– Блуз је кад неког храниш медом а он једе говна. Између осталог. Занимљиво је како се блуз увукао у шљам од музике. Ево, на пример, песма “Истина је да те лажем” од Аце Лукаса! Ако би исправили неколицину стилских грешака у тексту и то на енглеском отпевали уз фендерчину неком американцу који воли блуз, гарантујем да не би приметио ништа необично. Чак би се и одушевио ако би музика кидала јајца. – говорио је Ђорђе гурајући чачкалицу намазану туткалом у рупицу кобилице своје старе акустичне гитаре. Та рупица се временом продубила према назад тако да је жица по везивању била напрегнута под приличним углом и врло брзо би на том месту пуцала. Сад је морао да ту и још две рупице попуни дрветом и лепком, све то опшмиргла кад се стегне, и на истим местима пробуши нове. Могао је и да купи нову кобилицу која није скупа, али то би било сасвим бездушно решење.

– Није да није… – одговори Никола – Са друге стране у изворном блузу имаш повелику количину сељаштва, знаш оно, сјајна одела, кајле, прстење, скупа колишта.

– Јеби га, тако ти је то кад неписмена сиротиња дође до великих пара. Код нас то не може да се деси. Овде интелектуалци свирају, блуз и рок. Знам пар професора који свирају метал. – Ђорђе је завршавао прву фазу обнове кобилице.

– Ха, ха! – Никола насу још по једну чашицу ракије које стајаху на малом храстовом сточићу. Са ручно рађеног озвучења се разливао више него добар звук инструментала “Алхеми” од Филипа Сајса. – Добро ти се чују ови звучници.

– Видиш, увек кад одем код некога ко има велике звучне кутије пажљиво их слушам и упоређујем звук са мојима. Посебно су ми занимљиве оне фабрички рађене, брендиране. Могу да ти кажем да се оне средње класе које коштају око двеста евра, чују лошије од мојих које су три пута јефтиније. Чак нисам уградио ни неке познате звучнике, већ неке кинеске, прве на које сам наишао. Дакле, ако поседујеш одређена знања и вештине, можеш да уштедиш велике паре. Не кажем да сам неки мајстор али кутије које се чују боље од мојих су петсто евра па нагоре. Ето, за лампашко појачало које кошта хиљаду евра, делови вреде највише двеста. Можда и мање. Видео сам код мајстора који прави појачала. Ђорђе сркну ракију.

– Стоји све то, али оригинал је оригинал. Укључиш и не мислиш.

– Ма јесте, да се не лажемо, али не јаше коња онај коме добро стоји него ко га има.

Дан је полако улазио у смирај, западно небо боје младих трешања је секао бели траг млазњака расплињавајући се у некакве хијероглифе. На помолу је било пријатно летње вече.

– Хоћемо ли до парка на пивце?

– Може, може, волим топле вечери. – рече Ђорђе трпајући ситниш из чинијице на столу у џеп.

Advertisements