Тео се завали у свој прилагодљив душек који је изгледао као полуиздувана лопта која поприма ергономске облике по потреби. Е – мембрана његовог једнособног стана, ни малог ни великог, је бацала поглед на сасвим мирну панораму града. Пусту, некако. Памтио је времена пре масовног увођења телепортације када је све зујало као у кошници од разноврсних летелица. Сада се ходало само из задовољства или највише стотинак метара до прве телепорт кабине које су биле јефтине за кретање по граду. За одлазак у други град, или неко место на планети, се плаћало, а о одласку на другу планету или у други универзум обични грађани су само могли да маштају. На таква удаљена путовања се ишло само преко Владиних програма. “Хм – размишљао је Тео – прилично лако се користи овај чип, само треба нешто да хоћу или нећу, све сам препознаје. Могао бих сад да погледам неки филм. У ствари шта да гледам? Да будем у њему, хе хе…”

Нешто слично је радила и Ема. “Ишла” је у оперу, шетала тврђавама старих градова, јавила се пријатељима са мрежа, покушала да види шта ради Тео, и он јој је дозволио. То са другима на обичном нету није функционисало. Други кандидати се још увек нису проналазили. Питала се: “Зашто? Можда нећемо бити на истим задацима и мисијама?! Ко зна? Видећемо прекосутра…”

И она је имала скоро исти стан као Тео. То су заправо били станови средње класе. Једна соба, један провидан зид, у ствари одсуство зида, са е мембраном која је наследила покретни провидни екран а имала је исту функцију. На њој се могло нешто гледати на нету, или је просто била провидна и штитила од спољних временских прилика. Или се отварала. Наравно служила је и као позадина на праисторијским екранима компјутера. А кад се ком чип омасови, и е – мембрана ће у пензију. Смена изума! Ема и Тео су били веома слични у једном; и поред толико доступне душевне хране, њиховим душама је у таквом свету постајало све тесније. Зато су се и пријавили за Владин програм. У конкурсу је кратко писало: Траже се кандидати за Владин програм 511Д, 420Е и 420Ф. Могућност коришћења најновијих технологија, путовања у друге универзуме. По завршетку мисије пензија. То им је било сасвим довољно. Знали су колика је та пензија. А знали су и да се никад сви не врате, но шта је ту је. Све се чинило боље од празнине у којој су живели.

Advertisements