Пдутр осмотри старе и натруле ручно прављене мердевине па их, пошто се увери да могу издржати његову тежину, пренесе испод огромне вињаге и прислони уз онижи кров свињца, пазећи да не поломи оронуле црепове. Полако се попе на врх крова, скроз десно где је био приљубљен још један спрат виши амбар. Лоза се беше уплела високо у летвице коша за кукуруз и ту бејаху висили најлепши бели гроздови, преко целог дана изложени сунцу. Он откину један повећи, осврну се около и тек тада схвати колико је леп поглед одатле па седе на кров и убаци пар зрна у уста. „Као да је мало смрзло ал’ је баш слатко.“ – помисли гледајући у кристално плаво небо и на њему необично много изукрштаних трагова од авиона. Било је касно михољско поподне и питао се откуд толики авиони одједном, са свих страна, па потом схвати да се не сећа кад је последњи пут посматрао небо. И необичну мрежу белих линија које се разливају и криве по њему. Дан је био савршено јасан, сунце топло а ваздух свеж и намирисан нотом позне јесени. Кад напуни очи плаветнилом и стомак грожђем он погледа своје чворновате пањеве које је цепао тог дана, па онда кровове. Кровови. Брда. Крај пањева је седела Пдутрова баба која је имала осамдесет пет година. У последње време је често говорила „Како да умрем кад ме ништа не боли?“ и по цео дан ћутке седела у дворишту. А и како би друго сама. Никад у животу није лежала у болници. Данас, чим се Пдутр појавио са секиром у руци, дошла је да седне у близини и да прича са њим. Пдутр је волео да прича са њом и да је испитује о прецима и прошлим временима не би ли спасио неке детаље од заборава. Одлично се сећала далеке прошлости што се није могло рећи за блиску. Успут се и шалио а и баба је знала да одговори. И увек би му пао на памет један деда из комшилука, мало старији од ње, велики мајстор на гласу, који беше недавно умро. Седео је последњих месеци у дворишту на једној столици грејући се на сунцу и ћутао посматрајући пролазнике на улици. Као да чека.  Пдутр сиђе  са крова, узе секиру и осети њену тежину дуж целе руке. Осећај јак. Надмудривање са чворовима. Али то су кладе. Џаба ум без снаге.

 

Недавно је Пдутра и његову животну сапутницу позвао на славу пријатељ са којим су као и са већином других сасвим проредили дружење. Од славе до славе. Слава се падала у четвртак а они су радили поподне. Ништа. Договорише се да дођу у петак на доручак, међутим Пдутр у четвртак на послу сазнаде да мора да ради у петак пре подне. Жене се договорише за суботу ујутро. Шта је ту је. Важно је да се људи виде и, штоно има глупа реч, „испоштују“.  А то „испоштовати“ значи „боли ме курац за вас али ајде да дођемо можда нам затрбате за нешто“. Пдутр никада никог није поштовао на тај начин. Било како било, они одоше у суботу око пола једанаест на трећи дан славе, бејаху срдачно дочекани уз реченицу домаћина „Нигде се не журимо“. Једна ракија, друга, трећа, други тањир одличних пихтија. Лепо. После пуштања неких нових песама старих група Пдутр узе из угла времеплов у облику црне акустичне јамаха гитаре, па пређоше на пиво и овчије печење. И тако. Доручак се завршио око пола пет поподне.

 

Тих дана Пдутров брат је купио Фендер твин реверб силверфејс појачало  од некаквог хохштаплера и брзоплето га преплатио. Залетео се. Међутим, блуз је и када те зајебу. Дуго је о томе причао Пдутру телефоном. Пдутр је, наравно, одмах сутра отишао до брата да види о чему се ради. Није било баш тако страшно. Амерички Фендер стар тридесет и једну годину је чаробан иако су му лампе ослабеле и треба да се промене. Можда и звучници. Одмах вам се уз њега ствара слика и тон Стивија Реј Вона. Пдутр засвира на њему а брат рече:

-Хм. И не звучи тако лоше кад свира неко други, кад се послуша са стране!

Пошто су га отворили и сваку ситницу помно проучили, браћа остатак поподнева проведоше обилазећи продавнице инструмената и наручујући лампе за појачало, успут посматрајући сијасет гитара и тако неких успутних дрангулија. На крају се нађоше са усним хармоникашем и одоше на кафу у један дивни локал крај уметничке школе у коме је радила братова девојка.

Advertisements