НИЈЕ УЗАЛУД

НИЈЕ УЗАЛУД

Циклус песама
Аутор Даниел Игњатовић



СПОКОЈ


Крочи у осмех неба,
Кора насушног хлеба
Је све што ти треба.


Пољуби ватру сунца,
Затри у себи бегунца,
Назад се прелило напред.


Стихија чистог зла
Безглаво раскриљена!


Спокој се спрема у бој.









ПУТ


Урушавам се, приморан,
У основу среће.
Лишеност твори детаље,
Самоуко, ни од чега.


На прекретници времена
Ванвременски одсјај
Заветина и икона.


Кроз општу неврлост
Један је пут.







ТАЈНА


Вртоум ступа у Поље
Разглављених мисли.
Незван, тмулим безречјем,
Спутава куку и мотику.


Тајна чишћења крљушти
Чува трон крвавих рукохвата,
Слепци код очију
Развлаче глибаве осмехе.


Тајна недокучива.










УВЕК


Новоустоличени
Копча старо рухо.


У утроби огледала
Нема гласова.


Једногодишња,
Презрела,
Распукла
Реч:


Обмана!







ЉУДИ


Пресвукоше се
У просто кројене душе,
И одоше.
У године и немаштину.


Поражавајућом празнином
Сребри се траг од сећања.
Потрага губи смисао.


Мој календар
Нема бројеве.







ГУБЉЕЊЕ


У подбулом трбуху пута,
Клатно јалових минута,
Неумољиво туче.


Сутра, данас, па јуче,
Обрнута маршрута
Немуштог запомагања.


Нема више вагања!


Разоткривене су обмане
Друмског камења.












?


Носе пијаног песника!


Ноге му плачу,
Вуку га у оловну куглу
Сажаљења или поруге.


Поглед ми отежао,
Не волим реч птица.


ЗАШТО?


Да зна,
Не би пио то што јесте.










КРУГ


Изведи ме из тамноплавог
И црног у нежно љубичасто,
Или у најмлађе лишће
Најстаријег багрема.


Пред трудном тескобом,
Испљувци прежваканих младости
Само потврђују закон
О одржању масе, мржње, нехаја.


На крају почетак.














МАГЛА


“Поклони се лудом
као и светом.”
народна изрека


Окрпљеном срећом
Подмићујем дане,
Учаурен у дивовску
Арију модрине.


У магли
Кристалне ноге.


Окорех вукући
Радост у сан.


Коме се поклањам?






САН


И нула се чула у муклини
Распуклог крика,
Наткриљена кожом
Покорног вранца.


Кључ бесконачне љуштуре
Ни на небу ни на земљи.


Под књигом празних страница
И препознатљивог наслова,
Умире девети стих.














ИЗГУБЉЕНА ЛЕПОТА


Представа копни,
Мимо свих жеља,
Страсти, дугиних боја…


У загаситом оделу
Ликује виша сила,
И понеки миш
Испод краљевске трпезе.


Неће шарене перле
Постати зрна жита.












ТРАГ


Скривена песмо
Незнаног сапутника
Буди то што јеси!


Нахрани потрагу
Будућим сновима о прошлости
И овековечи је
Недодирљивошћу.


Са безброј могућих речи
Савршено си моја.














УЗАЛУД


Између грома и коприва
Тешко се остаје.


Све тече,
Па и наивна доброта.


Зацелиће чела
Сама од себе.


Непробојни зидови
Биће још тежи
Опустошеној земљи.












НИЈЕ УЗАЛУД


Између чекића и наковња
Тешко се одгаја
Нешто налик
Исконској доброти.


Охола чела
Радују зидове, ипак…


Прашина на корицама
Стрпљиво чека
Грешне јагодице.







ПОСЛЕДЊА

 

 

 

Сигурно још увек лебди међу зидовима интерната

Или у дебелим хладовинама поподневних оморина

Опроштаји још увек висе по станицама

Сусрети по угловима оних

Земаљско небеских улица

Безброј прелепих места

Која плачу због недостајуће половине

Сада је све чисто

Попут сузе и снега

Дивна мала бића нас гурају напред

СВЕ ЈЕ У РЕДУ

 

 

 

Све је у реду.

Поломљене су ми играчке,

уместо зареза стављене тачке.

Руком са јаве сан похаран,

све нестварно, а јаук стваран.

 

 

 

Све је у реду.

Не, не љутим се. Ниси ти крива.

Од магле сребро тешко бива.

Само ћу побећи у речи своје

да искрварим туробне боје.

 

 

 

Кажем: Све у реду је!

Ваљда ми тако следује.

ХАИКУ ТРИЛОГИЈА

 

 

 

Хаику бр.1

 

 

Окренут ка западу

читам празнине између слова.

Разуме ли неко ова срања?

 

 

Хаику бр.2

 

 

Мрак из гитаре дишем.

Не тумачим.

Дишем.

 

 

Хаику бр. 3

 

 

И ритну крава сво млеко што даде,

бацајући бисере пред свиње.

Много хтела, много започела.

ДОВИЂЕЊА

Склањам се међу слова.

Будућност није гостољубива

ових дана.

Склањам се међу слова.

Са прегрштима минулих тренутака

под крилима.

Да грејем ја њих,

и они мене.

Склањам се међу слова.

Долази јесен са својом

отменом, лепом,

и, наизглед, безразложном тугом.

ЧАРОЛИЈЕ

 

 

 

Не, не гасну чаролије,

Нити постајем обичан.

Свако чудо три дана,

A будали може и доживотно трајати.

Не, не гасне жар чаролије, рекох (!!!)

Све је дозвољено.

Израз не сме трпети.

Ово сам ја,

По први пут онако како треба.

Не никад неће утихнути пев муза.

Само…

Крију се на неочекиваним местима.

‘Дупенце ли их уметничко!

Нећу се придржавати

Као пијан за стандардни плот.

Чак ћу и римовати ако ми се прохте.

И расплинути песму.

Ако је бљутава, посоли је,

Читаоче, господине,

Не, не гасну чаролије.

То само пролазе године.

 

СТАРИ ДУГОВИ

 

 

 

Умачу перо у ране

и пишу црвене стихове

по ваздуху који дишем

лебде отровна слова.

Као играчка о коју се отимају

добра вештица и зла вила

сломићу се, крив и дужан

некој трећој, четвртој, петој,

из оних дана,

када сам лутао около без срца,

као манијак без гаћа,

пио месечину и питао ону ствар

за њихова осећања.

ПАРАЛЕЛНИ СВЕТОВИ

 

 

 

Превелики су брегови

на ободима померених светова.

Колико тиха вода садржи суза?

 

 

Зато сврати у прошлост

пре урамљивања и качења о срце

недостајуће половине,

на чај од бесмртних тренутака

 

и преточи их у речи

јер дела не путују уназад.

 

 

Две паралене праве

секу се у бесконачности.