Category: Проза


КАХОН – глава прва

Кад у понедељак ујутру будете радосни као у петак поподне, онда можете бити сигурни да сте успели у животу.” – Георгије откуца статус на друштвеној мрежи, више да га не би заборавио него да би се правио важан њиме. Убрзо стигоше пар коментара:

Не, то само значи да је приватни живот толико лош да је гори чак и од посла.” Смајли.

Како да будем радосна петком кад ми је радна субота?”

Георгије оде до кухиње, отвори креденац од храстовине, и узе кутију нес кафе, затим мало паковањце масног млека марке кампина, меглеово му се чинило некако водљиво, и шећер. “ Мислим да су такви случајеви, бар на “овим” просторима, толико ретки, да су статистички занемарљиви” – смишљао је одговор на први коментар стављајући у повећу шољу кашицу и по неса, кашичицу шећера и млекце. “Зашто никако не могу да погодим однос састојака као у паковању 3 у 1?” Георгијева кафа је била добра, али прилично оштријег укуса од оне 3 у 1. “Овај други коментар је, заправо, много занимљивији. Ако би сте, хипотетички, били срећни у понедељак, зашто не бисте били и у суботу иако је радна?” Врати се за компјутер, и с уживањем сркну кафу из своје омиљене љубичасто беле шоље, и пусти албум Јилд групе Перл џем. Вертикална оса је делила боје шоље. Десна страна са дршком је била бела, а лева светло љубичаста. “Ово је већ други коментар који уноси пометњу у теорију, али не суштински . Смајли.” – одговори на исти.

Ретко ко је у Георгијевој земљи радио посао који воли. Многи нису имали ни онај који не воле.Таква је била земља у транзицији, измрцварена деценијским ратовима, санкцијама и корупцијом на високој нози. Георгије је волео свој посао, међутим, то је само један корак до радости. Други, углавном непремостив, су сарадници. Само онај који ради сам нема проблема са сарадницима. Тај коме су сви сарадници разумни се, сигурно, још није родио. Ту већ простори нису битни. Ради се о глобалној појави. По правилу, ако сарадник примети да сте на било ком пољу способнији од њега, он отпочиње једну зликовачку борбу за превласт у остављању бољег утиска код претпостављених. Како би другачије кад не може бољим резултатима? Част изузецима који постоје у трагично малом броју. Реч “зликовачки” уопште није прејака. Ту испливају разноразни комплекси подбодени чистим злом. Више вредности, ниже вредности, лични проблеми и, само би добар психијатар знао рећи шта још. И онда отпочиње латиноамеричка или турска серија. Зашто се Георгије радовао том понедељку?

