Можда је халуцинација? – грозничаво му се мотало по глави док је дрхтећи, несвесно грицкао нокте. Иначе, никад није грицкао нокте у животу. Баци поглед на сат, девет и двадесет. Зачу се лупа улазних врата, у собу бану Андреј. Одавно је имао кључ.

– Па добро, бре, јел смо рекли у девет код мене… Упс?! Извини, хм… А где је Ђорђе?

– Пааа, овај…  Отишао је до продавнице… – ушепртља се Ђорђе.

– Извини још једном, знаш, он мене често овако нервира, то му је хоби! Ја сам Андреј. – Андреј пружи руку.

– Ј… Јована! – Ђорђе промуца прво што му паде на памет.

– Ајд’ ћао! Сад ћу га ја наћи. – Андреј махну и оде.

 

– Уф, јебо те! – Ђорђе скочи из кревета и брзо обуче фармерке и мајицу. – Какав сан!!! Куку, пола десет, убиће ме она дилеја што касним!

Поново треснуше врата и Андреј уђе.

– Човече, какав сам сан сањао, значи испаметио сам се!

Ђорђе је писао као господин, али је често говорио као сељак.

– Ма пусти сан, добра ти она Јована, и ти нешто да на’ваташ, а?

 

4.

 

Сиви спроведе Неду и Теа до њихових соба. Биле су сличне величине и изгледа као и њихова досадашња обитавалишта. Ништа посебно. На растанку, Сиви им објасни да ће морати по смештању да легну, и да ће им он изазвати сан у току кога ће се њихови к – чипови напунити огромном количином свих мултимедијалних података, потребних за извршење мисије.

– За петнаест сати учитавање ће бити готово. Видимо се после доручка. – Сиви оде, а они се убрзо сместише и утонуше у сан. Огромне базе података потекоше брзином светлости.

 

Ујутру се пробудише одморни, мало укочени због подужег сна и сасвим свесни свог задатка. Прилагодљиви душеци на којима су спавали су били програмирани да одраде личну хигијену пре буђења и они, прилично изгладнели отпочеше са доручком. Неда је одштампала на 3 – д штампачу кајгану са печуркама и ђус, а Тео залепи фластер са дневним потребама хране на вену, и завали се у душек усхићено анализирајући своја нова сазнања. Не прође ни пола сата а они прсоше у такав смех, да се све орило.

– Само вам то фали! – рече им Сиви – Хајде, не играјте се ту као деца, него дођите за петнаест минута. Исто место.

Пошто се извинише уз обећање да се грешка неће поновити, стадоше, свако код свог  3 – д штампача који их за трен обави оделима по њиховој жељи. Тео одабра једноделни комбинезон беле боје, у њему се осећао најопуштеније, а Неда дезинтегриса неколико комбинација пре него што реши да остане у црним, широким панталонама са многобројним џеповима и тиркизној мајици на брателе. Убрзо стигоше у већ познату собу и сместише се у гарнитуру. Сиви је чекао стојећи. Е – мембрана беше имитирала поглед на океанске дубине по којима, кроз сплетове воденог биља, промицаше разноврсне животињске креатуре, лепе, мање лепе и језиво ружне. Теу привуче пажњу  лелујање некакве тамно љубичасте пуфне са многобројним очима са свих страна, јер до сада не беше видео такво биће. Сиви отпоче своје излагање:

– Дакле, видели сте о чему се ради?

Неда и Тео климнуше потврдно главама.

– За који минут вас шаљем на ту планету у нематеријалном облику, нема потребе да ризикујемо у овој фази, како би се стварно упознали са њом. Сиви  нагласи реч стварно, успут дижући обрве. – Детаљно ћете испитати све, бићемо на вези, јер друго је кад се нешто види стварно, а друго је е – мембрана или одређена представа о томе. Ти, Недо, ћеш обићи северну хемисферу, а ти, Сиви климну главом у правцу Теа, јужну. Јел то јасно?

– Јасно.

– Јесте.

– Добро. Онда, идемо до телепортера.

 

П – 4.

 

– Ако и ово није сан, онда сам, сто посто, скренуо! – Ђорђе је тупо бленуо у Андреја.
– Хајде, не зевај и не прави моронске фаце, него пожури – Андреј се наново унервози.

– Шта рећи, а да не испаднем луд? – запита се Ђорђе узимајући новчаник и телефон. – Боље да не помињем ништа.

Изађоше  ужурбано. Била је недеља, бистра и мирна. Пошто су и један и други имали слободан дан, договор је био да крече код Андреја. Мајсторе су звали само за немогуће мисије, или кад нису имали незаменљив алат. Ђорђе баци поглед на мобилни и виде шест Андрејевих пропуштених позива. То му објасни његову нервозу и ништа више од тога. Убрзо стигоше и прихватише се посла.

Предвече, Ђорђе, прилично уморан, враћајући се спази динар на пустој улици, узе га и стави у џеп.

– Увек подигни и узми макар и један динар или цент са улице. У једном тренутку ће ти баш он фалити – сети се изреке свог професора српског језика. Сети се и мртвих недељних поподнева кад је одлазио у далеки град у средњу школу после пар жељно ишчекиваних дана проведених са својим друштвом из основне. Тешко су му падали ти одласци који су учмала недељна поподнева чинили још одвратнијим. Тих година је упознао сву тежину усамљености у великом граду, колико чаробном, толико страшном од превелике туђине. Целог дана је био под утиском јутрошњег догађаја, који још није попуштао. То је у пар наврата Андреја довело до руба нервног слома, али, заузет послом, није покушавао да испита узрок толике одсутности. Ђорђе се сети још једног необјашњивог догађаја из своје прошлости. Једном, кад је био у војсци, враћајући се после изласка, пред јутро, у касарну, саплете се о ивичњак и тресну свом дужином о тротоар. Брзо устаде, отресе прашину, и са омањим болом у нози продужи даље. После пар корака, осети да му нешто хладно, величине кликера, склизну низ ногу унутар панталона. Из ногавице му испаде сребрни прстен уз слабо цин – цилин и откотрља се око пола метра испред. Био је то повећи печатни прстен који је, на ланцу носио око врата већ дуже време.

– Е, до мојега! Ко зна где ми је испао ланац! – било је прво што му је прошло кроз главу. Брзо се пипну за врат – ланац на свом месту! Чврсто закачен. Осмотри пажљиво прстен – цео! Ни трага некој напрслини. Ђорђе збуњен настави свој пут. Тада као и сада.

 

5.

 

А онда, на путу до телепортера стиже неочекивана вест као гром из ведра неба! Врховни је повукао Неду из програма. Сиви се донекле зачуди, али као и увек послуша наређење без поговора. О потезима Врховног се није расправљало. Није се ни могло. Сиви и Тео се вратише у собу са гарнитуром за седење да чекају даља упутства, а Неду одведоше двојица у непознатом правцу.

– Шта је сад ово? – упита Тео у чуду.

– Ништа. О наређењима Врховног се не дискутује. Схвати то одмах. Мислим да си схватио.

 

Наступи оловна тишина. Убрзо, у собу бану замена. Био је то Ећуон, искусан агент са седамнаест програма за собом. Управо беше стигао са оближње планете Ичос на којој је водио градњу новог телепорт система за велике даљине у напуштеном туристичком комплексу. Завали се као уморан човек, извади мониофилску цигаретину и са њом у зубима процеди:

– И? Шта сад? Да идем у програм свог живота са овим? – упери палац у Теа.

– Немој тако. Добићете још једног искусног.

– Молим? – Ећуон стушти густе обрве рогушећи се – Да идем са непознатом екипом на овакав задатак?!

– Како стоји ствар, мораћеш – Сиви га смири к – чипом – Хајде у собу да ти учитамо податке, ти Тео одмори, проучавај базу и сутра настављамо.

– Ко је трећи? – упита Ећуон донекле мирнијим тоном.

– Још не знам. Хајде, покрет.

 

– Који је сад па ово намћор и какав ли ће бити тај трећи? – питао се Тео на путу до собе, још у чуду због изненадног обрта. Осети се инфериорно пред колосалном личношћу Ећуона, али, са друге стране, знао је и своје квалитете. Неда управо нестаде потпуно са мреже.

– Ово није ништа према обртима и одлукама које те чекају – поручи му Сиви.

– Можда је ово неки тест, симулација?! – мотало се Теу по глави.

– Није! И не играј се чак и са размишљањима о одлукама Врховног!

– Разумем! – Тео леже у душек и поче проучавати детаље плана.

