„Мајстор који за своју мајсторију поред умећа не корист и снагу, није мајстор“ – размишљао је Писац који не пише секући храст у једној јарузи препуној трња и комараца који бесомучно пикирају и уједају чак и кроз мајицу. Потоци зноја, услед гадне успарине, му се сливају низ обрве и капљу право на начаре и он их сваког трена, напуштајући посао, скида и брише мајицом. Наочаре су на оваквим местима веома потребне јер ројеви сићушних шумских мушица из несхватљивих разлога покушавају бесомучно да се удаве у очима људи.

Када је Писац који не пише био у средњој школи сматрао је да идеална жена треба да буде оригинална, интелигентна, креативна и прелепа. Логично, тих дана се дивио Салвадору Далију и надреализму. Покушавао је да пише некакве љубавне песме које су у ствари биле романтичне баљезгарије.

После десетак година, када му је сасвим досадило сваковрсно натезање са креативним и лепим девојкама, схватио је да су оне исто што и, на први поглед, нерешива загонетка и да је идеална жена она која није ружна и зна да слуша. Додуше, то је говорио у шали али у свакој шали има пола истине. Тих дана Писац који не пише је читао Милорада Павића, схватио да он никада неће добити нобелову награду као Иво Андрић, написао и објавио неколико добрих песама и кратких прича. Само зато да би их могао показати неверним Томама који све осим себе држе за врхунске идиоте. Такође је одлучио да никада не плати штампање својих дела ни динара. „Ако не могу да добијем хонорар нећу ни плаћати штампање и сврстати се у исти кош са онима који плаћају да се штампа оно што ће ретко ко осим њих самих прочитати.“

А онда је Писац који не пише постао то што јесте. Престао је да пише, да се расправља са писменима, да кује дефиницију идеалне жене јер је имао једну и, схвативши да „бити добар“ не вреди свима исто, решио да не тражи другу или трећу док год и она буде добра. Изреку „Добар и будала су браћа“ обично изговарају будале.

-Како може писац који не пише да буде писац? – муњевито се запитао дежурни душебрижник?

-Може. Чак може бити много већи писац од неких који неуморно пишу сваки дан. Пошто од писања у овој земљи писац не може да заради новац преостаје му само да живи од писања. „Писање“ није само писање јер би се онда свело на чисто умеће.

Advertisements