Свој први бенд је оформио са другарима у средњој школи. Нису били неки виртуози, али радости и усхићења је било на претек. То су, у ствари, главни састојци музике. Од клупских свирки и добре забаве се није одмакло, могло се бити свој, али против поплаве сваковрсног шунда и општег распада система вредности се није могло никако. Једноставно, разум је тешко успевао тих година. Упркос свему, друштво се држало чврсто до завршетка школовања, не пуштајући своју музику из руку ни по коју цену. Касније су већ дунули другачији ветрови. Трбухом за крухом, друштво се растурало, сусрети се проредише, као и нова познанства, а музицирање се пресели већином по кућама, а и ту не беше учестало. Басиста ради у супротној смени, други гитариста отишао у Русију да ради као електричар, певач као има времена, али нешто му се и не пева, а бубњар је слободан али су му бубњеви у шездесетак километара удаљеном граду, где свира са бендом који зарађује новац. О туго јесења! Ти бубњеви су правили проблем одвајкада. Или нема горива да се возе, или чак ни аута па се гурао по граду вишекратно, из делова, у колицима, или се поцепала кожа, сломила педала, позајмио другом бубњару неки део, и тако, узбуђењима никад краја. И све је то, донекле, и било забавно у средњој школи, али не и данас кад се ближила четрдесета. Зато је Георгије одлучио да направи кахон. То је ударачки инструмент који изгледа као правоугаона кутија, а чији је звук запањујуће сличан правим бубњевима. Његово мајсторско искуство му је говорило да израда таквог предмета не може бити скупа, и он стаде претраживати по интернету форуме и упутства на јутјубу, а тога беше у изобиљу. На основу предложених димензија, схвати да има баш такву, одложену, звучну кутију на тавану. Недостајала је само шпер плоча за предњу и задњу страну, ножице, шрафови и, најбитније, снар за добош. “Одлично, крећем са израдом!” – Георгије се ужурбано и са усхићењем пењао на таван. Брзо пронађе звучну кутију, и још брже јој скину предњу, задњу страну и ножице, и саструга унутрашњи тапацир од сунђера који је служио да ствара пријатније бас тонове. Својевремено је и ту кутију правио са својим нераздвојним другом Михајлом. “А сада шпер плоча!” – стаде тражити метар са идејом да на тавану прегледа шпер плоче старе витрине и ормана. Пошто је померио витрину да би њен задњи део био боље осветљен, схвати да се одавно не праве тако квалитетне ствари и да је плоча врхунска и сува као барут, што је добро за звук, али се убрзо и разочара јер димензије на том месту не беху одговарајуће. “Пих!” – нервирао се, у тој земљи чуда од тавана, са обилно наталоженим траговима прошлости још од његовог детињства. Било је ту свакојаких старудија, књига, свезака из школе, прва школска торба од плавог скаја, старе антене, па креветац, дрангулије и делови сваке врсте, гардероба, обућа, и добри духови који шушну понекад ноћу, тек да се схвати да постоје. Са годинама, Георгије је схватио да ти духови највероватније воле да запоседају мишеве и да воле да гурају тамо амо орахе које је његов отац ту распоређивао да се суше. “Ха!” – одједном схвати да би на једном издуженом делу витрине можда могла да одговара плоча, мада је деловала уско. Грозничаво је помери, јер та страна беше остала неприступачна и у мраку, измери и исцери се до ушију. Тачно 30 милиметра! Дужина се мало требала скратити али то је био најмањи проблем. Куцну овде онде, звук одличан. “Танана, предњу страну смо решили” – певушио је у себи. Задња је била већи проблем јер је морала бити дебља, а те су се ретко виђале. Погледа у стари орман и спази преграде од баш такве дебеле плоче, брзо извуче једну, међутим разочара се јер не беше из једног дела већ из два спојена. “Каква штета, сад и да купим нову неће бити тако сува и квалитетна. А шта ако је убацим са унутрашњих страна, можда се ухвати?” Брзо откова мањи наставак, повади мале ексерчиће клештима и сјури се у собу да примери комад. Хватао се, али је био пар центиметара краћи. Одмах му сину да та правоугаона рупа може служити као вуфер јер је, по упутству, и требала да се буши једна округла пречника 12 центиматара ради бољег звука. “Шта кошта, ако се не чује добро, купићу другу!” – Георгије се радовао као дете у циркусу. “Сад још да питам бубњаре имају ли неки стари снар и ствар је готова!” Обави пар позива, посла поруке, али бубњари нису имали стари снар. Или им се није давао. Баци се на огласе и пронађе неки сасвим пристојне цене. Гугл мапе избацише неку погрешну адресу те радње, у неком селу. Позва брата Перуна који му објасни да је та радња баш у његовом комшилуку и да је види са терасе.

-Хоћеш да ти купим?

-Па кад би ми донео?

-Сутра не могу, због посла, једино прекосутра, у уторак… – вајкао се брат.

-Ма нема шансе, не могу ја да издржим чекање, идем ја сутра.

