Category: Баљезгања


ВЕРА

Најстрашније је изгубити веру. Да се одмах разумемо, не мислим првенствено на религију. Такође ни реч најстрашније није права. Заправо, треба више речи да се опише то лудило, страх, паника, параноја, уобразиља, опсесија. Изгубити веру у некога ко ти значи. Неконтролисана навала даноноћног размишљања о разним, могућим и немогућим, сплетовима околности и догађајима које би они могли да носе. Једина кристално јасна ствар у свему томе је то да се поверење стиче и дуго и мукотрпно, а губи у једном трену. Људи греше. И то је разумљиво, но, није јасно ко је колико кадар да учи на грешкама? Ко је колико јак да савлада пороке, пориве и искушења. Преслатки мамци у игри, од којих се могућа и разорна бол ближњих и не види. Напослетку, нису ни свачији системи вредности исти. А кад изгубиш веру у некога од кога зависиш на овај или онај начин, неминовно губиш веру и у себе. Не зна се шта је горе. Ниси ни за шта. Тада ступају на сцену народне умотворине о времену: „Време ће показати“ и „Време лечи све“. И хоће. Показаће и излечиће, у већини случајева. Још кад би то време могло да се преспава, ето весеља. Али, не може. И никад неће моћи. Ваља то, истовремено, и погано и лековито време истрпети. Док безбројне сумње попут пијавица сишу здрав разум и ведрину из тебе у сласт.

Вера, заправо, служи да олакша живот. Има и оних који не верују ни у кога и ни у шта, њима ни живот није битан. Са друге стране, разорно је поимање да вас неко прави будалом зато што му безрезервно верујете. Ипак верујте. Неко ко вам значи вас може направити већ поменутом будалом највише два пута, а лошим човеком никад. Мир нема цену.

Advertisements

Naš dan

 

  1. Čitajte knjigu u autobusu.
  2. Ne družite se sa komšijama.
  3. Ako ste udati / oženjeni, volite muža / ženu.
  4. Ako ste devojka, spremite ručak momku.
  5. Ako ste momak, napišite devojci papirno pismo.
  6. Ćutite ako nemate šta pametno da kažete.
  7. Idite na pecanje u četiri ujutru.
  8. Bavite se muzikom od koje nema ‘leba.
  9. U prolazu, obilazite sekend hendeve.
  10. Obilazite buvljak iako vam ne treba ništa određeno.
  11. Ne dokazujte se pretpostavljenima bez rezultata.
  12. Radite svoj posao što bolje.
  13. Budite bolji majstor nego menadžer, pod uslovom da vam menadžer nije primarno zanimanje.
  14. Ne gledajte dupišta Soraja i Stanija.
  15. Gledajte umetnička dela po izložbama ili sajtovima.
  16. Verujte u nešto ili nekoga. Po želji.
  17. Ne verujte normalnom svetu. Normalan svet ima težnju da uništi sve što mu je nedokučivo.
  18. Budite verni.
  19. Idite povremeno na pregled kod zubara iako vas ne boli nijedan zub.
  20. Pijte na slavi sok ili vodu ukoliko vam u tom trenutku ne prija alkohol.
  21. Na istoj razgovarajte o muzici od koje nema ‘leba.
  22. Postite bez pastrmki, pečuraka, morskih plodova, plodova džungle, alkohola i ostalih opijata.
  23. Pokušajte da objasnite pripadniku normalnog sveta nešto što ne razume.
  24. Gradite svoju sreću na sitnicama, pošto za krupnice nemate dovoljno novca. Odakle budali pare?
  25. Dodajte dvadesetpeti način samo zato što bolje zvuči nego dvadesetčetiri načina, usput se pitajući da li se ovi brojevi pišu spojeno ili razdvojeno.

Дођу тако дани, месеци, кад паметни немају шта да кажу, писмени не пишу, они који умеју да свирају немају с киме , или коме, то да раде. Замало да ставим три тачке, али нећу, мада би требало. У инат онима који три тачке користе уместо једне и не пишу велико слово на почетку реченице. Половина оних које волим да читам не пишу. Проверим с времена на време. Ништа. Ни ја нисам бољи. Интересантно је да мени ништа не недостаје. Знате онај клише „Осећам да ми нешто недостаје, а не знам шта?“? Ако изузмемо недостатак писања оних које бих волео овде да читам (Шапуталица, Буба, Електра, Пешчана), ништа друго ми не недостаје. А жељу за откривањем нових талената нешто баш и немам.

Прочитао сам књигу Пауново перо, Љиљане Хабјановић Ђуровић. Садржај је занимљив, међутим, стил писања није добар. То квари доживљај. Упропашћавање добрих идеја лошим стилом. Но, шта је ту је, није Љиљана Иво, мада се може рећи да је добар женски писац, списатељица, јебем ли га како се каже. Чувајте се жена које читају добре женске писце. Мислим да мушко никад не може бити добар женски писац.

Важније је имати свој мир него писати о немиру, па макар и за Нобелову награду. Да ли се Нобелова награда пише великим словом? Недавно сам радио тест из правописа. Писмен сам око 85%. Смајли!

