ВЕРА

Најстрашније је изгубити веру. Да се одмах разумемо, не мислим првенствено на религију. Такође ни реч најстрашније није права. Заправо, треба више речи да се опише то лудило, страх, паника, параноја, уобразиља, опсесија. Изгубити веру у некога ко ти значи. Неконтролисана навала даноноћног размишљања о разним, могућим и немогућим, сплетовима околности и догађајима које би они могли да носе. Једина кристално јасна ствар у свему томе је то да се поверење стиче и дуго и мукотрпно, а губи у једном трену. Људи греше. И то је разумљиво, но, није јасно ко је колико кадар да учи на грешкама? Ко је колико јак да савлада пороке, пориве и искушења. Преслатки мамци у игри, од којих се могућа и разорна бол ближњих и не види. Напослетку, нису ни свачији системи вредности исти. А кад изгубиш веру у некога од кога зависиш на овај или онај начин, неминовно губиш веру и у себе. Не зна се шта је горе. Ниси ни за шта. Тада ступају на сцену народне умотворине о времену: „Време ће показати“ и „Време лечи све“. И хоће. Показаће и излечиће, у већини случајева. Још кад би то време могло да се преспава, ето весеља. Али, не може. И никад неће моћи. Ваља то, истовремено, и погано и лековито време истрпети. Док безбројне сумње попут пијавица сишу здрав разум и ведрину из тебе у сласт.

Вера, заправо, служи да олакша живот. Има и оних који не верују ни у кога и ни у шта, њима ни живот није битан. Са друге стране, разорно је поимање да вас неко прави будалом зато што му безрезервно верујете. Ипак верујте. Неко ко вам значи вас може направити већ поменутом будалом највише два пута, а лошим човеком никад. Мир нема цену.