TAČKE

– Jedna pesma se ne čuje isto kad je slušaš sam, i kad je slušaš  sa nekim.  Sa druge strane, postoje ljudi koji mogu biti sami i kad su u društvu. To su oni što jako teško pronalaze  uši slične svojima. – govorio je Pdutr deci u budućnosti, jer su bila suviše mala da bi im to bilo zanimljivo u sadašnjosti. Pdutr se seti kako mu je jedan dalji rođak, ne mnogo stariji od njega, razložno objašnjavao da ne treba ići u srednju školu u koju je naumio, da je neki njegov drug pošao u istu i napustio je zbog toga i toga. Naravno, Pdutr je, kao i skoro svako dete, to čuo u tački budućnosti iz koje je moglo da se reaguje ali uz prilične posledice. Niko se ne rađa naučen. Niko ne raste sa strpljenjem. Retko ko čuje nešto kad mu je to najpotrebnije.
– Najbitnije je uraditi pravu stvar u pravo vreme. To je lako reći. Lako je i shvatiti, međutim, uraditi to, jako je teško. Iz nekih tačaka gledišta maltene nemoguće.
– Iz kojih tačaka gledišta? – upitaše deca iz budućnosti.

***

Pdutr prisloni zatvarač flomastera na stranicu ormarića za alat u garaži i preseče mu uži kraj. Pravio je od njega adapter za netipično uzak ventil na gumi polovnog, ali odličnog bicikla koji beše kupio prethodnog dana. Nijedan od fabričkih adaptera koji su išli uz pumpu se nije hvatao. Pdutr proba svoju napravu, izvrši malu korekciju, i napumpa zadnju gumu. Ventil na prednjoj se hvatao bez ikakvog adaptera. Pošto se uveri da je pritisak u obe gume dobar, oko tri bara, lagano izgura bicikl iz garaže i otisnu se u rano, sunčano jutro. Želeo je da proba menjač na obližnjoj uzbrdici. Okupan svežim prolećnim, ali ne hladnim, povetarcem, shvati da je bicikl više nego dobar. Po povratku, pozajmi od tetke iz komšiluka feder vagu i izmeri bicikl. 13 kg. “Sasvim pristojno. Još samo da ga slikam, pa da vidim šta misli Slaviša o ceni.“

***

  – Pa, draga deco, ponekad nema svrhe uraditi pravu stvar u pravo vreme ako ste na pogrešnom mestu. A niko ne bira mesto na kome će se roditi.
  – Zanimljivo! – rekoše deca zbunjenih lica.
  – Razumećete. Voleo bih da vam pomognem da se to desi što pre. Navikavajte se na svet bez sličnih vama, jer što ste bolji, teže ćete nalaziti slične. A kad nemate slične sebi, preostaje vam samo strpljenje. To ume da bude dosadno, ali šta je zabavno na ovom svetu? Samouništenje? Ne. Samo se čini da je tako. Treći pogled otkriva manje od prvog, ali, u tom slučaju važi pravilo da je gram zlata vredniji od kilograma gvožđa. Mada, ja lično, ne volim zlato zbog žute boje. Više volim srebro. Nemam para za platinu.

Д6.

Тог јутра Врховни отвори очи и схвати да га окружује непрегледно бело ништавило. Са језом покуша да осмотри своје тело, но не виде ништа. Само његова свест у белом. Помисли како би његово срце тукло да може да га осети. Док је грозничаво размишљао шта би ово могло да буде, био је сигуран само у једно – сан сигурно није.
– Где сам погрешио? – питао се безнадежно.
– Погрешио си.
– Ко си ти? Шта је ово? Како?
– Имаћеш довољно времена да схватиш.
– Не, молим те, неће… Како ће ова галаксија наставити без мене?! – Врховни је хистерисао, но више не стиже никакав одговор из белине.

*

– Види, на Земљи постоји један Ђорђе који ће вам бити од велике користи. – Сиви се обрати Ећуону – Врховни га прати већ дуже време. Хм? Чуди ме што се не јавља са новим наредбама. Обично смо у ово време већ на вези.

5.

 

 

 

А онда, на путу до телепортера стиже неочекивана вест као гром из ведра неба! Врховни је повукао Ему из програма. Сиви се донекле зачуди, али као и увек послуша наређење без поговора. О потезима Врховног се није расправљало. Није се ни могло. Сиви и Тео се вратише у собу са гарнитуром за седење да чекају даља упутства, а Ему одведоше двојица у непознатом правцу.

– Шта је сад ово? – упита Тео у чуду.