За крај, преносим вам изреку једног мог познаника, басисте једне успешне блуз групе, (одавно се нисам тако одушевио) каже:

„Сви се питају да ли може да се живи од музике, а нико се не пита да ли може да се свира од живота?“

РАЗЛИКА

– Време раздвоји нераздвојне

Пдутрова прича

Људи нису исти, мада, међу некима разлика је мала. Ећуон и Пдутр су били, како се каже, нераздвојни другови. Бољи ваљда и нису могли постојати. Упознали су се у „предшколском“, њих двојица и још један и убрзо постали нераздвојна  дружина, некако, природно издвојена од друге деце. Од тада су наставили да расту у групици, заједно са својим разликама које у почетку беху скоро неприметне. Расле су попут експоненцијалне функције. У почетку једва приметно, па лагано, па мало брже и на крају вртоглаво. На свој тридесет други рођендан, Разлика је учинила своје. Толико је нарасла да је експлодирала. И раздвојила нераздвојне.

Тако је то почело, а завршило се Ећуоновим нападом лудила са псовањем, приликом реализације једног, не претерано значајног, пројекта. Сва је прилика да је то био  само окидач за излив фрустрација гомиланих дуже време. Пдутр је целог живота, услед осећања бескрајне слободе говора према Ећуону, у разговору са истим, лупао све и свашта, што на ум то на друм, и без икаквог устезања. Никад није имао намеру да га вређа, а није ни био од оних који се уздижу понижавајући друге. Међутим разлика је чинила своје. Тешко је објаснити случај а да не испадне као омаловажавање Ећуона, што уопште није циљ. Једноставно, временом, Ећуон се нашао на различитом степену друштвено социјалне лествице после огромног низа разноврсних пословних промашаја који су сами за себе превелика фрустрација. Пдутр је баљезгао по инерцији и његова је грешка што није схватио колико то живцира Ећуона. А једна истина уме да повреди више него сто лажи. Како коментарисати Ећуонове, каткад сасвим неразумне, испаде разних категорија? Рећи му „Е одлично ти је то“ да би био срећан? Да се разумемо, ништа се није десило преко ноћи. Захлађење односа је трајало годинама. Дружење се смањивало. Делом и због финансијске ситуације која је, чини се, много више оптерећивала Ећуона. Некада су се зезали до бесвести и без пребијеног динара, а у задње време нису ни са њим. Напослетку Пдутра је повредило Ећуоново псовање „пичке материне“  и обелодањивање једне деликатне Пдутрове поруке упућене само њему.

Свеобухватном преписком грешке су разјашњене. Обојица су колико толико паметни да их не понављају. Нажалост, и много тога што је некад вредело се неће понављати. Зато што је Разлика као сало на стомаку. Са годинама веома лако расте а они који су пробали да га смање знају колико је то тешко.

 

ПОШТОВАЊЕ И ТРАГ

„- Сада је прелазно време. Нешто се ипак догађа. Изгледа да има идеала и они су исти као што су увек били – да обесправљени добију правду и да се моћници не тове на уштрб других. Само што смо ми сад на рубу догађаја и немамо своју вољу, него чекамо. То је што се тиче друштва. Лично, ја волим и „Вертера” и „Смрт у Венецији” и „Записе из подземља” и „Дневник лопова”… Све наслови великих дела који говоре између осталог о људској потреби за лепотом и љубављу и о суштинској жељи да човек буде поштован и да остави трага. Иста мета, исто одстојање. А онда док живиш правиш разне компромисе и видиш да не може другачије. И то је то.“

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Милена Марковић

 

 

 

 

Суштинска жеља да човек буде поштован и да остави трага! Подразумева се – међу другим људима. Мислим да би вредело радити на искорењивању поменуте суштинске жеље. Или је бар свести на најнижи, неоптерећујући ниво. Да ли је то могуће? 

 

ТЕШКЕ БОЈЕ

 

 

 

Недавно ми је брат пустио ову ствар уз велико одушевљење. „Ово је“ -каже- „прави рокенрол“. Онда смо се мало расправљали. Прво што ми је пало у уво је премодерна продукција то јест тон. Узгред, бубњеви се чују јадно. Мени би се лично више свидела нека „класик рок“ продукција с обзиром да је у питању стара школа свирања. Друго што сам приметио је да је почетни, може се рећи и главни риф, украден од Ван Гога из песме Киселина, што не значи да га нису ни они украли из неке мени непознате ствари (гле чуда и Ђуле меша неке боје киселином!). Треће; тип жешће подсећа на Џонија Штулића како стилом певања тако, донекле, и брадом, што баш и не иде у прилог његовој оригиналности.

„Човек је текстописац!“ -каже брат. Ту је у праву. Да пише прозу био би писац. Да пише поезију био би песник.  Текст је следећи:

Моје срце тешко сузу пуста,

и пумпа са смијешком,

јер ја ћу певати и ево пјевам,

ја не светлим,  ја сијевам.

 Ууу … тешке боје,

њима ја сам обојен.

Покрени ме,  са мном плеши,

туге,  туге ме ријеши.

Дај да будем онај који тјеши,

сваком оном који зна да гријеши.

