Пдутр: – Највећи део мудрости чини стрпљење.
Ећуон: – „Стрпљење је блажи облик очајања прерушен у врлину“ А. Бирс.
Пдутр: – А.Бирс очигледно није мудар.
Ећуон: – А. Бирс је покушао да буде духовит.
Пдутр: – Ради се само о томе да стрпљив не мора бити нужно и очајан и обрнуто. Може али не мора, стога је изрека дотичног Бирса његов лични став а не универзална истина. О њему лично не могу да говорим јер га нисам читао.
Овако су преко интернета разговарали Ећуон и Пдутр, пошто другачије нису ни могли јер је Ећуон, због дугова према банци и свом животу отишао да ради у једну пустињску земљу удаљену око 4000 километара што је у преводу значило да нема честих долазака. Тако је Пдутр остао без јединог саговорника са којим је повремено, додуше не често, пио кафу уз ракију. Чат је чат, а ракија је ракија. Човеку је, ипак, живи саговорник незаменнљив. Да не говорим о заједничким одласцима на брдо или до реке који су постали далека прошлост.
У једном углу повелике терасе стајаху кесе са ђубретом (пластична цивилизација), а у другом репарирана акустична гитара – Ећуон је размишљао на средини. У правцу југозапада, у мраку вештачког града замућеном благом пешчаном олујом која дифрактује градска светла, највећа зграда на свету сваке секунде блицка упозорење летачима, својим дуж целе висине распоређеним, рефлекторима. Ећуон их изброја пет са његове стране. Поглед му паде на голубија говна испод амортизера балконских врата. Недостајала му је шетња. Неко је напросто одлучио да овом граду не треба шеталиште. Свирати, тако је, музика оплемењује душу! Не, инспирација није прожимала Ећуона, тешко је наћи боје у вештачком граду, а и кад их нађете нешто није у реду, делују вештачки. Проћи ће још много година док овај град не добије душу, док осмеси не постану искрени, док све не дође на своје место. Вештачки град на песку. Велики успех за његовог творца, Ећуон је то поштовао, али његове мисли напросто нису могле да се обоје у овом свету песка и сунца.
Нестрпљивост. Тако карактеристична за омладину. Кад си млад имаш боје у изобиљу а стрпљења ни за лек. И тако, пијеш, повраћаш, заљубљујеш се, патиш, чезнеш, љубиш, преваре те, онда не верујеш ником, године пролазе, мењаш школе, неке напушташ, сиви дан, жути дан и онда, миц по миц, схватиш значај стрпљења. Схватиш и да теби лично неће бити од неке велике користи и да су и најживље боје некако потамнеле и зарђале, али шта је ту је. Старити мудро. И то је нешто. Неки ни то не успеју.
Читавог дана Ећуона је спопадала мисао о једном догађају из блиске прошлости у Fake city-ју. Идући једном од улица више пута су га испред неког хотела сусретале оскудно одевене девојке и нудиле му веома лепу масажу на лошем енглеском. Задњи пут била је то нека нова висока и згодна девојка азијског изгледа. Не треба напомињати да су његови мушки нагони у задње време били јако потискивани и да је размишљао о плаћању услуге задовољења истих више пута до тада. Очи ове девојке од двадесетак година нису биле без живота, искриле су неком надом, кад је Ећуон застао и рекао да нема пара за масажу, али да хоће да узме број телефона. Дала му је да држи бочицу уља док је пребирала по торбици. Извукла је неко блокче и из њега исцепала листић, све време полушапатом објашњавајући нешто што Ећуон није разумео у целости али тицало се процедуре. Оно што је видео на папирићу одузело му је моћ говора на тренутак. Пожелео је да се цео овај проклети свет распадне на атоме. На листићу је дрхтавом руком, као да је писало дете од три године и без обавезе да има било какве естетике, било написано НАНА и број мобилног телефона. Нана је говорила још нешто али Ећуон више није чуо ништа, потврдио је просто и кренуо даље. Али мисао о Нани га је стизала готово сваког дана. Да ли је она то написала? Ако није зар не види да је ружно, зашто не уради то лепше? Зашто не напише на лицу места него чува у блокчићу? Зато што не зна да пише и нема макроа који би то урадио како треба. Сама и неписмена у Fake city-ју, граду футуристичке архитектуре, материјализованом рају за богате мрцине из целог света. Граду наде за милионе безначајних, уображених грађана и грађанки трећег реда који мисле да су достигли специјалан ниво духовности јер успевају да живе на западњачки начин, отуђени од опште људскости и посвећени својим херметизованим квазибезбедним микросветовима. Ећуон је то видео, сам је био при дну лествице грађана другог реда, хтео то или не, а Нана у овом вештачком свету, иако жива – не постоји.