 

Док је Сиви покретао пренос података у Ећуонов чип, стиже и одлука о трећем. Био је то Пдутр! Сиви се радовао новој екипи! Пдутр! Ећуонов нераздвојни друг из детињства и партнер у девет првих, маестрално одрађених програма. Врховни их је после деветог програма раздвојио да би водили и обучавали млађе новајлије са собом. Од тада, контакт им је био искључен. Иако су се разумели беспрекорно, и савршено одрађивали посао, имали су и те какве препирке. Константне тензије на задацима су чиниле да се и међу њима неки ставови и потези не протумаче на прави начин. Зато им је Врховни укинуо комуникацију сматрајући је непотребним оптерећењем за нове програме у којима су учествовали одвојено. Све друге разумне жеље им је испуњавао. Пдутр је био старомодан тип, није хтео да се одрекне свог брода иако су сви други одавно отишли на рециклажу. Врховни није имао куд! Одобрио је да му се угради телепортер у сам брод. То се касније испоставило као одличан потез јер у неким случајевима, и на неким местима, брод је најбоље одрађивао посао. Врховни поручи Сивом да до краја не открива Ећуону ко је трећи. Имао је чудан смисао за хумор.

 

П – 5.

 

– Шта ли је оно могло бити? – Ђорђе се и даље, с времена на време питао, мада му је узбуђење полако сплашњавало, јер све досади.  Од чудесног догађаја је прошло неколико дана, Андреј се из неког разлога није јављао, што је било боље због неугодних питања, али је било досадно.

– А ништа није чисто као небо и прљаво као досада… –  прибележи стих – Могла би и читава песма испасти од овога.

У последње време је све теже проналазио занимљиве књиге. Од пар омиљених писаца беше ишчитао комплетне опусе, а није спадао у оне који радо читају поново већ прочитана дела. Није ни филмове гледао два пута. Генерално, ретко је ко и читао нешто вредно. Свет је тонуо у малоумље социјалних мрежа и петпарачких наслова по онлајн порталима. Све теже се налазио занимљив саговорник. Ђорђе одустаде од песме, узе тексас јакну пребачену преко столице и изађе у топли дах липових крошања.

Једнорог је био малени кафић у коме су се окупљали нормални људи, како су неки одњих то волели да кажу. А били су све само не нормални. Нормални су висили по турбо дискотекама, кафанчинама и кладионицама. За Једнорог се није могло рећи да је култни кафић. Култни кафић је био Хармони који је пропао и претворио се у рупчагу коју више ни безбројне успомене нису могле да обоје. Разлог је био карактер газде који се проводио, што се каже, за све паре без икаквог озбиљног размишљања о будућности. Једноставно, био је такав човек. Право је чудо како је и Једнорог опстајао. Његов газда га је, очигледно, држао из љубави према рокенролу. Зарада је била споредна и неочекивана ствар. Било је ту неколико гарнитура за седење у плавичастом ентеријеру величине шест са три метра, шанк у углу, неко скарабуџено озвучење и то је било све. Када је Ђорђе ту свирао са другарима, назвали су се Шанк бенд, јер од њих нико није могао да стоји за шанком. Колико је било тесно, толико је било и чаробно.

Те вечери, Ђорђе једва уђе пробијајући се кроз гужву. Дим, рок, пиво, почетак викенда – добре вибрације. Некако стиже до средине и ту спази Ирину. Привлачила му је она пажњу и пре него што су се упознали преко његовог најбољег друга, коме је њена другарица била рођака. Било је то после једног првомајског излета у истом овом кафићу само што је тада био полупразан. Ваљда зато што су многи остајали и по неколико дана на излету по шаторима, појатама и викендицама.

Ирина је имала очи боје брезиног лишћа. Те вечери, онако мајушна, у кожној сукњици и чизмама са неким предебелим ђоновима, била је љупка као нека лутка у људском облику.

– Хеј, шта има? – упита она.

– Ништа посебно. Пије ми се пиво, а како стићи до шанка, питање је сад?

– Хоћеш ја да одем?

– Па хајде… – насмеја се Ђорђе.

Ирина се брзо промигољи до шанка, попут рибице у препуном акваријуму. Тако је почела љубав.

 

6.

 

Пдутр је у последње време доста размишљао о својим манама, врлинама и умећима. Прилично тачно је процењивао ниво својих вештина. Волео је да пише, али је знао да није добар песник зато што је превише размишљао о својим песмама. За приче је имао занимљиве идеје али су биле ту и тамо занатски недорађене. Страни језици му нису ишли никако, али је у музици био више него солидан. Некада, пре омасовљавања 3 – д штампача је био одличан кувар, чак се и дуго бавио тим послом, али чудни су путеви опстанка. Може се рећи да је и кувар постао случајно, тако што је у младости заглавио у војној школи из пуког незнања и неискуства, па кад је схватио да војска није оно што је очекивао, одабрао је позадински смер да би бар као кувар могао радити у цивилству. Од малена је имао смисла за стварање и разне поправке и преправке и тога је био свестан. Волео је за себе да каже да је мајстор, и да се мајстор рађа. Ако си мајстор у једној области, бићеш у свакој коју научиш, ако ниси, џаба ти алат, добри услови, одличан материјал и године рада. Мајсторија се не учи. Што се тиче његовог карактера може се рећи следеће: није био лош човек, далеко од тога, али је често нервирао људе око себе самом појавом.

– Зашто је то тако? – питао се.  Био је он такав и у младости, приде и арогантан, дрзак и циничан преко мере, али тада га се то није тицало нимало. Са годинама, те особине су се укротиле и избледеле, али иритантан став је очигледно остао. Разлог за то је могао бити што није никад био посебно дружељубив ни срдачан у обраћању било коме. Може бити и да су његови родитељи донекле оманули са васпитањем, или није имао добре узоре. А можда се, у том делу, једноставно метнуо на оца који је имао незгодну нарав.

С тим мислима, Пдутр је чистио делове некаквог расклопљеног музичког инструмента на столу од абријума, у свом стану. Стан се налазио у броду, а брод на једном брду у близини главног града са ког се пружао идиличан поглед. Свакоме је, мада то није правило, своја планета најдража и ту је, у завичају, Пдутр проводио свој годишњи одмор пошто му се силна путовања беху смучила преко мере. Преуређивао је стан који беше пун антиквитета и предмета донешених са разних мисија. Брод је изворно био војни теретни, средње величине, са класичним и погоном за савијање времена и простора. Пдутр му је одмах по преузимању променио боју у његову омиљену тиркизну, и уградио још моћније штитове и сијасет наоружања најновијег датума израде. Као што је већ било речи, био је јако везан за тај брод, није га дао на рециклажу за живу главу и врховни је био принуђен да му угради телепортер, тако да је могао да се створи са својим путницима у било којој тачки универзума. Телепортер је заправо био један врло напредни 3 – д штампач који је користио материјал оригинала да га одштампа на задатом месту. Могао је да одштампа и биодроиде, машине, предмете, буквално све оно за шта постоји пројекат, а било их је безброј.

Пдутр врати инструмент на своје место и таман се удобно завали у фотељу од коже сиранијумског лептира, са намером да испије један моун, кад стиже порука од Сивог.

– Знао сам – лудео је у себи – па ја не могу ни на један одмор у животу да одем како треба, ни да га проведем како треба! Увек натезање за доделу истог, па после прекид.

Знао је и да Сиви не зове без преке потребе. „Дођи у централу“ – гласила је порука. Пдутр тресну чашу са моуном о сто и оде пут телепортера.

 

П – 6.

 

Ђорђе је радио као администратор у једној већој фирми. Посао није био нарочито креативан, али ни сасвим досадан и он га је волео и стрпљиво радио јер се бољи и није могао наћи, међутим, тог дана му радно време прође као на иглама. Све време је мислио на Ирину. Требали су да се, по договору, нађу увече у граду и тај дан, испуњен усхићењем, заносом и чудним размишљањима, испаде необично дуг.

– Зашто су неки сати мршави а неки тако дебели? – питао се улазећи у аутобус. Волео је да чита научно популарне чланке и знао је да гравитација утиче на брзину протока времена, али зашто му је пут до посла ујутру пролазио много брже него пут до куће поподне, није му било јасно. Ту битног утицаја није имала ни гужва у саобраћају, а о гравитацији на том нивоу би било смешно причати. Такође му је и радни дан са мало посла пролазио много спорије него кад га буде преко главе. Или сат ишчекивања од сата забаве. Примера има напретек, а једино донекле разумно објашњење је да је по среди некакав субјективни доживљај времена у датим околностима. Време проведено на путу до посла је било прича за себе. За прелазак тих шездесет километара у оба смера, требало му је око три сата, што вожње, што чекања по станицама. Трудио се да да смисао том времену на разне начине. Пре појаве напредних телефона је пажљиво посматрао сапутнике, уживао у погледу на пејзаже, памтио сво дрвеће необичног облика, разговоре, разне детаље, или би просто спавао.

– У детаљима је уметност – мислио је.

