Ноћ беше качила последњу звезду на свод боје мастила кад се Ђорђе и Никола разиђоше, свако својој кући. Град пуст, тек по који пролазник и само један заљубљени пар. Ђорђе се сети неких давних летњих вечери кад је било много мање пара а много више људи на улицама. “Апатија, депресија, компјутери, интернет!” – размишљао је кратећи пут добро знаним пречицама. Убрзо стиже до свог дворишта и на месечини откину пар парадајза из баште, ишчупа један црни лук, отресе земљу са њега, стави све у леву шаку, а десном извади кључ и у неколико корака стиже до врата. Уђе палећи светла, одложи поврће и завали се у фотељу под љупком, пригушеном светлошћу мале лампе са абажуром боје кајсије. Остаде тако неколико минута проучавајући топлину пива у себи, па дохвати гитару, међутим сети се да јој је скинуо жице и поправљао кобилицу. Пошто провери да ли се туткал стегао врати је у угао и оде на спавање.
Неочекивано брзо стаде му кроз ролетне досађивати неколицина танких зрака сунца у друштву са једном жустром мувом. Он се окрену потрбушке и осети као да леже на нешто меко. Несвесно пружи руку испод груди и напипа сисе. “Шта је ово у пичку материну?!“ – скочи ка купатилу, а чврста, дуга, коса боје кестена му се умрси око образа. Пипну се између ногу – женско! Из огледала су зуриле разрогачене светло зелене очи лепе жене. Успаничен, поче јурцати тамо – амо по собама држећи се за главу, па кад виде да нема куд, седе у фотељу, а она мува му истог момента слете на нос преплићући ножицама. Муњевито се пљесну по истом, али мува вешто избеже ударац и одлете на руб монитора вребајући погодну прилику за поновно шетање по живцима. Са неверицом стаде посматрати своје ново тело. Згодно. Затегнуто. Лагано стави шаке на груди, па их трже као попарен, не знајући ни сам зашто то ради. “Можда лудим? Можда је халуцинација?” – грозничаво му се мотало по глави док је дрхтећи, несвесно грицкао нокте. Иначе, никад није грицкао нокте у животу. Баци поглед на сат, девет и двадесет.
Зачу се лупа улазних врата, у собу бану Никола. Одавно је имао кључ.

– Па добро, бре, јел смо рекли у девет код мене… Упс?! Извини, хм… А где је Ђорђе?

– Пааа, овај… Отишао је до продавнице… – ушепртља се Ђорђе.

– Извини још једном, знаш, он мене често овако нервира, то му је хоби! Ја сам Никола. – Никола пружи руку.

– И… Ирина! – Ђорђе промуца прво што му паде на памет.

– Ајд’ ћао! Сад ћу га ја наћи. – Никола махну и оде.

 

“Уф, јебо те!” – Ђорђе скочи из кревета и брзо обуче фармерке и мајицу. “Какав сан!!! Куку, пола десет, убиће ме она дилеја што касним!”

Поново треснуше врата и Никола уђе.

– Човече, какав сам сан сањао, значи испаметио сам се!

Ђорђе је писао као господин, али је често говорио као сељак.

– Ма пусти сан, добра ти она Ирина, и ти нешто да наваташ, а?

Advertisements