Као што су византијски патријарси и василевси подигли Византију на небо и тако је учинили неосвојивом за веке векова, тако и Небески ходачи умеју да дижу ствари на небо али и да спуштају небо и ходају по њему, лако, као да се ради о дуњи са ормана. Рађају  се са тим даром. Некима, још увек несвесним ко су заправо, се чини да је то проклетство али није тако. Небески ходачи лако пуштају тешке сузе и обично мушки имају женско, а женски мушко срце што се преноси с колена на колено. Најчешће син наследи срце од мајке а ћерка од оца. То уопште не мора да значи да су родитељи небеског ходача небески ходачи. То није правило. Као мали не играју се обичним играчкама већ веома рано почињу да се играју бојама, тоновима, словима, песком и земљом. Тако вежбају да се играју планетама, звездама и галаксијама кад порасту. Логично, никад не престају да се играју. Пошто су веома ретки, у младости, невични својим вештинама, имају осећај да не припадају руљи. Често су и очајни јер нагонски сањају и траже друге небеске ходаче и, наравно, оног ко је њихова друга половина, али, због своје малобројности, они се тешко проналазе. Живот је такав. Не штеди ни Небеске ходаче. Чак је и суровији према њима са неке стране. Пошто им даје нешто што не даје другима од њих узима оно што не може од других јер га немају. Као и сви други људи, и они стичу мудрост и умеће са годинама. Ту се не разликују од обичних, али се разликују по томе што им са мајсторијом расте и снага у борби са стварношћу. Са њом се играју тако што јој додају чинију светлости, прстохват таме, неколико суза и добро је умесе. Онда извајају, усхићени и ужурбани, неретко са флашом вина или ракије, чије капи додају у себе, разноразне облике, па их пеку на сунцу или месечини по потреби и по осећају који их ретко вара. Онда их, играјући се свемиром, грицкају у сласт. Од крхотина разбијених илузија знају да сложе савршено чаробне мозаике који, на подовима и зидовима њихових соба одолевају вечности. Нарочито им је забавно да обитавају у причама, песмама, скулпутрама и сликама. Једино ту су оно што заправо јесу и ту се најлакше и проналазе. У стварности, тражење им много теже иде. И није им лако. Зато имају оно о чему обични могу само да маштају. Намерно кажем „маштају“ јер они не умеју намерно да сањају. То раде само Небески ходачи.

Advertisements