Са телефоном је већ радио и нешто корисније: дописивао се, читао, писао, слушао музику. Рзмишљао је колико пута људи пожеле да им неко јалово време, које је део њихових живота, прође брже? Апсурдно. Време не треба убијати, нема га напретек. Много тога може обојити време на најлепши могући начин. Понекад се треба мало потрудити око тога, а некад се то просто деси само од себе. Волео је да ствара и то је за њега био чудесан процес и најбоље искоришћено време. Супротно томе, после вишесатног зевања у разне сајтове и друштвене мреже, осећао се као празна врећа. Схвати, стижући кући, да је време чекања првог састанка са новом девојком вероватно најчаробније време.

Напокон, дође и то вече, топло и окићено звездама. Ђорђе је журио осећајући врелину асфалта кроз ђонове дубоких, сивих старки. Поглед на кристално јасан млечни пут је одузимао дах.

– Само да не касни, доста ми је чекања за данас – Ђорђе осети титрање у горњем делу стомака стижући на договорено место. Страховање се показа неоснованим јер се Ирина убрзо појави.

– Ћао – рече, а помисли „Баш си слатка!“

– Ћао, где ћемо? – Ирина провуче прсте кроз косу.

Овог пута им није било до гужве па одабраше један мирнији кафић који беше полупразан, наручише пиће и почеше полако, реч по реч, да боље упознају једно друго. У опуштеном разговору време је просто летело.

– Јел знаш да ми баш ова ситуација сада делује као да сам је већ сањао. Сигуран сам да сам сањао ово.

– Е, то се и мени десило. Једном, док се још нисам доселила овде, још сам била у основној школи, сањам ја како шијем на некој машини, платно иде у недоглед, баш је било чудно јер никад нисам ни пробала да шијем. А кад смо дошли овде завршила сам курс шивења и запослила се.

– И онда си у једном моменту препознала свој сан у стварности?

– Да. Да не поверујеш!

 

7.

 

– И шта је сада толико хитно, мајке му га спалим, да га спалим! – Пдутр је псовао на једном дијалекту са Плаве планете.

– Уђи у ову просторију па ћеш видети – одговори Сиви са широким осмехом.

–  Ма иди у курац – Пдутр прође кроз врата и спази Ећуона у облаку дима мониофилске цигаре.

– Прави сте педери, да знате – рече рукујући се са Ећуоном тако да се пљесак шака чуо у три следеће просторије.

– Ма нисам ја, овај је, није ни мени рекао – кезио се Ећуон и сам видно изненађен.

– Хајде, идите, попијте нешто, јавите се кад хоћете – Сиви их великодушно отпусти са сетом у погледу.

Убрзо стигоше до оближњег ресторана, како се приближише вратима, тако на њима искочи мени у коме се могао одабрати намештај из било које епохе, поглед на е – мембрану, мирис ваздуха, музика, конобар или конобарица. Ећуон из мноштва конобарица одабра једну мршаву са малим сисама и кестењастом косом, потом додирну опцију „занемари све остале изборе“.

– Могао си и неку музику да пустиш – рече Пдутр коме је музика била важна увек и на сваком месту.

– Зајеби сад музику – брецну се Ећуон – ваљда смо дошли да причамо.

Седоше за први слободан сто у углу и поручише два дупла моана. То им је било омиљено пиће још из младалачких дана. Поред пријатног али љутог укуса имало је два изражена степена дејства: прво је повећавало концентрацију и смањивало значајно утицај гравитације на тело, а затим би, после извесне количине изазивало налете духовитости и смеха. Чак би и окорели намћори од неколико пића постајали забавни околини. Производило се само у планинама Ецијорт и то је све што се о њему знало. Све остало је било строго чувана тајна тамошњих староседелаца.

– Е мој Ећуоне, остара се.

– Остара се. Још ми нису мењали „делове“, али како стоје ствари, почеће убрзо.

– Мени променили десно колено, оно што сам сломио још у школи. Него где си био до сада?

– Неколико мисија, ништа спектакуларно, чак је било и досадно. Прикупљање података, изградње, обука новајлија по неким пустошима… Ти?

– Ма и код мене слично. Једино вредно помена је била Плава планета, вршио сам нека прелиминарна истраживања, чак је и клинац који је радио са мном био занимљив.

– Теби још нису учитали базу за нову мисију?

– Нису. Као што видиш нису ме још ни умрежили.

– Кажеш Плава планета, а?

– Да. Права лудница на њој. Веома интересантна.

– Онда имам добру вест за тебе. Мисија ће нам бити управо на тој планети, сад схватам и зашто су те позвали. Биће и неки млади гуштер са нама, изнервираше ме с њим, мада не мора да значи да је дечко дилеја, нисам га још упознао, мада је већ умрежен са мном. Вероватно се уплашио, па не сме ни да пита ништа – насмеја се Ећуон.

– Стварно? Не зезаш ме?

– Зашто бих?

– Зашто? Зато што ниси нормалан, ето зашто! – смејао се и Пдутр.

– Ма стварно је – уозбиљи се Ећуон – видећеш убрзо.

– Ћути. Већ сам се помирио са судбином у којој ћу ићи заувек на безвезне мисије. Него знаш шта бих волео да чујем од тебе, пошто нисмо у контакту читаву вечност?

– Шта?

– Наброји ми моје и своје мане, занима ме твоје гледиште.

– Питање је колико ће то да ти се свиђа. Истина боли.

– Само ти кажи, слободно. Да су нам лоше стране веће него добре, сигурно се не би дружили, мада, има случајева кад се зликовци друже и упорно поткопавају један другог, али ми дефинитивно нисмо такви типови.

– Намера је ту битна. Хм…

– Каква намера?

– Па да ли неко прави подлости намерно или спонтано.

– Не скрећи сад са теме. Ја сам убеђен да ми никад нисмо намерно чинили злодела. Са циљем. Него, рекох, мане ме интересују. Моје и твоје.

– Ти си направио неки егоистични оклоп и нити слушаш, говорим уопштено, шта ти неко прича, нити дозвољаваш себи да твоје мишљење није исправно, често те хвата та нека херметизованост. Превише употребљаваш „ја“ у разговорима. Не улазим у то зашто се то дешава. Мала дај још једну туру! Стил облачења ти је мало ретро, има још тога, стипса си… Са друге стране дисциплинован си и предан, имаш добру радну етику, живот ти је уредан, имаш каријеру, јасан пут. Ја сам у хаосу све време, олако ризикујем, не баш коцкарски, ипак, помало несмотрено.

– Ево, управо дозвољавам себи да ми мишљење није исправно – Пдутр сркну моан.

– Немам проблем са људима као ти, штавише имам одличне моменте са њима. Плашим се жена, генерално, и постао сам досадан. Немам универзалне теме за разговор. Немам све зубе ни самодисциплину да одем да ми уграде друге. Не умем са парама. Немам појма где ме води пут, али се прилагодим веома брзо на било које разумне околности и извучем из њих максимум. Сналазим се по свемиру без ичије помоћи, краткорочно натпросечно добро, али дугорочно, као да ме не држи место. Планове мењам превише често, мада и промене околности и нова сазнања ту имају утицаја. Ти би требао да будеш отворенији у комуникацији и да обраћаш пажњу н оно што ти други говоре. Да правиш компромисе лагано, не на силу. И да бациш чизме из прошлог века, прслуке и качкете, а ја да се организујем у животу и постанем занимљивији за дружење.

– Ето, управо то сам хтео да чујем. Човек, како стари, стиче нове мане којих није ни свестан, и зато је добро да му их неко поуздан објасни.

– Хајде сад ти реци.

– Па, моје мане су те које си набројао, тачно је све то, а избор гардеробе није мана већ питање укуса. Ето ја могу за тебе да кажем да се облачиш само да не би био го. Од овог што си поменуо, само још увек носим качкет. Чизме и прслуке сам баталио, углавном. А сада твоје мане: досадан, сам си рекао, али зато што хоћеш да будеш досадан, можда и из неког комплекса – „како да се забављам кад имам толико разних проблема“. Уопште не мораш да будеш досадан. Ниси природно досадан, мени си увек био занимљив, али кад нећеш да се дружиш, то доводи до закључка да сам ја теби досадан и да је глупо да се намећем. Претерујеш са заједљивим коментарима. Мени можеш да кажеш свашта јер те ја знам боље него ти сам себе, али, гледано са стране, такви испади делују неукусно. Мислим, колика је корист, а колика штета од неконтролисане пљувачине? Имаш обичај да нападнеш без утемељеног разлога. То ти је раније било много више изражено. То је слично са наметањем укуса. Не можеш агресивно да намећеш свој укус, као и ставове. Бесмислено је.

– Хм… Мислим да сам доста смањио та, што кажеш пљувања, само, понекад не могу да одолим.

– Ма кажем, опамећујеш се са годинама и каквом таквом платом.

Обојица се грохотом насмејаше.

– Недостајали су ми наши бесмислени разговори!

 

П – 7.

