Ко је нестрпљив у младости, чини ми се, имаће времена за трпљење у животу. Са друге стране, у једном универзуму још нико није судбину за реп ухватио” – размишљао је Тео чекајући у блиставо чистој, белој просторији са још шесторо кандидата. Три жене и три мушкарца, сви у тридесетим годинама. Чекају и ћуте, пребирајући по својој прошлости и својим очекивањима у будућности. Не могу да се не запитају по ко зна који пут да ли им је ово добра одлука, међутим, знају да повратка нема. Сами су се пријавили. Као најбољи, одабрани су од двадесетак хиљада кандидата.

– Ема Статис, врата број један! – зачу се са разгласа. Жена осредњег раста, косе боје кестена и крупних светло зелених очију устаде и крену.

– Тео Слоден, врата број два!

Тео устаде полако, метална аутоматска врата клизнуше у страну и он прође кроз њих.

– Изволите, седите. – високи човек у белом мантилу показа руком на столицу налик зубарској.

– Спремни?

– Да.

– Знате да нема повратка?

– Знам.

– Онда ћемо прво поставити ком-чип. Не боли више од вакцине.

Доктор прислони малену направу центиметар изнад Теове слепоочнице, он осети непријатно пецкање на трен.

– Готово. – доктор премаза место убода неким раствором – Сад ћемо активирати, чујеш ли ме?

– Да. – рече Тео гледајући у доктора који уопште није отварао уста.

– Шта видиш сад?

Теу се намах замрачи вид и одједном се створи на обали океана, на ситном сивом песку, под блиставим зрацима три разнобојне звезде које сијаху на тиркизном небу без облачка.

– Вау! – оте се Теу док му је срце куцало све брже – На плажи сам! Вода мирише предивно!

– Ниси. Само осећаш то. Део за телепортовање још нисмо успели да интегришемо у ком-чип. Ради се на томе.

Тео осети нечију руку на рамену, окрену се и угледа доктора крај себе на плажи.

– Сад ми се обрати мислима као и ја теби.

– Ево покушаћу!

– Успео си, одлично ти иде. Враћамо се. Видиш, ово је довољно да видимо да све функционише. Овај чип је заправо напредна верзија холокома. Памтиш ли смартфонове?

– Не. Разгледао сам их у музеју и на нету.

– Глупо питање – насмеја се доктор – ипак ти ниси тако стар. Ова фаза је готова. Имаћеш пар дана за самостално прилагођавање и истраживање функција ком-чипа, уз нашу подршку, обрати нам се за све нејасноће, сад смо, да се тако изразим, на мрежи умова и сервера.

– Важи. – Тео устаде.

– Па онда, довиђења за два дана на овом месту. – рече доктор.

– Довиђења.

Врата се отворише, Тео прође кроз ону просторију у ходник не видевши никог од кандидата и изађе, већ од овог тренутка, у сасвим друкчији свет.

Комуникација између Еме и Теа по изласку из медицинског центра:

Т: “Хеј!”

Е: “Да!”

Т: “Мало ми је глупо да се овако упознамо преко ком-чипа, тамо баш и није било времена.”

Е: “Ма дај, што би било глупо. Како ти се чини ово? Ја полако откривам могућности.”

Т: “Како ми се чини? Као недостижна играчка из снова. Фамозно је. А и лако се користи.”

Е: “Јел си покушао да контактираш остале? Мени су недоступни.”

Т: “И мени. Можда још нису умрежени? Ко би га знао…”

Е: “Видећемо за два дана.”

Т: “Мало је збуњујуће све ово, а и није баш свеједно, мислим велика је ово промена.”

Е: “Како да не, не знам ни ја шта нас чека, али знам да ми се посао на рециклажи бродова смучио. Од како се прешло на телепортацију, посла преко главе. И све једно те исто до бесвести. Чиме си се ти бавио?”

Т: “Виртуелним креирањем. И мени досадило. Иде ми се негде а ово је прилика. Да су уређаји за телепортацију доступни нама, обичним грађанима, све би било другачије. Овако, карта кошта читаво богатство.”

Е: “Видећемо где ће нас послати, можда постанемо и познати уз мало среће.”

Т: “Можда.”

Е: “Стигох кући. Идем мало да предахнем од узбуђења.”

Т: “Поздрав. Чујемо се!”

Е: “О.К.”

Advertisements