Ууу … тешке боје,

њима ја сам обојен.

 Реци ми Боже,  које си боје коже,

Боже дај кажи,

то о теби да су лажи,

Ти знаш све,  тако бар говоре,

мора да је супер горе,

кад се прозори раја отворе.

Ууу. .. тешке боје,

њима ја сам обојен.

     У овом тексту ми уши парају речи „пумпа“ и „супер“ – потпуни стилски уљези.  Следеће питање је како неко може да буде тужан и да га неко решава туге ако његово „срце тешко сузу пуста“ и „пумпа са смијешком“ ?! На крају, размишљања о Богу у овој песми ми делују крајње површно и необразложено, што и није неки проблем, напослетку, то је субјективна представа аутора која говори више о њему.

     Спот је одрађен са идејама и чини нераскидиву целину са песмом што је добро. Штавише, изузетно појачава израз. Да је буџет био већи свакако би ствар деловала још озбиљније. На крају, чему петокрака? Знамо да је она симбол света по мери човека. Знамо и да је тај свет у тоталном распаду.  За неког ко је прочитао пар правих књига на овакву тему ова песма нема ама баш никакво откриће и поуку у себи.

     Једно је сигурно. Спот оставља јак утисак. Можда и прејак. Песма је слушљива и вуче на поновна слушања. Све у свему, врхунско уметничарење. Као и код Дарка Рундека.   Ни прићи Великој Екатарини.

 

 

 

Недавно сам гледао филм у коме суперхерој Ви (тако се зове) креће у једногодишњу акцију са крајњим циљем да обори корумпирани   и морално сасвим унакажени режим, и успут анимира грађане на устанак то јест револуцију. Филм је неоспорно одличан али питање револуције је код мене изазвало мучна сећања и осећај бесмисла.

Видите, ја сам раније, деведесетих година, у највећој мери кривио режим  за мој лош положај, материјални, друштвени па и духовни ако хоћете. Чак сам и песме писао о томе, политичка поезија-каквог ли парадокса! Ево пар њих па просудите сами.

 

 

 

 

ТАЈНА

 

 

Вртоум ступа у Поље

Разглављених мисли

Незван тмулим безречјем

Спутава куку и мотику

 

 

Тајна чишћења крљушти

Чува трон крвавих рукохвата

Слепци код очију

Развлаче глибаве осмехе

 

 

Тајна недокучива

 

 

 

 

 

 

 УВЕК

 

 

Новоустоличени

Копча старо рухо

 

 

У утроби огледала

Нема гласова

 

 

Једногодишња

Презрела

Распукла

Реч

 

 

Обмана

 

 

 

 

 

Дакле, за све или скоро за све је био крив режим Слободана Милошевића. Једно време нисам имао никакав посао, па сам нашао посао на коме сам примао плату у виду некакве надокнаде са тржишта рада три месеца а кад је требало да примим нормалну плату газда се правио луд. Потом сам нашао други посао, плата је била педесет немачких марака а ни сам Бог није знао ког ће датума бити исплаћена, у колико делова и да ли ће бити у новцу или у виду некакве потврде за коју се могла куповати роба у продавници фирме која је била више неснабдевена него снабдевена. У то време избија и рат, бесмислен као и све остало што је радио режим. То и није био рат већ морбидно играње туђим животима. Ја сам добро прошао, нису ме звали у резерву, на мој комшилук није пала ниједна бомба, имао сам неку мајушну уштеђевину довољну за преживљавање.

А онда, убрзо после рата и уз доста мука и перипетија, десила се револуција. Како смо само били срећни! Мислио сам, сада ће укинути санкције биће посла, примаћу плату, пуштаће се рок на телевизији и тако у недоглед! Али прође од тада једанаест година и ништа. Боље речено: Ништа битно!

Интересантно је како људи олако заборављају и несвесно потискују своје невоље из прошлости и како им никад није доста новца и повољних услова за живот. Увек се машта о некаквом немогућем новцу и недоступном и бајном животном окружењу. Ето, ја сам живи доказ, описао сам какав сам посао имао и како је био плаћен. Сада имам редовну плату од двестапедесет евра (петсто марака ондашњих) и сматрам да је то чиста катастрофа! Кажу све је поскупело. То је тачно али није све поскупело десет пута. Закључак овог пасуса је да треба поштовати оно што имаш. То не значи да треба одустајати од борбе за боље сутра.

Генерални закључак је да никад ниједна револуција није донела боље сутра. Бар не на дуже стазе. Ето, на пример, крајњи производ Титове комунистичке револуције је Слободан Милошевић. Испоставило се да је комунизам као и социјализам утопија иако нисмо тако учили на часовима историје. Демократија не постоји, све се своди на интерес, речју не постоји никакав систем. Било који идеално замишљен систем у стварности чине несавршени људи и тако наступи крај система оног момента кад се он конституише. Постоје само дегенерисане и корумпиране имитације система разних врста и то је сурова стварност.

Ја једини излаз видим у индивидуализму, јер за мене једино мој лични систем може бити нешто приближно идеалном.

 

П.С.

Више не кривим режим за свој положај.