Те године август је наставио да пржи и у септембру и то је Пдутра доводило беса који се смењивао са очајем. Земља, под спеченим биљем, само што није цврчала од муке у дуету са неуморним зрикавцима којима жега није могла ништа. Реке бејаху текле последњим капима снаге. Тако читава два месеца.

     Пдутр је ходао врелим асфалтом пичкарајући и псујући у себи врућину, оморину, спарину, несвестицу, малаксалост и сто знојева. Погнуте главе, како би му перде качкета штитило очи од суровог сунца, гледао је у своје патике. Патике су биле кожне, речју добре. Ако се изузме похабан сунђер у пределу пета, ништа им није фалило, иако су годинама хватале прашину Пдутрових путева. Зато су му и досадиле. Прилично. Није био од оних који купују нове патике док су старе целе. „Кад ће више та киша да обујем чизме“ – вапио је, такође у себи.

     На пешачком мосту застаде крај стуба који је правио хладовину за једну особу, провуче десно колено кроз ограду и препусти се хујању поветарца који је и над измрцвареном реком и у најврелијим данима ту био свеж и прохладан. Волео је да посматра рибе. Мршава река је била бистра као суза и виделе су се одлично. Највише је било кленова средње величине, они су били и најлепши. Играјући се у топлом плићаку, пливали су са симфонијском грациозношћу. Ниједан није био дебео, мршав или на икакав начин ружан. Сви савршено лепи, гипки и елегантни. Господа од риба.

    -Дао бих три дана живота, за три дана кише. – зачу се некакав пролазник иза Пдутрових леђа. Пдутр одмах замисли како пролазник пада мртав а наредна три дана пада киша. Но то се, на сву срећу није десило.

    „Не може се бити већи од своје сенке. Опасно је и покушавати то“ – помисли Пдутр и настави пут.

Advertisements