„Сада је све чисто попут сузе и снега“ – Јовијан се сети стиха једне своје песме спазивши Теофану како му долази у сусрет. Затим помисли како ту песму још увек није видела она којој је написанана, а написана је пре неколико година. Једноставно, није било прилике, а тражење те особе би било, у најмању руку незгодно. Ни Теофану није видео десет година и управо је схватио да ће бити јако чудно срести је. А она, како би поред које липе прошла, тако би свака почињала да мирише на њу, лутке из излога би је гледале љубоморно, а небо је, чим је спазио, добило боју њених очију. Постоји упечатљив осећај везан за нешто што се дешава први пут, рецимо; први пољубац, први гутљај жестоког пића, први призор мора. Јовијан се управо тако осећао, мада му није било први пут да среће Теофану. Она га спази, обори поглед на трен, као да му нешто дугује, затим га погледа у очи невешто се осмехујући:

– Да ли је још увек све могуће у твојим песмама?

Јовијан са те удаљености примети како је њена чаролија некако окорела, премрежена једва приметним тананим борама:

– А да се ниси и ти пресвукла у просто кројену душу?

– Ко би то могао знати са сигурношћу? Неке ствари се само десе, тек тако, од себе. Нисам ваљда толико лоша?

– Па сад… – Јовијан оста недоречен проверавајући, у мислима, да ли је оловни тег који му је Теофана давно везала танком струном за срце и даље без тежине. У почетку је био тако тежак, танка струна се усецала немилосрдно, а онда је временом почео да копни и, мало по мало, остала је само црна љуштура без икакве тежине. Одахнуо је. Тег је био обестежен заувек. Претворио се у безазлено сећање лагано попут паучине.

– Шта има код тебе? – упита Теофана и одмах настави – Знаш ли да се удала Ирина, упознала је мужа на мојој свадби?

– Ништа посебно, радим, понекад жалим што нисам завршио факултет, свирање и писање се претворило у хоби и тако. Живот.

Јовијан није питао ништа, јер је углавном чуо за велике догађаје попут свадби, дипломирања и запошљавања од заједничких пријатеља. Некадашњих. Сетио се Ирине. Ишли су заједно у основну школу. Била је најбоља другарице његове тадашње, лудо вољене девојке. Такође је била паметна и лепа. Небески лепа. Фина. А онда, пред крај средње школе, десио се разлаз између Јовијана и лудо вољене, након три године љубав је једноставно иструлила. Јовијан је отишао у велеград да студира а једина особа коју је боље познавао, и која је учинила исто, је била Ирина. У велеграду су почели да се друже, каткад су и излазили заједно.

– Чуо сам да се удала, само нисам знао – Јовијан се осмехну – да је  била крива твоја свадба за то. Знаш, кад смо били горе, на факултетима одлазио сам код ње. Никог другог нисам знао тих дана. Свиђала ми се, знаш?  Теофана не рече ништа. – Само никад нисам скупио храброст и лудост да покушам нешто, одмах ми се јављала помисао да ће, ако ме одбије, наше важно другарство бити тим чином заувек упрљано и, може бити, сасвим уништено. Колико сам само маштао о њој и мени. Сада, после свега, кад се сетим свих детаља, верујем да би успело да сам пробао.

– Успело би. Теофана је зурила у неку невидљиву тачку прошлости.

„До мојега…“ – помисли Јовијан. Знао је да се Теофана и тада дружила са Ирином.

– Видиш, ко зна шта би било да је тада то успело. Ја највероватније не бих напустио факултет, остали би смо горе да тражимо посао…

– Ма пусти… Ко зна зашто је то добро – Теофана извали најофуцанију фразу на свету.

– Ма да, једна је судбина… – Јовијан се сети своје предивне породице.

Advertisements