Слажући ове своје и Ећуонове пасусе у причу, Пдутр је размишљао како би било лепо отворити школу гитаре и учити омладину да свира и пише.
Пдутр 
Dodao si crno-beloj fotografiji boje, udahnuo zivost sivilu urbane otudjenosti 🙂 Kada gospodin P otvori skolu za pisanjem, javi, mozda se prijavim kao omladinka 🙂
O Bubo, tebi škola za pisanjem očigledno nije potrebna, a o otvaranju škole za omladinke još nijesam razmišljavao :kez:
Paradoksi koje nam nosi zivot u potrosackom drustvu. Od cega je sazdana tzv lestvica uspesnosti? Tuga 😦
Dobrodošla Plava. Paradoksi i apsurdi na svakom koraku. Ili je sve to normalno a mi nenormalni?
Bolje te nasla 🙂 . Cim mi das jasne i prihvatljive definicije normalnosti i nenormalnosti, rado cu ti odgovoriti na pitanje 🙂 .
Razumemo se 🙂 nema potrebe za besmislenim definicijama, za to postoji „Vukajlija“ .
Naravno 🙂 . A i sve je tako relativno da i pojmovi kao normalnost i nenormalnost skoro da gube smisao 🙂 .
Ideja o školici gitare i pisanija je pravi lek protiv fake svakodnevnice, koja nam je (čini mi se) silom nametnuta.
Ideja je dobra, međutim sprovesti je u mojoj sredini može ispasti itekako komplikovano zbog raznoraznih fakora čiji je spisak poduži. Svakako vredi bar pokušati.
Hm, pescana (oluja) trenutno besni u Fake city-ju, ako je „besni“ prava rec. Dodao bih da je sve u nasim glavama, stvari su takve kakve jesu ali mi stvaramo neverovatne slike (dodajemo – osim boja – mnostvo cesto nepotrebnih oblika i osobina druge vrste) ne bi li cinjenice sabili da se uklope u nasu teoriju ili trenutno osecanje. NANA je verovatnije pre u stanju da iscupa grkljan coveku nego da oseca empatiju, ali svejedno je za zaljenje sto je u 21. veku doslo do okolnosti koje stvaraju takve karaktere. Ako ne zmurimo ili ne koristimo filtere (naocare) sjebali smo se.
NANA itekako postoji. Oce neko broj telefona?
O Ećuone, zašto turiste inicijale kad se iz vašeg komentara jasno vidi da ste taj?! Ne zbunjujte cenjenu publiku bez potrebe. Ima stih u jednoj pesmi Blok auta „U snove dodao sam boje, sad se lepše vidi i manje razume“, elem, zakon o održanju boja očigledno postoji. Mogli bismo da poradimo na njegovoj formuli i definiciji u nekom narednom napisaniju. Logično je da je sve u našim glavama samo što se dodati elementi ne primaju baš u njih onako kako bi mi hteli nego kako ispadne. Stay heavy!
Pa moram da stavim neko ime, aman, (required field), sta da stavim, Svemirska Abnormalnost Koja Se Iznenada Pojavljuje I Voli Da Brka Ljudima U Oko Ociglednim Opstepoznatim Cinjenicama Koje Mozemo Svrstati U Definicije?
O glupih li nesporazuma! Mislio sam zašto nisi napisao „Ećuon“ nego „E.G.“
Pa zato sto nije samo i jedino E. Osim toga nemam instalaciju windowsa i veoma mi je komplikovano da pisem nasa slova. A i bolje izgleda sa inicijalima, ostavlja mogucnost za bojenje imena tj. prezimena. Uostalom moje je pravo da stavim u rubrici IME sta god ocu. To ne znaci da sam uobrazeni skot nego da nisam uobrazeni skot. Da jesam, ne bih ucestvovao u kreaciji i diskusiji nego bi na svakih 48 minuta na fejsbuku kukao kako nemam vutru, kako je Fake city dosadan, kako sam poludeo, kako mi se ide u wc i lajkovao bi vukajliju 68 puta nedeljno. A iz dupeta bi mi virio beton jer sam neizdrzivo urban. No to je nova tema koja ce da dirne u srce neki drugi put. Inace ja volim ljude. Generalno. Osim ponekih.
Yeah!