 

Целе недеље је Ђорђе планирао да оде на бувљак, међутим облачно и хладно време са ситном кишицом на махове, поквари му план. Обожавао је та хаотична места где су људи суботом износили све и свашта на продају. Разлога за то је било више. Од малена је волео да претражује фиоке, подруме, таване, најчешће на селу, јер ту се крило мноштво разноразних дрангулија. Финансијски моменат је такође играо битну улогу јер се за бесмислену своту могло купити нешто изузетно, јер многи и не знају колико вреди оно што продају. Ђорђе је волео квалитетне ствари и разумео се У њих до те мере да је за многе знао комплетну технологију израде. Пошто је овог пута лоше време упропастило пијац, он скува једну велику кафу, насу чашицу ракије и укључи компјутер. Изађе обавештње да ће неко апдејтовање потрајати, и он узе гитару којој је по рестаурирању кобилице променио и жице.

– Звук нових жица је као први гутљај хладног пива на тридесет пет степени жеге! – изнова се одушевљавао. Падоше му на памет неке класичне народне песме, па на телефону потражи акорде за њих. Никад није слушао ту врсту музике, међутим, радило се о веома сложеним, и, пре свега добрим песмама и њему је такав сплет акорда будио знатижељу. То су за њега била недоступна поља. Био је свестан да тако нешто неће моћи никад да искомпонује, НАпросто, музички инстинкт му није функционисао на тај начин. Са уживањем одсвира тих неколико песама, неке и по неколико пута увежбавајући неке хватове, и убаци их у бележницу. Музика му пробуди жељу за још једном ракијом. Више није било никога с ким би свирао. Заправо било је, другови са којима је некад свирао су живели у близини, али увек су кукали како од обавеза не могу да стигну да се окупе. Гледано са стране, то и није било сасвим тачно, увек се могло одвојити бар три сата недељно за неку пробу, ипак, они то нису довољно желели. Свируцкали би мало сами код куће, а заједно једино на некој седељци или слави, кад би их понело пиће. И Андреј се све више удаљавао. Радио је у другом граду, а већ дуже време се припремао за сеобу у иностранство. Некада огроман круг друштва се под теретом година распао од сужавања.

– Шта је ту је – помисли и дохвати с полице књигу Комо Срђана Ваљаревића, коју беше прочитао до пола у ишчекивању да се нешто деси, али, једноставно није се дешавало ништа. Главни јунак је писац који добија стипендију уз помоћ пријатеља јер га је мрзело чак и да конкурише, одлази у Италију где му је обезбеђен смештај у луксузној вили, где би требао да борави месец дана и пише. Тамо се упознаје са осталим стипендистима који нису искључиво писци, има и музичара, уметника, научника, пије огромне количине врхунских алкохолних пића, наравно све је бесплатно, једе, спава, не ради ништа и најзанимлљивије што му се деси је упознавање келнерице у локалном кафеу која не зна добро енглески, па се споразумевају цртањем. И све то траје до пола књиге која има двеста страна. Зашто ту књигу Ђорђе није бацио после неколико страна као многе друге? Има више разлога. Прво: стил писања је био одличан, питак и једноставан, читање иде као вода. Друго: људима је привлачан опис луксузног амбијента јер огромна већина неће никада имати могућности да га искуси у стварности. Трећи разлог разлог се односио више на Ђорђа. Надао се да ће се ипак нешто ненормално десити пошто у књизи није било малтене никаквих занимљивих размишљања, али миц по миц, стотинак страна и ништа. А писац је био прилично успешан и познат. Тако је Ђорђе схватио да досадни писци успевају тако што их читају досадни читаоци.

 

8.

 

– Није лоше испао – примети Неда ходајући стрмим путем ка великом замку са мноштвом шиљатих кула, који беше угнежден на једној литици изнад мора. Пређе преко висећег моста, огромна дрвена врата окована гвожђем се отворише и она уђе кроз кратак ходник у главну дворану. Била је потпуно празна.

– А сада ентеријер! Прво слике. Не. Прво штафелај на коме ћу их сама насликати. Затим клавир. Џиновски. Ролери, ко ће ходати оволиким просторијама. Кућни робот!

Сети се како су је, док је била мала, родитељи сваког дана терали да сређује собу и како је та соба била у тоталном хаосу. Кад би је мрзело да слаже ствари бацала би их на прање што је њену мајку доводило до лудила. Отац ју је терао да слаже чисте судове из машине и то је, опет, избезумљивало мајку због начина, то јест због одсуства било каквог начина ређања. Колико је само било уређаја пре него што су усавршили 3 – д штампач који је штампао друге штампаче. За неколико година је једини уређај је био управо штампач.

– Робот да има штампач у стомаку и на истом прозорче. У дупету резервоар за материјал, батерија у грудима. Четири руке и уместо ногу кугла за кретање. Глава од Хари Потера, хихи – сети се једне књиге са Плаве планете која јој беше привукла пажњу.

– Добро, да испробам. Хари, један сок од круија и чаробан штапић.

– Разумем, кхм, како да вас зовем господарице?

– Газда Неда ће бити у реду.

– Разумем газда Недо – Хари отвори прозорче на стомаку, Неда испи сок на екс, махну чаробним штапићем и створи једну наранџасту лисицу.

– Ти ћеш ми бити љубимац, зваћеш се Исица, моћи ћеш да причаш и немој случајно да ми правиш срања овде по замку! Јасно?

– Јасно. Шта је ово? – Исица климну главом у правцу Харија.

– То је Хари, наш кућни робот.

– Ала си га смислила…

– Мрш… – Неда  прасну у смех. Смејала се скоро вриштећи.

Утом стиже порука од Сивог: Дођи у централу одмах.

– Баш сад кад је најзанимљивије – прогунђа излазећи из своје омиљене игре, мада доста сам и чекала.

 

У познатој просторији је седео непознати момак, а Сиви је стајао држећи руке иза леђа.

– Ово је Бар, Бар ово је Неда.

Ћутке климнуше главама у знак поздрава, а Сиви настави:

– Ићи ћете заједно на мисију. Нећете имати никог старијег у екипи јер сматрам да неће бити великих опасности и недоумица. Бићете са мном на вези. Укратко, недавно смо открили једну цивилазицију нематеријалних бића, такозваних еола. Немају ни тела ни своју планету, не могу да кажем да су паразити, али живе у некој врсти симбиозе са нама познатим живим бићима. Чак и са нама. Као што рекох, недавно смо их открили и ступили у контакт са њима. Дефинитивно нису опасни по нас, просто немају значајан утицај на наш нервни систем, што није случај са осталим цивилизацијама и живим бићима на које могу битно да утичу. Ваш задатак је да обиђете све три насељене планете за које знамо, Плаву, Белу и Наранџасту и тамо ступите у контакт са њима и њиховим вођама. Развили смо одличну технологију за то. Превод у реалном времену ради као и код осталих. Елем, потребно нам је да направите са њима савез јер могу да нам буду од користи у манипулацији са неким нижим облицима живота. И, наравно, да им објасните и покажете да имамо знања и технологију са којима би могли да испунимо њихове разумне жеље у замену за њихове услуге и миран суживот. Знајући их мислим да нећемо морати да их плашимо, али, на крају крајева, и то је опција. За сваки случај, развој једне врсте оружја против њих већ је у поодмаклој фази. До сутра ће вам бити учитани подаци и убрзо крећете. Питања?

– Сигурно нису опасни по нас? – Неда провуче руку кроз косу.

– Нису. Проверено на више начина. Сад их не примећујете али по учитавању хоћете. Већ сутра ћете упознати ове овдашње.

– У, јебо те! – оте се Бару – Извините, извините – правдао се сметено.

– Па шта си очекивао? Нешто као из старих филмова? Нема тога више. Ако више немате питања, то је то. Идемо даље. Идите у станове и лезите.

Неда изађе прва и спази Теа како се, у друштву Пдутра и Ећуона, приближава.

– Хеј па где си ти? Јел си остао на оној мисији?

– Да, али са овим легендама – добаци Тео у пролазу – Журимо на састанак, ваљда ћемо се срести још некад.

– Надам се – махну му Неда.

– Ко су ови? – упита Бар.

– Требало је да са овим момком идем на мисију али су ме повукли. Ову двојицу не знам, изгледа да су неки зајебани ликови.

– Зашто су те повукли?

– Немам појма.

– Онда, видимо се сутра – рече Бар отварајући Неди врата телепортера.

– Ћао!

 

П – 8.

