-Господине Пдутр, ви сте једна демоде одрасла особа. И проћелава пијаница. Ваше време је прошло, штавише, далеко сте ви од господина, ви сте једна обична свиња.

-Свиња је увек у праву.

 

Капетан Горски се клацкао у својој столици за љуљање зурећи у ватрицу која је спокојно пуцкетала у камину. На ниском масивном сточићу од храстовине стајала је књига “Како пошандрцати под старе дане” од извесног Милојка Симоновића и елегантна, такозвана наполеон чаша са нешто одличног коњака. Поручник одби густи дим из скупоцене луле добијене на поклон од господина Хармса пре много година. Користио је некакав холандски дуван са мирисном нотом смокве, његов дим је давао посебну чар атмосфери собе уређене врло укусно, са пажљиво бираним комадима стилског намештаја. У пуковниковим водњивим плавим очима, увелико побледелим од старости, раздрагано играху одсјаји пламичака, попут веселе дечице. Погледа на раскошни сребрни џепни сат, на чијој полеђини беше гравирана следећа песма:

 

ЈАХАЧИ

 

Ноћ.

Проносе четворицу.

На штитовима.

 

-Што ли не долази више? – помисли.

У том моменту зачу се куцање на вратима.

 

-Свиња је увек у праву? Чекајте, хоћете рећи да ако сам ја у праву онда сам и свиња?

-Шта сам хтео ја сам рекао, а ви тумачите како год хоћете – одговори Пдутр и натегну добар гутљај шљивовице из јефтине металне кинеске пљоске на којој беше писало рђавим словима “REMY MARTEN fine champagne cognac”. Уредник се почеша по потиљку, погледа у врхове шпицастих лакираних ципела, па у Пдутра који није давао ни пет пара на његову разјарену реакцију.

-Знате шта Пдутре, ваш рукопис је много бољи од вас. Да знате. – просикта уредник.

-Видите то није немогуће, напокон да и од вас чујем нешто смислено, хик, само једна друга ствар је ту интересантна. Чтали сте Дигиталну Пирану, јесте свакако, морали сте чим сте је издавали, видите, ја мислим да је она много боља особа од својих рукописа, чак једна одлична и ревносна особа а рукопис једва просечан. Шта је питање? Да ли је боље бити просечна особа, кад су људски квалитети у питању и имати одличан рукопис, или бити одлична особа и имати просечан рукопис?

-Па сад, како се узме, збунили сте ме, то питање изискује дубљу анализу, у неким ситуацијама је од користи бити одлична особа, у другим, пак, имати одличан рукопис, шта ја знам…

-Лепо рекох, свиња је увек у праву.

-Ма нећеш ти мене више зајебавати мајмуне свињски!!! – дрекну уредник ван себе од беса и баци се на Пдутра сав зајапурен, давећи га. Затетураше се и падоше рвући се, Пдутр се некако искобеља па жвизну оном пљоском уредника посред њокалице да је све звонило и даде се у бег. Уредник покуша да га стигне али његове године одлучише трку у корист Пдутра који добаци са безбедне даљине “Свиња је увек у праву” и шмугну иза угла.

 

-Да, напред – прену се капетан, врата се лагано отворише и уђе собарица.

-Гавријел је стигао господине.

-Примите га, очекујем га данас.

-Разумем господине.

Собарица је била дивна црнокоса жена, пре свега као личност, а и изгледала је очаравајуће за својих четрдесет година. Витка, умиљата, речју шећер. Имала је очи боје меда и руке, беле и хладне, као млеко из фрижидера. Бавила се писњем а издржавала се служећи капетана Горског који, уопште узев, није био лош човек али, ако ћемо право, ни сасвим нормалан. Међутим, као послодавац се показао и више него добро. Собарица је била од оних жена које су идеалне за заљубљивање а немогуће за брак.

-О капетане, изгледате одлично!

-Мани се тога, него кажи ти мени како стоје ствари? Седи.

-Хвала. – Гавријел седе у наслоњачу пресвучену тешком свилом боје црног вина. Капетан удари дланом у стоно звонце, собарица се створи истог трена.

-Послужите господина.

-Као и обично?

-Да, да, хвала.

-Елем, ствари стоје овако. Као што знате Хармс је од недавно престао да лови чаролије за вас. Ја сам ту ствар испитао лично и с тим је готово. Каже, новац није у питању, нећу више да ловим за вас из личних разлога који се вас не тичу. Добро, рекох, лепо је било сарађивати са вама, хвала на свему, и одох.

-Па шта ћемо сад, човече, побогу!

-Ништа. Решио сам проблем као и увек, шта би сте ви без мене.

-Ма хајде, бре, престрави ме. Да чујем.

-Ангажовао сам човека да краде чаролије од Хармса. Зове се Пдутр, добар је, видећете. Дао сам му адресу тако да ће вам лично доносити свеже чаролије.

-Је си ли ти све лепо проверио око тог Пдутра ( какво име? ), можемо ли да се ослонимо на њега?

-Без проблема. Човек је ентузијаста и надасве поверљив. Чак ни новац не тражи. Рекао је да ће затражити једну малу услугу од нас кад куцне час за то, и да ће то њему значити пуно а нама ништа.

 

Собарица је седела у предсобљу прекрштених ногу, са неком књигом Моме Капора у руци. Друга рука јој је лежала на слатко попуњеном деколтеу а црна сукњица је била роман за себе. Савршено извајано стопало се мешкољило љуљушкајући на врховима прстију полуизувену ципелицу са високом штиклом. Колена су била излуђујућа а доња усна благо угрижена бисерним зубима. У том се зачу звекир на главним вратима. Собарица се трже и разби своју чаролију попут стакленог лампиона, у трену. Правило је било да се никад и ником не отварају врата без питања.

-Лозинка!

-Свиња је увек у праву.

-Ти?! Јесам ли ти лепо рекла да никад не долазиш док сам на послу?

-Не брини се, шећеру, дошао сам код капетана.

-Шта ћеш ти код капетана? Не разумем?!

-Па рецимо да сам му донео нешто. Најави ме и дај му ово.

Собарица замаче у попречни ходник и врати се за пар минута.

-Шта каже а?

-Потпоручник је одушевљен, чак му се и боја очију изоштрила.

 

Advertisements