‎Пдутр:  – Највећи део мудрости чини стрпљење.

Ећуон: – „Стрпљење је блажи облик очајања прерушен у врлину“ А. Бирс.

Пдутр: – А.Бирс очигледно није мудар.

Ећуон: – А. Бирс је покушао да буде духовит.

Пдутр: – Ради се само о томе да стрпљив не мора бити нужно и очајан и обрнуто. Може али не мора, стога је изрека дотичног Бирса његов лични став а не универзална истина. О њему лично не могу да говорим јер га нисам читао.

Овако су преко интернета разговарали Ећуон и Пдутр, пошто другачије нису ни могли јер је Ећуон, због дугова према банци и свом животу отишао да ради у једну пустињску земљу удаљену око 4000 километара што је у преводу значило да нема честих долазака. Тако је Пдутр остао без јединог саговорника са којим је повремено, додуше не често, пио кафу уз ракију. Чат је чат, а ракија је ракија. Човеку је, ипак, живи саговорник незаменнљив. Да не говорим о заједничким одласцима на брдо или до реке који су постали далека прошлост.

У једном углу повелике терасе стајаху кесе  са ђубретом (пластична цивилизација), а у другом репарирана акустична гитара – Ећуон је размишљао на средини. У правцу југозапада, у мраку вештачког града замућеном благом пешчаном олујом која дифрактује градска светла, највећа зграда на свету сваке секунде блицка упозорење летачима, својим дуж целе висине распоређеним, рефлекторима. Ећуон их изброја пет са његове стране. Поглед му паде на голубија говна испод амортизера балконских врата. Недостајала му је шетња. Неко је напросто одлучио да овом граду не треба шеталиште. Свирати, тако је, музика оплемењује душу! Не, инспирација није прожимала Ећуона, тешко је наћи боје у вештачком граду, а и кад их нађете нешто није у реду, делују вештачки. Проћи ће још много година док овај град не добије душу, док осмеси не постану искрени, док све не дође на своје место. Вештачки град на песку. Велики успех за његовог творца, Ећуон је то поштовао, али његове мисли напросто нису могле да се обоје у овом свету песка и сунца.

Нестрпљивост. Тако карактеристична за омладину. Кад си млад имаш боје у изобиљу а стрпљења ни за лек. И тако, пијеш, повраћаш, заљубљујеш се, патиш, чезнеш, љубиш, преваре те, онда не верујеш ником, године пролазе, мењаш школе, неке напушташ, сиви дан, жути дан и онда, миц по миц, схватиш значај стрпљења. Схватиш и да теби лично неће бити од неке велике користи и да су и најживље боје некако потамнеле и зарђале, али шта је ту је. Старити мудро. И то је нешто. Неки ни то не успеју.

Читавог дана Ећуона је спопадала мисао о једном догађају из блиске прошлости у Fake city-ју. Идући једном од улица више пута су га испред неког хотела сусретале оскудно одевене девојке и нудиле му веома лепу масажу на лошем енглеском. Задњи пут била је то нека нова висока и згодна девојка азијског изгледа. Не треба напомињати да су његови мушки нагони у задње време били јако потискивани и да је размишљао о плаћању услуге задовољења истих више пута до тада. Очи ове девојке од двадесетак година нису биле без живота, искриле су неком надом, кад је Ећуон застао и рекао да нема пара за масажу, али да хоће да узме број телефона. Дала му је да држи бочицу уља док је пребирала по торбици. Извукла је неко блокче и из њега исцепала листић, све време полушапатом објашњавајући нешто што Ећуон није разумео у целости али тицало се процедуре. Оно што је видео на папирићу одузело му је моћ говора на тренутак. Пожелео је да се цео овај проклети свет распадне на атоме. На листићу је дрхтавом руком, као да је писало дете од три године и без обавезе да има било какве естетике, било написано НАНА и број мобилног телефона. Нана је говорила још нешто али Ећуон више није чуо ништа, потврдио је просто и кренуо даље. Али мисао о Нани га је стизала готово сваког дана. Да ли је она то написала? Ако није зар не види да је ружно, зашто не уради то лепше? Зашто не напише на лицу места него чува у блокчићу? Зато што не зна да пише и нема макроа који би то урадио како треба. Сама и неписмена у Fake city-ју, граду футуристичке архитектуре, материјализованом рају за богате мрцине из целог света. Граду наде за милионе безначајних, уображених грађана и грађанки трећег реда који мисле да су достигли специјалан ниво духовности јер успевају да живе на западњачки начин, отуђени од опште људскости и посвећени својим херметизованим квазибезбедним микросветовима. Ећуон је то видео, сам је био при дну лествице грађана другог реда, хтео то или не, а Нана у овом вештачком свету, иако жива – не постоји.

Слажући ове своје и Ећуонове пасусе у причу, Пдутр је размишљао како би било лепо отворити  школу гитаре и учити омладину да свира и пише.

Advertisements