 

Прве четири године свога живота Ђорђе је провео у малом граду Б. у коме се његов отац запослио и оженио. Становали су у две спојене собе, у приземљу једне двоспратнице. Прва соба је имала малу кухињу одвојену тешком, тамно зеленом завесом, мали бели сто са четири дрвене столице финије израде, кауч на расклапање, витрину од оплемењене иверице на којој је стајао црно бели телевизор и радио – касетофон са једним звучником који је отац, кад не би био у преподневној смени, редовно укључивао чим би устао. У другој соби је био ормар од истог материјала као и витрина и велики, тамно зелени кревет. Имали су белог „фићу“ којим су неким викендима путовали у очево родно место С. удаљено стотинак километра. Ђорђе је памтио та путовања по монотоном звуку точкова који се јављао на једној деоници пута, на којој је асфалт био издељен као што се деле бетонске стазе на мање, подједнаке делове, да не би испуцале неправилно услед слегања тла. „Тап – туп, тап – туп, тап – туп…“ Звук безбрижног детињства. Сећао се и Мирјане, мало старије девојчице из комшилука са којом се играо. Отац је имао мали, једноставан, руски фото апарат и често је фотографисао. У то време израђивале су се мале, црно беле фотографије са кривудавим ивицама. Ђорђе се понекад питао да ли се сећа фотографија или догађаја са њих. Наредне две године су провели у већем граду Н., који је био само 30 километара од очевог родног С. Разлог за сеобу је била промена очевог посла, али и приближавање завичају. Живели су на периферији, у изнајмљеном сутерену једне велике и лепо уређене куће. Ђорђе се ту брзо спријатељио са једним Бојаном који је био његовог узраста. Били су то безбрижни, чаробни дани пуни игре и среће. Најчешће би се играли у олупини једне старе, напуштене шкоде, или на једној великој ливади у близини пруге. Правили су у земљи кућице за бубе и поплочавали их парчићима сломљеног стакла, проучавали пужеве у шкоди, гађали се куглицама глине које би забадали на краће прутеве – једноставне ручне катапултове. Једном приликом су наслонили очеву акустичну гитару на кревет и покушали да је користе као тобоган. Наравно, није дуго издржала, врат се одломио, али га је отац поправио. Иначе он није био неки страствени музичар, нити је гитара била прескупа, па је изостала и нека бурнија реакција. У сутерену суседне куће је живео један момак са брадом, Бошко. Свирао је контрабас. То су били први, чудесни сусрети са музиком. Бојан и Ђорђе су одлазили код њега да гледају како вежба, увек их је радо пуштао. Дан када је донео електрични бас и појачало, јер му је дозлогрдило да носи онај огромни, био је право откровење.

У то време, родитељи су, уз помоћ деде који је радио у Кувајту купили нови ауто, такође белу, попут „фиће“, заставу 101, и то је, схватили су у будућности, била грешка. За исти новац, газда код кога су становали је продавао плац у наставку свог дворишта, било је премишљања, кола или плац и кола су превагнула. Идеја је била да се кућа гради у очевом родном С., ко је тада могао претпоставити да ће он за десетак година пропасти са свом својом снажном индустријом? Додуше, пропали су и већи градови, напослетку и држава, па ипак Ђорђе је у будућности путовао из градића С. у град Н. свакодневно на посао, а и већина деце је из С. ишла у Н. у средње  школе и на факултете, док је застава 101, после двадесетак година, трунула испред огромне куће, крај камене ограде, на улици. Отац никада није хтео да је прода. А ни Ђорђе није био за то.

Н – 1.

 

Погледа упртог у даљину, са шаком на челу изнад очију која је штитила од јаког подневног сунца, стајао је Зухн у напетом ишчекивању да се у долини појави предмет његовог интересовања. Око паса му је био везан полузец уловљен истог јутра, и врећица са неколико кромпира и нешто травки. Робо-камила  поред њега је лењо жвакала некакав камен клопарајући и звекећући вилицом. Одједном, она кину уз трзај главом избацивши млаз прерађеног уља који шљапну Зухна по врату и образу. Он се нервозно окрете и звекну робо-камилу у главу својом металном руком:

– Јебали ме и моан и срећна рука у заорту да ме јебали, канто смрдљива… – рече кроз зубе. Робо-камила тргну главу у страну и испусти типичан звук негодовања налик на урлик чопора гладних вукова у терању.

Зухн обриса уље са образа и врата пачавром од марамице коју је носио у предњем џепу грудног дела оклопа. Била је то успомена од прабабе, која је беше сопственим рукама разашила од комада падобрана купљеног на војном отпаду и навезла иницијале З.З. Његово иначе неуредно лице сада је с леве стране било црње него са десне. Док је пажљиво склапао марамицу и гурао је на њено почасно место у близини срца, преко лица му прелете одбљесак и он усхићено цикну, схвативши да је чекању крај. На хоризонту се помаљала блистава купола зграде скупштине Номадтоњна.

Плутајући град се усидрио на тачној локацији најављеној преко апкома, додуше са закашњењем од 13 сати. Убрзо по спуштању огромног титанијумског сидра, спусти се и главни тунел улаза у град из ког почеше излазити комуналци задужени за којекакве, само њима познате анализе и радове. Убрзо се раштркаше по околини и почеше да чепркају и чачкају каменчиће и малобројне травке, да стављају прашину у епрувете и исте гурају у разнобојне коморе. Са свих страна ка граду почеше да миле појединци и групе, неки са робо-камилама натовареним што џаковима што гомилама дечурлије и још којекаквим дрангулијама.

Дојахавши близу улазног тунела, Зухн мачо покретом искусног јахача робо-камиле пребаци ногу с леве стране на десну у намери да у замаху скочи и дочека се као пантер, међутим, сметнувши с ума да се робо-камила приликом последњег у низу софтверских блокирања изврнула на десну страну и искривила папучицу кочнице, Зухн запе десном чизмом о искривљену педалу и тресну као врећа свом тежином у прашину, што је изазвало кикот у гомили која је чекала у реду да уђе у град. Из вреће за његовим појасом испаде неколицина кромпира котрљајући се низ друм. Неки из гомиле приђоше да помогну али их бесни Зухнов поглед осујети у њиховој намери. Благо шокиран, у први мах бесан, убрзо поче да се смеје сам себи. Устаде, стресе прашину, колико је то било могуће, и полако стаде у ред са другима.

Гомила која је чекала да уђе у град била је разнолика и разнородна. Зухн је незаинтересовано посматрао. Робо-камила је тупавог погледа опет преживала. У реду испред њих било је вунасто створење предимензионираног полног органа који се вукао по прашини са стране и сметао му при ходу. Зухн је помислио како би било добро да части себе у градском куплерају. Испред чупавог налазила се циганска породица људи са гомилом немирне деце, Зухн је успео да изброји 6. Вриштала су и трчала свуд около, смејала се, пипала све што им се чинило занимљивим и срнећим тужним очицама гледала власнике ствари које су им привлачиле пажњу. С обзиром на степен распалости њихове одеће и количину робе на њиховим робо-камилама, Зухн је знао да иду да просе или џепаре, вероватно обоје. Испред њих је стајао погрбљени старац са камилом натовареном до граница носивости за тај модел. Сакупљач ромбоида за заорт, било је очигледно, Зухн никако није могао да схвати како таквим полуслепим старцима успева да нађу такве количине ромбоида док њему није успело да за цео дан скупи ни пола корпе.

У једном тренутку код улаза се направи гужва и галама, неки пијани ловац на ретке врсте зулота је повратио на члана обезбеђења, притом је галамио како је нешто труло у држави па су морали да га одвуку иза тунела и претуку, вежу му ногу за његову камилу и ставе јој циглу на педалу за гас.

Коначно, и Зухн стиже до стола на улазу. Обрати му се главни за столом.

– Име и презиме?

– Зухн Зухноњски.

Чувар подиже поглед.

– Зуновски, као онај кристал зуновски?

– Не, кристал је без „х“ и са обичним „в“. „Х“ у мом презимену се изговара, онако мекано, као кад се замуцкује…

– Добро, де… Дај легитимацију.

Зухн пружи руку и чувар очита ДНК.

– Да ли улазиш у град туристички или послом?

– Пааа…

– Одговори бре јасно!

– Па ’ајде туристички. Ћале ми ради ту па идем у посету.

– Добро. А шта ће ти тај зец?

– Није то зец, господине, то је полузец, специјална подврста шумског мајмуна дрекавца из…

– Нема везе да ли је пола или цео, питам шта ће ти?

– То ми је ужина. Планирао сам…

– Зец не може унутра.

– Али човече, морам нешто да једем касније, и како дозвољавате унос оружја и експлозива а полузеца не могу?

Чувар извади циглу однекуд испод стола и стави је са своје десне стране, одмах поред екрана на столу.

– Добро, ОК, ионако је почео да мења мирис, врућина је, још јутрос сам га уловио.

– Паркирај робо-камилу на месту бр. 236 и улази.

Зухн распаса полузеца и џилитну га подаље од улаза. Тренутак пре него што ће  додирнути тло, ниоткуда долете јато летећих гуштера-лешинара, растрже га и разлете се на све стране. Зухн затим одвезе камилу до места 236 на импровизованом паркингу, укључи заштитно поље и картицу за паркинг стави у задњи џеп оклопа. Затим се, благо узбуђен, упути кроз тунел.

 

9.

