Ако и ово није сан, онда сам, сто посто, скренуо!“ – Ђорђе је тупо бленуо у Николу.
– Хајде, не зевај и не прави моронске фаце, него пожури. – Никола се наново унервози.
“Шта рећи, а да не испаднем луд?“ – запита се Ђорђе узимајући новчаник и телефон. “Боље да не помињем ништа.“ Изађоше ужурбано. Била је недеља, бистра и мирна. Пошто су и један и други имали слободан дан, договор је био да крече код Николе. Мајсторе су звали само за немогуће мисије, или кад нису имали незаменљив алат. Ђорђе баци поглед на мобилни и виде шест Николиних пропуштених позива. То му објасни његову нервозу и ништа више од тога. Убрзо стигоше и прихватише се посла.

Предвече, Ђорђе, прилично уморан, враћајући се спази динар на пустој улици, узе га и стави у џеп. “ Увек подигни и узми макар и један динар или цент са улице. У једном тренутку ће ти баш он фалити.“ – сети се изреке свог професора српског језика. Сети се и мртвих недељних поподнева кад је одлазио у далеки град у средњу школу после пар жељно ишчекиваних дана проведених са својим друштвом из основне. Тешко су му падали ти одласци који су учмала недељна поподнева чинили још одвратнијим. Тих година је упознао сву тежину усамљености у великом граду, колико чаробном, толико страшном од превелике туђине. Целог дана је био под утиском јутрошњег догађаја, који још није попуштао. То је у пар наврата Николу довело до руба нервног слома, али, заузет послом, није покушавао да испита узрок толике одсутности. Ђорђе се сети још једног необјашњивог догађаја из своје прошлости. Једном, кад је био у војсци, враћајући се после изласка, пред јутро, у касарну, саплете се о ивичњак и тресну свом дужином о тротоар. Брзо устаде, отресе прашину, и са омањим болом у нози продужи даље. После пар корака, осети да му нешто хладно, величине кликера, склизну низ ногу унутар панталона. Из ногавице му испаде сребрни прстен уз слабо “цин – цилин“ и откотрља се око пола метра испред. Био је то повећи печатни прстен који је, на ланцу носио око врата већ дуже време. “Е, до мојега! Ко зна где ми је испао ланац!“ – било је прво што му је прошло кроз главу. Брзо се пипну за врат – ланац на свом месту! Чврсто закачен. Осмотри пажљиво прстен – цео! Ни трага некој напрслини. Ђорђе збуњен настави свој пут. Тада као и сада.

– Хеј, ћао, где ли си ти тако одлутао?
– Ма оно, као… – проммрља Ђорђе кроз смешак.
Била је то Јасна, мајушна плавушица из комшилука. Имала је руке као трске, струк величине Ђорђетове бутине, лелујаво дивне линије облина и очи боје брезиног лишћа.
– Хоћеш ли у Једнорог на свирку вечерас? – Јасна прекрсти руке а чврсте, крупне сисе јој поскочише гледајући Ђорђа право у очи.
– Јао, не могу сад, уморан сам а и сутра радим пре подне, али следећег викенда не пропуштам.
– Ок. Видимо се!
– Важи, ћао! – Ђорђе се окрену и дугим, лепљивим погледом отпрати напету кожну сукњицу која се удаљавала уз куцкање високих штикли.
– Уф! – оте се Ђорђу док је улазио у своје двориште.

Advertisements