Кад у понедељак ујутру будете радосни као у петак поподне, онда можете бити сигурни да сте успели у животу.” – Георгије откуца статус на друштвеној мрежи, више да га не би заборавио него да би се правио важан њиме. Убрзо стигоше пар коментара:

Не, то само значи да је приватни живот толико лош да је гори чак и од посла.” Смајли.

Како да будем радосна петком кад ми је радна субота?”

Георгије оде до кухиње, отвори креденац од храстовине, и узе кутију нес кафе, затим мало паковањце масног млека марке кампина, меглеово му се чинило некако водљиво, и шећер. “ Мислим да су такви случајеви, бар на “овим” просторима, толико ретки, да су статистички занемарљиви” – смишљао је одговор на први коментар стављајући у повећу шољу кашицу и по неса, кашичицу шећера и млекце. “Зашто никако не могу да погодим однос састојака као у паковању 3 у 1?” Георгијева кафа је била добра, али прилично оштријег укуса од оне 3 у 1. “Овај други коментар је, заправо, много занимљивији. Ако би сте, хипотетички, били срећни у понедељак, зашто не бисте били и у суботу иако је радна?” Врати се за компјутер, и с уживањем сркну кафу из своје омиљене љубичасто беле шоље, и пусти албум Јилд групе Перл џем. Вертикална оса је делила боје шоље. Десна страна са дршком је била бела, а лева светло љубичаста. “Ово је већ други коментар који уноси пометњу у теорију, али не суштински . Смајли.” – одговори на исти.

Ретко ко је у Георгијевој земљи радио посао који воли. Многи нису имали ни онај који не воле.Таква је била земља у транзицији, измрцварена деценијским ратовима, санкцијама и корупцијом на високој нози. Георгије је волео свој посао, међутим, то је само један корак до радости. Други, углавном непремостив, су сарадници. Само онај који ради сам нема проблема са сарадницима. Тај коме су сви сарадници разумни се, сигурно, још није родио. Ту већ простори нису битни. Ради се о глобалној појави. По правилу, ако сарадник примети да сте на било ком пољу способнији од њега, он отпочиње једну зликовачку борбу за превласт у остављању бољег утиска код претпостављених. Како би другачије кад не може бољим резултатима? Част изузецима који постоје у трагично малом броју. Реч “зликовачки” уопште није прејака. Ту испливају разноразни комплекси подбодени чистим злом. Више вредности, ниже вредности, лични проблеми и, само би добар психијатар знао рећи шта још. И онда отпочиње латиноамеричка или турска серија. Зашто се Георгије радовао том понедељку?

Свој први бенд је оформио са другарима у средњој школи. Нису били неки виртуози, али радости и усхићења је било на претек. То су, у ствари, главни састојци музике. Од клупских свирки и добре забаве се није одмакло, могло се бити свој, али против поплаве сваковрсног шунда и општег распада система вредности се није могло никако. Једноставно, разум је тешко успевао тих година. Упркос свему, друштво се држало чврсто до завршетка школовања, не пуштајући своју музику из руку ни по коју цену. Касније су већ дунули другачији ветрови. Трбухом за крухом, друштво се растурало, сусрети се проредише, као и нова познанства, а музицирање се пресели већином по кућама, а и ту не беше учестало. Басиста ради у супротној смени, други гитариста отишао у Русију да ради као електричар, певач као има времена, али нешто му се и не пева, а бубњар је слободан али су му бубњеви у шездесетак километара удаљеном граду, где свира са бендом који зарађује новац. О туго јесења! Ти бубњеви су правили проблем одвајкада. Или нема горива да се возе, или чак ни аута па се гурао по граду вишекратно, из делова, у колицима, или се поцепала кожа, сломила педала, позајмио другом бубњару неки део, и тако, узбуђењима никад краја. И све је то, донекле, и било забавно у средњој школи, али не и данас кад се ближила четрдесета. Зато је Георгије одлучио да направи кахон. То је ударачки инструмент који изгледа као правоугаона кутија, а чији је звук запањујуће сличан правим бубњевима. Његово мајсторско искуство му је говорило да израда таквог предмета не може бити скупа, и он стаде претраживати по интернету форуме и упутства на јутјубу, а тога беше у изобиљу. На основу предложених димензија, схвати да има баш такву, одложену, звучну кутију на тавану. Недостајала је само шпер плоча за предњу и задњу страну, ножице, шрафови и, најбитније, снар за добош. “Одлично, крећем са израдом!” – Георгије се ужурбано и са усхићењем пењао на таван. Брзо пронађе звучну кутију, и још брже јој скину предњу, задњу страну и ножице, и саструга унутрашњи тапацир од сунђера који је служио да ствара пријатније бас тонове. Својевремено је и ту кутију правио са својим нераздвојним другом Михајлом. “А сада шпер плоча!” – стаде тражити метар са идејом да на тавану прегледа шпер плоче старе витрине и ормана. Пошто је померио витрину да би њен задњи део био боље осветљен, схвати да се одавно не праве тако квалитетне ствари и да је плоча врхунска и сува као барут, што је добро за звук, али се убрзо и разочара јер димензије на том месту не беху одговарајуће. “Пих!” – нервирао се, у тој земљи чуда од тавана, са обилно наталоженим траговима прошлости још од његовог детињства. Било је ту свакојаких старудија, књига, свезака из школе, прва школска торба од плавог скаја, старе антене, па креветац, дрангулије и делови сваке врсте, гардероба, обућа, и добри духови који шушну понекад ноћу, тек да се схвати да постоје. Са годинама, Георгије је схватио да ти духови највероватније воле да запоседају мишеве и да воле да гурају тамо амо орахе које је његов отац ту распоређивао да се суше. “Ха!” – одједном схвати да би на једном издуженом делу витрине можда могла да одговара плоча, мада је деловала уско. Грозничаво је помери, јер та страна беше остала неприступачна и у мраку, измери и исцери се до ушију. Тачно 30 милиметра! Дужина се мало требала скратити али то је био најмањи проблем. Куцну овде онде, звук одличан. “Танана, предњу страну смо решили” – певушио је у себи. Задња је била већи проблем јер је морала бити дебља, а те су се ретко виђале. Погледа у стари орман и спази преграде од баш такве дебеле плоче, брзо извуче једну, међутим разочара се јер не беше из једног дела већ из два спојена. “Каква штета, сад и да купим нову неће бити тако сува и квалитетна. А шта ако је убацим са унутрашњих страна, можда се ухвати?” Брзо откова мањи наставак, повади мале ексерчиће клештима и сјури се у собу да примери комад. Хватао се, али је био пар центиметара краћи. Одмах му сину да та правоугаона рупа може служити као вуфер јер је, по упутству, и требала да се буши једна округла пречника 12 центиматара ради бољег звука. “Шта кошта, ако се не чује добро, купићу другу!” – Георгије се радовао као дете у циркусу. “Сад још да питам бубњаре имају ли неки стари снар и ствар је готова!” Обави пар позива, посла поруке, али бубњари нису имали стари снар. Или им се није давао. Баци се на огласе и пронађе неки сасвим пристојне цене. Гугл мапе избацише неку погрешну адресу те радње, у неком селу. Позва брата Перуна који му објасни да је та радња баш у његовом комшилуку и да је види са терасе.

-Хоћеш да ти купим?

-Па кад би ми донео?

-Сутра не могу, због посла, једино прекосутра, у уторак… – вајкао се брат.

-Ма нема шансе, не могу ја да издржим чекање, идем ја сутра.

Advertisements