 

– Дакле Плава планета… промрмља Ећуон више за себе отварајући мајушни кавез у коме је био знугр, длакаво седмокрако биће велико таман толико да стане у склопљену шаку. Пошто га лагано извади, спусти га, готово ритуално у богато украшену посуду налик дубљој шољи без дршке, леђима на доле, затим расклопи мониофилску цигару и уметак из ње положи на стомак створења. Оно га чврсто пригрли крацима подрхтавајући с времена на време.

– Плава, плава… – Пдутр је гланцао некаквом праисторијском магичном крпом један по један мобилни телефон из колекције сакупљене баш на поменутој планети. Збирка се састојала од једног црног сименса облика кобасице за кување, другог сименса мало тањег и елегантнијег облика сребрне боје, са никлованим оквиром, сони ериксона вокмен „w20 i“, у комбинацији металик наранџасте и крем беле боје, сони ериксон „Zylo“ сребрне боје, самсунг „Y“ дуос, црни, самсунг „S“ дуос, црни са тегет поклопцем за батерију, мајкрософт лумија 550, бела и Самсунг Ј5 2016, црни са металним никлованим оквиром.

– Хајде вади овај уметак, дркесино, време је! – огласи се Ећуонов атомски паметни сат. Уз к – чип није имао никакве потребе да га носи, међутим, волео је сатове, овај беше набавио у једном германијанском тржном центру, у току једне инкогнито мисије.

Ећуон исплази језик сату, уз усиљени кез и заголица знугра кажипрстом са стране, он рашири краке и указа се уметак који је сада сијао флуоресцентно жутом бојом. Склопи цигару, спусти је на сто, па нежно врати знугра у кавез, а кавез у украшену посуду који се ту тачно уклапао, јер је очигледно био прављен по тој мери, одложи је на крај стола, повуче један огроман дим и упита:

– И, како ћемо?

– Јебем ли га како ћемо, циљ знамо, али неки план морамо да разрадимо. Ја се више и не сећам кад су престали да нам дају детаљна упутства.

– Кад? Кад су видели да можемо сами да функционишемо а повишицу не тражимо. Ето кад… – рогушио се Ећуон из густог облака дима.

– Ма ко их јебе, боље је овако, боље него да нам командују неки као оне будале из школе. Него, види, пало ми је на памет, да се вратимо у прошлост Плаве планете, пустимо неке клонове пророке да причају на све стране како ћемо доћи тад и тад и понудити неки бољи живот онима који заслуже да пођу са нама?

– Не играј се са путовањем кроз време, то је осетљива тема.

– Ма није то неопходно, само кажем – Пдутр устаде и поче ређати телефоне на своја изложбена места. Цео велики салон брода је био попут укусно намештене и претрпане антикварнице.

– Дакле, за одабир нам треба неки универзални критеријум, а њега можда и нема, значи неколико критеријума. Онда да направимо модел како насељеници треба да се понашају, затим следи нека врста теста. Пре свега, који су услови? Које се ситуације у основи очекују? Морамо да имамо тражене реакције на њих, па поново тест. Друго, за разне ситуације су потребни разни карактери. Редари и чувари су једно, фармери друго, научници треће. Ево првог услова: Паре нећете видети! Ту отпада 95 %!

– Ха, ха, с обзиром на то да Плава има око 7 милијарди становника то и није лош проценат – Пдутр се врати за сто од абријума са флашом моана у једној и две чаше у другој руци.

– Други услов: командни ланац мора да се поштује по цену стрељања, па макар био и нелогичан, јер враћање непослушних се не исплати. Што се тиче 7 милијарди, сигурно их нећемо комплетно разматрати и контактирати.

– Ма зезам се.

– Затим, треба елиминисати алфе.

– Да. Они који имају амбиције да командују нам не требају. Треба нам тимска свест.

–  Дугорочно посматрано, најкориснији су они које хоће да сарађују, чак и ако нису брзи у раду.

– Ово се дефинитивно претвара у радни састанак. Послаћу овај разговор оном клинцу и позваћу га да дође, ипак је и он део тима. А можда има и он неку добру идеју.

– Можда.

Пдутр позва Теа успут сипајући моан и он убрзо стиже.

– Хоћеш и ти један? – Пдутр подиже своју чашу – опусти се мало. Знам да ти на први поглед овај Ећуон и ја делујемо као неуротични намћори, али нисмо баш толики.

– Па хајде, може…  – одговори Тео снебивљиво.

Ећуон је ћутке пијуцкао свој моан у праменовима дима. Пдутр оде по чашу. Настаде тешка тишина коју Тео није умео да прекине.

– Ево пића.

Тео сркну моан и стресе се, ненавикнут на његов укус.

– Кажи ти нама – Пдутр се завали у своју фотељу – шта мислиш о Ећуоновим условима.

– Мислим да су у реду. И ја сам, углавном, тако разумео задатак.

– Хајде Столе, сипај нам још по један – Пдутр се обрати абријумском столу, Тео прасну у смех схвативши да је Столе име стола, а и Ећуон се осмехну, више због Теове реакције него због Столета који му је одавно био познат. Флаша се лагано диже, наизглед сама од себе, и допуни чаше. Абријум је био снажан антигравитациони минерал који је имао неку врсту свести и који се могао програмирати технологијама новијег датума. Био је саставни део погона сваког свемирског брода и разноразних летећих и лебдећих направа.

– Добро, и ја се слажем са Ећуоновим условима – Пдутр започе излагање – мада он не би био жив кад не би за инат оспорио бар 1% било ког мог мишљења…

– Трт! – одбруси Ећуон.

… Међутим, долазимо до кључног питања: како применити поменуте критеријуме? Имаш ли ти Тео неку идеју?

– Па, шта знам… Иде нам на руку то што имамо моћну технологију у к – чиповима којом можемо скенирати читаво становништво по разним параметрима. Прво бих издвојио једну здраву етички и морално подобну групу, затим из ње радно најспособније на нама потребним пољима. Следећа фаза би била провера карактера и то су већ неки од Ећуонових услова – одбацили би смо алфе, аљкаве, алкохоличаре и слично. Дакле, ту би смо добили једну групу моралних, принципијелних, способних људи, пристојног броја и све дотле би био лакши део посла. Основни проблем је како убедити људе из цивилазиције на том нивоу да радо и добровољно крену са нама не у непознато већ у незамисливо? Они само нагађају да можда негде у свемиру постоји неки облик живота. Летелица им иде деценијама до најближе планете да би тамо сликала камење! Мораћемо да извршимо стрпљиво софистицирану припрему. Моја идеја за њу је проистекла из чисте зајебанције. Кад су Неди и мени уградили к – чипове, то је девојка са којом сам требао да идем на мисију…

– Сигурно си пожелео да будеш офлајн, кад су ти саопштили да идеш са нама, а не са њом и испсујеш као стоку онога ко је то одлучио – зацерека се Ећуон.

– Па сад…

– Е, па сад – насмеја се и Пдутр – за једно 20 мисија кад виде да си опстао и радио добро, даће ти као нама да причаш и псујеш шта год и кога год хоћеш. Јеби га…

– Хех, где стадох, а… кад су нам уградили чипове ми смо били изван себе кад смо видели шта могу. Кренемо да прегледамо све свашта, не знамо где ћемо пре и налетимо на Плавој случајно на неку браћу Ђорђа и Андреја. Занимљиви ликови, слични онима које тражимо, но о том потом. Већ поменух, из чисте зајебанције решимо да једне ноћи уђемо у њихове умове, Неда у Ђорђетов, ја у Андрејев. Неда овог претвори у себе, он се пробуди, пипне се, види да је женско, лудница, трчање, упишали смо се од смеха. Долази Андреј, ја учиним да га види као Неду, он је упозна и оде негде, онда Неда овог Ђорђа као пробуди из сна, он мисли да је све био сан, али Андреј се врати мало касније и почне да га зеза, као „добра ти ова женска, и ти нешто да наваташ“, не, ја вама морам то да нађем и пустим да видите, те фаце и реакције. И Ђорђе и дан данас не зна шта га је снашло. Али би поверовао неком другом да му исприча нешто слично. Шта је поента? Наше одабране би требали прво да припремимо неким оваквим њима натприродним појавама, а успут може бити и невиђени циркус. Наместимо им нешто несхватљиво, па их пустимо после неко време, можда и поновимо поступак, и на крају пажљиво ступимо у контакт и представимо нашу понуду?

– Мени звучи као добар план. Ти, Ећуоне шта мислиш?

– Хм… А што не бисмо обучили неуром да одради одабир, и уместо да се сами довијамо и мозгамо шта и како, да погледамо мало по форумима.

– Још чуваш онај германијански неуром? – Пдутр напреже ум не би ли се сетио изгледа те старе справе.

