– Недавно сам читао књигу Родољуба Чолаковића Кућа оплакана. Тако, случајно ми допала шака. Описао човек своју робију, затворе између два светска рата и прилике у њима. Шта је ту фасцинантно?

– Откуд знам кад нисам читао – насмеја се Никола док су лагано ходали према парку.

– Не сери! Пре свега, пише одлично, то ме и привукло да прочитам до краја, а кад сам прочитао потражио сам његову биографију на википедији. Занимало ме је како је доспео на робију. У најкраћим цртама, Родољуб је потицао из богате Бањалучке породице, био је одличан ученик, у раној младости постаје комуниста, и после Обзнане Краљевине Југославије у којој се забрањује рад Комунистичке партије, оснива са Алијом Алијагићем фракцију која сматра да на терор треба одговарати терором. Организују атентат на тадашњег министра унутрашњих послова који извршава Алија. Хапсе их и Алија бива осуђен на смрт а Родољуб на дванаест година робије. Тада је имао двадесетједну годину. Најлепши део младости на робији! Добар део живота!

– Јеботе… – Никола смрси себи у браду замишљајући читаву ствар.

– Чек’ да купим пиво! – Ђорђе шмугну у дисконт и убрзо изађе са две флаше Бадвајзера у рукама – Види ово, Бадвајзер седамдесет пет динара а Јелен шездесет, ко је луд да пије Јелен!

– Знам то пиво, производи се у Чехословачкој, него шта је фасцинантно?

– Фасцинантно је то што се из књиге види да је Родољуб, велики и поштен човек, са веома напредним идејама за оно време, одробијао своје у стравичним условима, једва преживео и није се сломио. По изласку је наставио своју револуционарну борбу. Штавише, она му је била смисао живота и једини исправан пут. Такви су и извели револуцију. Шта је у свему томе најглупља ствар?

– Ајд живели! – Ђорђе и Никола седоше на једну тамнозелену клупу у парку отпивши дуге гутљаје близанце и као по команди, спустише флаше.

– Глупо је… – Никола обриса уста надланицом – Глупо је то што ти добри и пожртвовани људи нису схватали само једну ситницу: Револуција је бесмислена ствар! Ето, знамо какви су засели на власт и како су најхуманије судили, убијали, пленили и слали на Голи оток. Слична ствар ће се поновити у било ком, назови, систему.

– Браво! Управо сам мислио на то. Од лоших људи се не праве добре државе. А људи чине народ.

– Није ти ту на месту реч “лоши”. Више је у питању менталитет нације. Могу људи бити добри, па да се,опет, не придржавају правила. Или да буду ленчуге.

– Јес’ вала! – рече Ђорђе посматрајући међу иглицама бора трептаје залазећег сунца. Браћа се ућуташе, мало спорије испијајући другу половину пива. Као да у себи проучаваху своја места у својој јадној држави. Мирис четинара је будио сећања на море.

Advertisements