Недавно сам гледао филм у коме суперхерој Ви (тако се зове) креће у једногодишњу акцију са крајњим циљем да обори корумпирани   и морално сасвим унакажени режим, и успут анимира грађане на устанак то јест револуцију. Филм је неоспорно одличан али питање револуције је код мене изазвало мучна сећања и осећај бесмисла.

Видите, ја сам раније, деведесетих година, у највећој мери кривио режим  за мој лош положај, материјални, друштвени па и духовни ако хоћете. Чак сам и песме писао о томе, политичка поезија-каквог ли парадокса! Ево пар њих па просудите сами.

 

 

 

 

ТАЈНА

 

 

Вртоум ступа у Поље

Разглављених мисли

Незван тмулим безречјем

Спутава куку и мотику

 

 

Тајна чишћења крљушти

Чува трон крвавих рукохвата

Слепци код очију

Развлаче глибаве осмехе

 

 

Тајна недокучива

 

 

 

 

 

 

 УВЕК

 

 

Новоустоличени

Копча старо рухо

 

 

У утроби огледала

Нема гласова

 

 

Једногодишња

Презрела

Распукла

Реч

 

 

Обмана

 

 

 

 

 

Дакле, за све или скоро за све је био крив режим Слободана Милошевића. Једно време нисам имао никакав посао, па сам нашао посао на коме сам примао плату у виду некакве надокнаде са тржишта рада три месеца а кад је требало да примим нормалну плату газда се правио луд. Потом сам нашао други посао, плата је била педесет немачких марака а ни сам Бог није знао ког ће датума бити исплаћена, у колико делова и да ли ће бити у новцу или у виду некакве потврде за коју се могла куповати роба у продавници фирме која је била више неснабдевена него снабдевена. У то време избија и рат, бесмислен као и све остало што је радио режим. То и није био рат већ морбидно играње туђим животима. Ја сам добро прошао, нису ме звали у резерву, на мој комшилук није пала ниједна бомба, имао сам неку мајушну уштеђевину довољну за преживљавање.

А онда, убрзо после рата и уз доста мука и перипетија, десила се револуција. Како смо само били срећни! Мислио сам, сада ће укинути санкције биће посла, примаћу плату, пуштаће се рок на телевизији и тако у недоглед! Али прође од тада једанаест година и ништа. Боље речено: Ништа битно!

Интересантно је како људи олако заборављају и несвесно потискују своје невоље из прошлости и како им никад није доста новца и повољних услова за живот. Увек се машта о некаквом немогућем новцу и недоступном и бајном животном окружењу. Ето, ја сам живи доказ, описао сам какав сам посао имао и како је био плаћен. Сада имам редовну плату од двестапедесет евра (петсто марака ондашњих) и сматрам да је то чиста катастрофа! Кажу све је поскупело. То је тачно али није све поскупело десет пута. Закључак овог пасуса је да треба поштовати оно што имаш. То не значи да треба одустајати од борбе за боље сутра.

Генерални закључак је да никад ниједна револуција није донела боље сутра. Бар не на дуже стазе. Ето, на пример, крајњи производ Титове комунистичке револуције је Слободан Милошевић. Испоставило се да је комунизам као и социјализам утопија иако нисмо тако учили на часовима историје. Демократија не постоји, све се своди на интерес, речју не постоји никакав систем. Било који идеално замишљен систем у стварности чине несавршени људи и тако наступи крај система оног момента кад се он конституише. Постоје само дегенерисане и корумпиране имитације система разних врста и то је сурова стварност.

Ја једини излаз видим у индивидуализму, јер за мене једино мој лични систем може бити нешто приближно идеалном.

 

П.С.

Више не кривим режим за свој положај.

Advertisements