ОПИС 

 

 

 

– Господине Пдутр, ви сте превазиђена, проћелава пијаница! Ваше време је прошло. Штавише, далеко сте ви од господина – ви сте једна обична свиња! 

– Свиња је увек у праву. 

 

Капетан Горски се клацкао у својој столици за љуљање, зурећи у ватрицу, која је спокојно пуцкетала у камину. На ниском масивном сточићу од храстовине налазила се књига извесног Милојка Симоновића “Како пошандрцати под старе дане”,  и елегантна, наполеон чаша, са нешто преосталог одличног коњака. Поручник одби густи дим из скупоцене луле, добијене на поклон од господина Хармса, пре много година. Користио је некакав холандски дуван са мирисном нотом смокве. Његов дим је давао посебну чар атмосфери собе, уређене врло укусно, са пажљиво бираним комадима стилског намештаја. У пуковниковим водњивим плавим очима, увелико побледелим од старости, раздрагано играху одсјаји пламичака, попут веселе дечице. Погледа на раскошни сребрни џепни сат, на чијој полеђини беше гравирана следећа песма: 

 

ЈАХАЧИ 

 

Ноћ. 

Проносе четворицу. 

На штитовима. 

 

– Што ли не долази више? – помисли. 

У том моменту зачу се куцање на вратима.  

 

– Свиња је увек у праву? Чекајте, хтели сте рећи да сам, уколико сам у праву, свиња? 

– Шта сам хтео да кажем, рекао сам, а ви тумачите како год хоћете – одговори Пдутр и натегну добар гутљај шљивовице из јефтине, металне, кинеске пљоске на којој беше писало рђавим словима: “REMY MARTIN fine chаmpаgne cognаc”.  

Уредник се почеша по потиљку, погледа у врхове шпицастих лакираних ципела, па у Пдутра који није давао ни пет пара на његову разјарену реакцију. 

–  Да знате Пдутре, ваш рукопис је много бољи од вас! – просикта уредник. 

– Видите, то можда није нетачно…  Напокон да и од вас чујем нешто смислено… Хик… Него, друга ствар је ту интересантна. Чтали сте Дигиталну Пирану? Да, читали сте је свакако – морали сте, чим сте је објављивали. Видите, ја мислим да је квалитет ње, као особе, далеко изнад квалитета самих њених рукописа. Дакле, имамо једну одличну и ревносну особу, са једва просечним рукописима. Намеће се питање да ли је, кад су врлине у питању, боље бити просечна особа и имати одличан рукопис, или бити одлична особа и имати просечан рукопис? 

– Па сад, како се узме… Збунили сте ме… То питање изискује дубљу анализу. У неким ситуацијама је од користи бити одлична особа, у другим, опет, имати одличан рукопис… Ко ће га знати… 

– Као што већ рекох – Свиња  је увек у праву! 

– Ма нећеш ти мене више зајебавати, мајмуне свињски!!! – дрекну уредник ван себе од беса и баци се на Пдутра сав зајапурен, давећи га. Затетураше се и падоше рвући се, Пдутр се некако искобеља па звизну оном пљоском уредника посред њокалице, да је све звонило и даде се у бег. Уредник покуша да га стигне, али његове године одлучише трку у корист Пдутра који добаци са безбедне даљине: – Свиња  је увек у праву!, и шмугну иза угла. 

 

– Да, напред – прену се капетан, врата се лагано отворише и уђе собарица. 

– Гавријел је стигао господине. 

– Примите га, очекујем га данас. 

– Разумем, господине. 

Собарица је била црнокоса, очаравајућег изгледа, за својих четрдесет година. Витка, умиљата, речју слаткиш. Имала је очи боје меда и руке, беле и хладне, као млеко из фрижидера. Бавила се писањем, а издржавала се служећи капетана Горског, који, уопште узев, није био лош човек, али, ако ћемо право, ни сасвим нормалан. Међутим, као послодавац се показао и више него добро. Собарица је била од оних жена које су идеалне за заљубљивање, а немогуће за брак.   

– О, капетане, изгледате одлично! – рече придошли. 

– Мани се тога, него седи и кажи како стоје ствари? 

– Хвала. 

Гавријел седе у наслоњачу пресвучену тешком свилом боје црног вина. Капетан удари дланом у стоно звонце, собарица се створи истог трена. 

– Послужите господина. 

– Као и обично? 

– Да, да, хвала.  

– Елем, ствари стоје овако. Као што знате Хармс је од недавно престао да лови чаролије за вас. Ја сам ту ствар испитао лично и с тим је готово. Каже, да новац није у питању, и да неће више да лови за вас из личних разлога, који вас се не тичу. Добро, рекох, лепо је било сарађивати са вама, хвала на свему, и одох. 

– Па шта ћемо сад, човече, побогу! 

– Ништа. Решио сам проблем као и увек. Шта бисте ви без мене? 

– Ма хајде, бре, престрави ме. Да чујем. 

– Ангажовао сам човека да краде чаролије од Хармса. Зове се Пдутр, добар је, видећете. Дао сам му адресу тако да ће вам лично доносити свеже чаролије. 

– Јеси ли ти све лепо проверио у вези са тим Пдутром ( какво име! ), можемо ли да се ослонимо на њега? 

– Без проблема. Човек је ентузијаста и, надасве, поверљив. Чак не тражи ни новац. Рекао је да ће затражити тек  једну малу услугу од нас кад куцне час за то, и да ће то њему значити пуно, а нама ништа. 

Собарица је седела у предсобљу прекрштених ногу, са неком књигом Моме Капора у руци. Друга рука јој је лежала на сочно попуњеном деколтеу, а црна сукњица је била роман за себе. Савршено извајано стопало се мешкољило, љуљушкајући на врховима прстију полуизувену ципелицу са високом штиклом. Колена су била излуђујућа, а доња усна благо угрижена бисерним зубима.  

Зачу се звекир на главним вратима. Собарица се трже и разби своју чаролију попут стакленог лампиона, у трену.  

– Лозинка?! – упита, јер је постојало правило да се никада никоме не отварају врата без питања.   

– Свиња је увек у праву. 

– Ти?!  

– Не брини се, слаткишу, дошао сам код капетана. 

– Шта ћеш ти код капетана? Не разумем?! 

– Па рецимо да сам му донео нешто. Најави ме и дај му ово. 

Собарица замаче у попречни ходник и врати се за неколико минута. 

– Шта каже? 

– Потпоручник је одушевљен, чак му се и боја очију изоштрила. 

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s