Дођу тако дани, месеци, кад паметни немају шта да кажу, писмени не пишу, они који умеју да свирају немају с киме , или коме, то да раде. Замало да ставим три тачке, али нећу, мада би требало. У инат онима који три тачке користе уместо једне и не пишу велико слово на почетку реченице. Половина оних које волим да читам не пишу. Проверим с времена на време. Ништа. Ни ја нисам бољи. Интересантно је да мени ништа не недостаје. Знате онај клише „Осећам да ми нешто недостаје, а не знам шта?“? Ако изузмемо недостатак писања оних које бих волео овде да читам (Шапуталица, Буба, Електра, Пешчана), ништа друго ми не недостаје. А жељу за откривањем нових талената нешто баш и немам.

Прочитао сам књигу Пауново перо, Љиљане Хабјановић Ђуровић. Садржај је занимљив, међутим, стил писања није добар. То квари доживљај. Упропашћавање добрих идеја лошим стилом. Но, шта је ту је, није Љиљана Иво, мада се може рећи да је добар женски писац, списатељица, јебем ли га како се каже. Чувајте се жена које читају добре женске писце. Мислим да мушко никад не може бити добар женски писац.

Важније је имати свој мир него писати о немиру, па макар и за Нобелову награду. Да ли се Нобелова награда пише великим словом? Недавно сам радио тест из правописа. Писмен сам око 85%. Смајли!

За крај, преносим вам изреку једног мог познаника, басисте једне успешне блуз групе, (одавно се нисам тако одушевио) каже:

„Сви се питају да ли може да се живи од музике, а нико се не пита да ли може да се свира од живота?“

Advertisements