Случај бр.1

 

 

Даница је била лепа плава женица, тридесетак година, мајка троје деце, на први поглед ништа необично. Облачила се пристојно,  муж јој је био фин човек, нормалан, видело се то из његовог понашања. Радила је као конобарица у кафаници Гастроном. На други поглед се већ могло установити да телефонира превише, малтене сваког слободног тренутка. Сталним посећивањем ресторана у коме је радила, да кажемо на трећи поглед, мозаик о Даници би се склапао потпуно. Имала је швалера!

Био је то неки пунији човек, што се каже у народу јужне србије-бицман! Одмах се видело да је преке нарави, још кад попије неку више мајмунисању никад краја. Седео је сатима за столом до шанка и из начина на који су се гледали и разговарали све је било јасно. А онда су међу сталним гостима почеле да круже приче јер, нису сви били истовремено у ресторану, један је видео оно, један ово, тешко се све то скрива.

Швалер је тукао Даницу. Једном је, пијан, гађао столицом пред свима, из неког, само њему знаног разлога. Највећи скандал је испао кад су гости приметили да воде љубав у тоалету. Неком човечуљку се,  да простите, припишало, јадничак лупао на врата, викао “Пожурите”, све док му један није пришао и рекао да је оно двоје унутра.

Кад је Даница отишла на летовање са породицом, Бицман је из ресторана звао телефоном. Она се није јављала, на крају је искључила телефон што је овог довело до лудила. Зелен од беса, позвао је њеног мужа и рекао:

-Одвео си курву на море!

После се Даница јадала другарици:

-Шта да радим кад га волим?!

 

 

Случај бр.2

 

 

Сви ми смо имали неку недодирљиву и неосвојиву симпатију у основној школи па ни Дамјан није био изузетак. Теодора је била најлепша и, просто речено, најпопуларнија у разреду. Нећу је даље описивати јер сви ви сте имали неку своју Теодору. Ова је била управо таква, а уколико сте женско онда знајте да сте и ви били нечија Теодора па стога и ову причу посматрајте на тај начин.

Дамјан је био добар момак, одличан ученик али не и штребер. Интересовале су га разне ствари, музика, научна фантастика, откачени монтипајтоновски хумор, па и спорт, који му нешто и није ишао од руке, а богами и ноге. Имао је једну малену групу другова сличних њему али, логично, нису се баш уклапали у масу школараца. С друге стране постојале су свима знане групе фрајера, мангупа, гилиптера које су чинили они који прате трендове, добијају јединице, пуше цигаре по клозетима, ломе чивилуке и тако то. У Теодору су били заљубљени сви, ту није било никакве сумње, али она се некако увек мувала око групе фрајера.

И тако, време је пролазило, негде пред крај основне школе Теодора се први пут смувала са једним фрајером. Није прошло много, нашла је другог али са њим се задржала дуже, чак неколико година. За свог трећег фрајера се удала. Дамјан је у међувремену имао девојке, неке је волео више, неке мање али ниједна није носила Теодорину чаролију у себи. Касније, после много, много година, схватио је да би и Теодора изгубила чаролију да му је постала девојка.

А Теодорин муж је остао фрајер и после свадбе а као што знате фрајери јуре женске, иживљавају се по граду, пију, а неретко псују и бију своју жену. Неки се и коцкају, улажу шта стигну.

 

 

Случај бр.3

 

 

“Ја сам мртав већ одавно

само нико не примећује…”

Никола Врањковић

Јебу ме на послу, јебу ме кући, живим у држави која не постоји а чаролија у мом животу се наслућује само у обрисима. Имам тридесет и  једну годину и још се нисам пропио. Можда постоје неке шансе за мене? Ја за њих очигледно не постојим, шта да радим кад сам смотан. Не могу сви бити бизнисмени, криминалци и “сналажљиви” што се каже у нашем друштву, пропалом у сваком погледу. Слика ружичаста, нема шта. И херпес је ружичаст, између осталог.

Ја сам из оне приче у којој интелигенција пропада без агресивности и мука ми је од нормалних ствари и појава, потпуна класика. И моји малобројни другови су изгубљени случајеви, мала група пропалица и неспособњаковића. Наше жене мрзе своје свекрве, желеле би да имамо стан у великом граду и да живимо сами (сада живимо углавном са родитељима), да идемо на одмор у Хонолулу, али курац!!! Могу само да желе и да нас јебу, оне нас редовно у мозак а ми њих понекад у полни орган. Ми се, иначе, не курвамо, не идемо по кафанама, нисмо алкохоличари, пијемо умерено, не дрогирамо се, плату углавном чувамо за децу али то у овом случају није од никаквог значаја. И сада долазимо до кључног питања, питања умртвљености. Некад смо били рокери, сада више не свирамо, немамо где и да хоћемо, некад смо имали велико друштво сада нико нигде не излази, некад смо писали песме оловком, читали књиге, сада махом буљимо у компјутер, који је, уопштено узев, инструмент новог светског поретка. На крају, некад смо били креативни, сада смо то у траговима. Све то није спорно, напротив, доказује се у огромном броју случајева као неминовност и чињеница. Нормална ненормалност или можда ненормална нормалност?  Потпуно је свеједно! И незаобилазно, за неке веома разједајуће питање: „Шта би било кад би било?“. Ништа. Можда би било за нијансу другачије. Можда пар година другачије и сјајније и то је све. Не треба се борити против ичега, само треба бити изнад свега.

Advertisements