– Да. У неким случајевима одлично завршава посао. Као и твој брод. Елем, сигуран сам да негде постоји систематизација модела идеалних профила радника или уопште карактера према задатој сврси. Ту ће да се сам од себе изроди већи део критеријума. А што се убеђивања тиче, ко каже да уопште треба да их питамо хоће ли? Мислите ли да је ико, укључујући и нас овде, у стању да себи дочара шта га очекује тамо? Свако ће имати своју визију која вероватно нема везе са реалном ситуацијом, што неминовно води у разочарање, мање или веће. Дакле, ја бих радије да их бацимо у ватру, уз услов да су кандидати пажљиво одабрани. Прави људи за насељавање, ако направимо добар алгоритам за неуром, прилагодиће се без проблема, чак ће бити и срећни. Е сад, са етичке тачке гледишта можда такав поступак и није баш моралан, али, понављам, ако алгоритам буде свеобухватан, нико неће да се жали…

– Па добро, али није поента да населимо тамо људе, него да нам помогну да преселимо нашу популацију, мада какво је стање на Плавој, већина ће, вероватно, пожелети да се никад не врати – Пдутр даде знак Столету да долије моан – Друго, Врховни очигледно не жели да штампа људе или да их програмира чиповима. Из неког разлога, требају му добри добровољно.

– Ма јасно је то… Нисам ни рекао да ћемо им роварити по мозговима.

– А шта је то неуром? – упита Тео?

– Хардвер, као чип, као дигитрон, ако знаш шта је дигитрон. Неуром је врло моћан комјпутер перорез. Германијанска технологија – одговори Ећуон.

– Па добро, идемо у одабир са неуромом, а после ћемо видети како ћемо око понуде, убеђивања, терања и осталих срања. Може? – Пдутр погледа значајно обојицу.

– Ја се слажем.

– Ок.

 

Н – 2.

 

– До ђавола и пројекти и све ово сељакање и посао – рече више себи у већ проседу браду Зухноњски Е.

Његов компањон за столом у кафани „Код три Фидовке“ отпи лагано гутљај моана из чаше са нуклеарним хлађењем, прогута са благим напором, а очи му на тренутак бљеснуше плавичастом искром. Он загледа чашу полако са свих страна пре него што је спусти на сто.

– Мајку му, ко је ово смислио треба му дати Уволебон награду за нешто… Стварно је моан на температури од 9,426 степени сасвим другачије и лепше искуство…

– Ето, обиђох пола свемира, радио сам на местима које већина обичних смртника неће да види ни на мрежи, а деца одрастоше без мене… И шта имам од тога? Молим те, објасни ми, шта имам од тога? Преживели смо, ОК, то је евидентно, такође нисам радио нешто што не могу да поднесем, на шта бих био приморан доле у завичају, али, с друге стране, самовао сам и венуо, па чак дошао и у ситуацију да у ретким приликама кад сам кући, после пар дана пожелим да изађем из сопствене коже. И ’ајде назад, пакуј кофере… Кажу ко једном спакује кофере на дуже, тај их никад више не распакује. Јеби га, то је истина.

– А јеси ли пробао најновију апликацију за чешање леђа? Послаћу ти линк, одлична је. То је као неки мултипрактик алат, има све! Поред чешања зона недоступних руци, има и чачкање носа, претходно скенира носну шупљину и очисти све савршено, додуше остави микроталог уља унутра али то лако обришеш марамицом.

– Срео сам гомилу људи, скотове се трудим да заборавим, а ове добре, колеге, не могу да попамтим. Зато их држим на Фејснотесу. Нико га више не користи али ето, мени чува те неке драге успомене…

– Послао сам ти линк. Погледај. Има чак и могућност да штимује гитару са 18 жица! Пробао сам, сасвим коректно…

– Ево пре неки дан сам међу порукама нашао један стари разговор са Зухном, још пре него што је променио име. Баш сам се насмејао… Слушај:

– Ћале, треба да ми стигне опрема, знаш то, реко сам ти пре 3 дана.

– Па ОК. Супер ти је то.

– Па јесте али кева ми оставила 25000, а треба ми 26500.

– ОК, додаће ти.

– Како ће ми додати кад је отишла у село, бре?

– Па вратиће се, неће ваљда да спава горе.

– Ћале, не нервирај ме, лепо сам вам реко још пре 3 дана да ми опрема стиже 14. око 6 поподне, јел ме ви слушате уопште? Сад је пола 6. Како ће да се врати кад је малопре отишла? Ви нисте нормални!

– Данас је 13.

Следи драмска пауза од 3 секунде док је на мобилном проверио који је датум.

– ???… Боже.

– Хахаха, али  значи кад сам умро од смеха…

– А има одлична апликација за састављање…

– Ма јебала те апликација, ја у клин ти у плочу, јел ти уопште слушаш шта ти ја причам? – видно изнервиран подиже тон Зухноњски Е. Његов друг из детињства, Бартоломеј П., поскочи у својој столици изненађен.

– Покушавам да ти саопштим неке важне дилеме и размишљања о животу, ти ми све време говориш о будалаштинама, побогу! Идем, морам да стигнем Номадтоњн, радим у понедељак.

– Па добро, јеби га… Кад ћеш опет да дођеш?

– Немам појма. Завршавамо градилиште у мају, после тога мењам фирму, прелазим код Германијанца, не верујем да ћу скоро овамо. Скапирао сам нешто. Сва галама око норми и учинка је свирање курцу, одржавање тензије. Мој посао је да Германијанац буде срећан. Кад је мој надређени Германијанац срећан, срећан је и његов директор, а кад је он срећан, све плаћа. Тако да је и мој директор срећан. Прост образац!

– Па ок. Ја имам директорку коју ништа не усрећује.

– Што не у’ватиш то и изјебеш?

– Па, мало је компликовано…

– Одох!

– А’е…

 

10.

 

Неда устаде, искључи е – мембрану до пола и осети прохладан, свеж ваздух на образима. Јутро је обећавало леп, ведар дан. Пружао се чист поглед на невелики град и тамно зелене планине у позадини. Град се звао Први, и био је један од четири на планети Мам која је била мала, отприлике као месец Плаве планете.

Док је чекала крај штампача свој бустер напитак, спази у углу нешто попут малог облака, омеђено мрежом наранџастих линија. Еол! сину јој одмах уз помоћ к – чипа.

– Види, како их мапира, он сигурно није свестан да га видим… – размишљала је усхићено и са радозналошћу.

– Хеј ти! – позва га.

– Кога ли зове ова лујка?! – еол стаде збуњено проверавати има ли још кога у близини.

– Ти, мали, у углу, само да знаш да те видим – смејала се Неда.

– Не сери да ме видиш? – промуца еол у чуду.

– Видим те. Изгледаш као мала пуфна.

Еол престрављен шмугну великом брзином кроз е – мембрану.

– Еј бре, врати се, нећу ти ништа! – Неда се приближи прозору и спази још неколико њих како се врзмају по граду као летећи инсекти.

– ’Ало, пуфно! – покуша да га позове још једном, разочарана што га је уплашила, али узалуд. Није га било на видику. Примети да су остали разних облика. Један је изгледао као линија, други као троугао, па елипса, па два неправилна круга и један ромб.

– Па како сам другачије могла да му се јавим? – Неда резигнирано оде по бустер и поново се врати до прозора. Еоли су се мотали на поприличној даљини од ње.

– Сад као за инат ниједан неће да се приближи – Неда сркну бустер – изгледа да им к – чип хвата мисли само у близини. Објасни.

Чип започе:

Да, хвата им мисли само у кругу од десетак метара, апликација је у развоју, абдејт са побољшањем перформанси по овом питању се очекује за 9 дана.

Прво, веће и бело сунце већ беше изашло, а друго, наранџасто је тек почињало, бојећи зеленкасто небо око себе спектром руменила. Све је одисало чудним миром и Неду ухвати сета од помисли да ће за не тако дуго време родна планета бити напуштена и остављена заувек. Пошто попи бустер до краја, окрену се од прозора и поново спази пуфну на старом месту.

– А, ипак си се вратио?

– Вратио, вратила свеједно…

– Не бој се, нећу ти ништа, ето, само причамо…

– Ма не бојим се, него не могу да верујем. Чуо сам приче да су неки ваши могли да виде неке наше, али нисам веровао. То се никад није десило у историји…

– Како се зовеш?

– Нуну. И не зови ме пуфна ако нећеш да ја тебе зовем морска кобила!

– Добро, не љути се нећу. Ја сам Неда.

– И видиш све нас?

– Све.

– А остали?

– Мислим да не. Само они са одређеним софтвером вас виде, а мислим да их нема пуно.

– И како сте нас открили?

– Искрено, не знам детаље, ни да ли су вас научници открили случајно или намерно.

– А зашто су баш теби дали да нас видиш?

– Па ето, дали ми задатак да мало причам са вама о неким стварима.

– Хм… – Нуну је покушавао да сложи нове чињенице у неку логичну целину – ви ћете нешто тражити од нас, знам ја вас!

– Е сад, тражити, хоћемо да се упознамо са вама…

– Не. Тражићете нешто.

– Што си, бре, таква прзница! Добро де, и ако потражимо нешто, нешто ћемо и понудити, што мислиш одмах све најгоре?

– Ко мисли све најгоре никад се не изненади непријатно.

– Занимљиво гледиште. А колико је лепо живети сасвим песимистично?

– Немам појма, ми немамо осећања као ви.

– Љубав, мржњу, страх, ништа?

– Ништа. Али волимо да се смејемо, изгледа да нам је то ретка заједничка особина, мада многи од вас не воле да се смеју.

– А јел имате ви неког вођу? Као ми, рецимо.

– Немамо. Сви смо ми вођа.

– Како?!

– Па како да ти кажем, ето, као што сте ви умрежени тим чиповима, ми смо природно. Ми смо множина која чини једно, или биће у множини, ако ти је лакше да схватиш то тако.

Неда остаде без речи пред овако апстрактним сазнањем. Ни к – чип ту није био од неке помоћи.

 

Н – 3.

 

Зухноњски Е. је стајао на главној телепорт станици Номадтауна и петљао по свом апкому. Штавише, већина оних који су ту боравили из разних разлога, чинила је исто, забављала се својим апкомом. На појединим перонима је била већа гужва како се приближавало време доласка пошиљке. Зухноњски Е. је био наслоњен на стуб на празном перону и удубљен у вести са апкома није ни приметио Зухна који се приближавао пошто га је спазио. Овај је подиже поглед са апкома јер је краичком ока видео одбљесак са сјајног златног оклопа свог прворођеног сина. Зухнова кезиро фризура није била неуобичајена нити ретка, али се његовом оцу није баш допадала, више је волео класичне роаф варијанте. Свакако је развукао уста у широк осмех и загрлио Зухна, лупнувши га неколико пута по леђима уз метални звекет.

– Па где си бре, човече… – малтене  са сузом у оку једва изговори Зухноњски Е.

– Ево, ћале, који ти је мој, још ћеш и да цмиздриш овде…

– Не кењај бре, сероњо… Јел си дуго чекао да стигне ова плутајућа ругоба?

– Па и нисам нешто, све ОК. Оћемо да седнемо негде, лег’о би ми један моан сад…

– Изнајмио сам нам собе на периферији, да сачекамо мајку и сестру па идемо тамо. Могли би по моан, мада Германијанци имају одлично пиво.

– Знам, али гладан сам, радије бих жестину.

Полако кренуше ка једном од оближњих ресторана са баштом.

– Шта то видим, имаш нови хардвер? Шта ти је са руком? Задњи пут кад сам те видео имао си обе руке од меса… Јел све остало на месту?

– Ћале, мани ме, једног дана ћу да ти испричам. Рецимо само да више не играм заорт.

– Заорт? Шта ти је то?

– Јао бре, ко да живиш у пећини, јеботе. Не знаш шта је заорт?

– Немам појма, стварно.

– Зезаш ме?

– Јок бре, стварно.

Сели су за сто испод сунцобрана. Зухноњски Е. припали електронску цигару. Приђе им накежена Германијанка од 230-240 кила и уз усиљени осмех уручи им мени.

– Зво Моан, бите! – наручи Зухноњски, и врати пажњу на сина.

– Дакле, заорт?

– Број играча није ограничен. На једном турниру било је 30.000 играча у једној партији. Игра се тако што узмеш четири ромбоида различите дијагонале. Кад противник покаже кнот имаш 4 секунде да мирорујеш. Е сад, ако кнот има исту или различиту боју са харадом, онда бацаш најмањи ромбоид и повлачиш црту, а ако је боја слична онда не можеш да бацаш него позиваш спиновање. То ти даје могућност да почнеш…

Иако Зухноњском на челу изађоше вене од јаке концентрације, није успео да схвати шта му син говори.

– Еј, чекај, полако. Прво ми објасни шта је кнот, па после тога шта је мироровање, мада то наслућујем. Харад ми је нешто познато, да није то онај минерал са врхова Компатибилних планина?

– Не, није то, чекај. Значи кнот је чвориште, заправо тачка где се секу замишљени правци дужих дијагонала ромбоида а боја се одрђује према… Небитно, углавном ако оћеш да имаш повољан харад, мораш да…

Приђе им конобарица и испред обојице стави по чашу моана. Зухноњски Е. искористи прилику да промени тему.

– Баш ти је леп оклоп. Докле мислиш да се играш риалити игрице? Размишљаш ли уопште да се запослиш? Ајде бар пар месеци годишње да ти нађем овде нешто да радиш?

– Ћале, реко сам ти да се оканеш ћорава посла. Морам да завршим партију.

– Па одлично ти иде видим… Кол’ко ти траје та партија? Пази да до краја не постанеш покретна робо-канта за ђубре – рече уз осмех Зухноњски Е.

– Ћале, реко сам ти, више не играм заорт. Јеси се чуо са мамом, кад оне стижу?

– Полетеле су. Касне јер је мајка мењала уље на змају. А јел мораш да их уплићеш у игру? Мислим, замак, металне робо играчке – змајеви, камиле, робо-волови и те ствари? Знам ја да је то занимљиво али реални свет је ипак нешто друго…

– А што се ти буниш кад се оне не буне?

– Па рецимо зато што бих и ја волео да будем део те игре али на жалост нема шансе, ако ја не радим ово што радим нема вама ни игре а не бисмо имали шта ни да једемо. Мораш да будеш користан систему ако не желиш да будеш бедник. Помозите ми мало бре…

– Не брини ти за моју храну. Кад завршим школу знаш мој план. Ако то не успе, онда ћу да узгајам самореплицирајуће робо-овце са дедом у селу.

– ОК, малтене си одрастао човек, твоја каријера је твоја ствар. Имаш моју подршку – Зухноњски погледа на сат – још 3 године, после тога од мене добијеш само у тањир…

Зухн промрмља нешто себи у браду и отпи гутљај.

– Хтео сам нешто да те питам. Није те никад привукло да напустиш ову наранџасту вештачку планету? Да видиш друге, неконструисане светове, да одеш на плаву планету, упознаш како живе наши сродници? Имају читав свој примитивни али богат и занимљив систем и начин живота, занимљиву историју, велико шаренило раса, терене које је природа спонтано изградила…

– А што бих то радио? Да посматрам примитивце како се отимају и свађају и чак ратују око баналних ствари, јадне будале? Па да смо ми били такви курац би технологија напредовала, курац би ти градио планетоиде за Германијанце, ова планета би остала гомила песка. Што бих отишао негде где је дивљина кад овде имам дизајнирану дивљину, континенте дизајниране да служе сврси, да буду ефикасни и економични, технологију која служи за стварање а не за уништавање? Шта год да пожелим да урадим, створим, направим, овде имам све ресурсе. Тешке послове раде машине, огромне подухвате изводе машине, да не причамо о опасним стварима… И што је најбоље од свега, од наранџасте пустиње направили смо идеално место за живот, чак је већи део планете прилагођен индустрији забаве и туризму. Где још имаш континент за ријалити игре? Живиш живот из маште, буквално како желиш, са свим бруталностима замишљеног света, али бруталностима које су контролисане, без неке веће опасности да изгубиш главу…

– У реду је то, али не заборави да још увек људи дизајнирају машине и праве алгоритме за њихов рад, контролишу процесе и степен њихове функционалности, одржавају системе које си споменуо и, најважније, осмишљавају све ставке које си навео. И да мораш да даш свој допринос томе.

– Знам. Зато и желим да се бавим дизајном трактора и других пољопривредних машина за ријалити игрице. Срећом да смо одустали од аутономних машина и вештачке интелигенције па има посла за нас.

– Да. Па видиш, било је превише опасно давати свест машини. Знаш анегдоту како је дошло до те обуставе развоја вештачке интелигенције и закона о машинама?

– Знам, кад су скапирали да онај планетарни мастермајнд комп почиње да калкулише однос цена/квалитет на цивилизацијском нивоу и кад је у калкулацију тајно укључио наше понашање кроз историју. Ми смо грешили и грешимо али не би било лепо да нас истреби јер се не исплатимо – насмеја се Зухн.

– Ћути, случајно су открили шта тај комп ради, па су га једва искључили. Срећом је неко паметан предвидео главни прекидач за искључење напајања, али су га ставили у подрум, а мастер је имао контролу приступа на згради. Морали су да ископају тунел до те собе са прекидачем.

– Читао сам нешто о томе. Зато сад свака машина мора по пропису да има минимум 3 лако доступна главна прекидача који су хардверски, ништа оно тач-скрин варијанте.

– Тачно. Ево зове мајка, ајмо полако ка хелиодрому, треба нам 8 минута до тамо.

– Немаш ауто?

– Па гледај која је гужва, где овде да возиш и где да паркираш? Боље пешака и транспортним тракама.