– Ништа. О наређењима Врховног се не дискутује. Схвати то одмах. Мислим да си схватио.

Наступи тишина боје олова. Убрзо, у собу бану замена. Био је то Ећуон, искусан агент са седамнаест програма за собом. Управо беше стигао са оближње планете Ичос на којој је водио градњу новог телепорт система за велике даљине у напуштеном туристичком комплексу. Завали се као уморан човек, извади мониофилску цигаретину и са њом у зубима процеди:

– И? Шта сад? Да идем у програм свог живота са овим? – упери палац у Теа.

– Немој тако. Добићете још једног искусног.

– Молим? – Ећуон стушти густе обрве рогушећи се – Да идем са непознатом екипом на овакав задатак?!

– Како стоји ствар, мораћеш. – Сиви га смири ком – чипом – Хајде у собу да ти учитамо податке, ти Тео одмори, проучавај базу и сутра настављамо.

– Ко је трећи? – упита Ећуон донекле мирнијим тоном.

– Још не знам. Хајде, покрет.

“Који је сад па ово намћор и какав ли ће бити тај трећи” – питао се Тео на путу до собе, још у чуду због изненадног обрта. Осети се инфериорно пред колосалном личношћу Ећуона, али, са друге стране, знао је и своје квалитете. Ема управо нестаде потпуно са мреже.

“Ово није ништа према обртима и одлукама које те чекају.” – поручи му Сиви.

“Можда је ово неки тест, симулација?!” – мотало се Теу по глави.

“Није! И не играј се чак и са размишљањима о одлукама Врховног!”

“Разумем!” – Тео леже у душек и поче проучавати детаље плана.

Док је Сиви покретао пренос података у Ећуонов чип, стиже и одлука о трећем. Био је то Пдутр! Сиви се радовао новој екипи! Пдутр! Ећуонов нераздвојни друг из детињства и партнер у девет првих, маестрално одрађених програма. Врховни их је после деветог програма раздвојио да би водили и обучавали млађе новајлије са собом. Од тада, контакт им је био искључен. Иако су се разумели беспрекорно, и савршено одрађивали посао, имали су и те какве препирке. Константне тензије на задацима су чиниле да се и међу њима неки ставови и потези не протумаче на прави начин. Зато им је Врховни укинуо комуникацију сматрајући је непотребним оптерећењем за нове програме у којима су учествовали одвојено. Све друге разумне жеље им је испуњавао. Пдутр је био старомодан тип, није хтео да се одрекне свог брода иако су сви други одавно отишли на рециклажу. Врховни није имао куд! Одобрио је да му се угради телепортер у сам брод. То се касније испоставило као одличан потез јер у неким случајевима, и на неким местима, брод је најбоље одрађивао посао. Врховни поручи Сивом да до краја не открива Ећуону ко је трећи. Имао је чудан смисао за хумор.

Г.

Ако и ово није сан, онда сам, сто посто, скренуо!“ – Ђорђе је тупо бленуо у Николу.
– Хајде, не зевај и не прави моронске фаце, него пожури. – Никола се наново унервози.
“Шта рећи, а да не испаднем луд?“ – запита се Ђорђе узимајући новчаник и телефон. “Боље да не помињем ништа.“ Изађоше ужурбано. Била је недеља, бистра и мирна. Пошто су и један и други имали слободан дан, договор је био да крече код Николе. Мајсторе су звали само за немогуће мисије, или кад нису имали незаменљив алат. Ђорђе баци поглед на мобилни и виде шест Николиних пропуштених позива. То му објасни његову нервозу и ништа више од тога. Убрзо стигоше и прихватише се посла.

Предвече, Ђорђе, прилично уморан, враћајући се спази динар на пустој улици, узе га и стави у џеп. “ Увек подигни и узми макар и један динар или цент са улице. У једном тренутку ће ти баш он фалити.“ – сети се изреке свог професора српског језика. Сети се и мртвих недељних поподнева кад је одлазио у далеки град у средњу школу после пар жељно ишчекиваних дана проведених са својим друштвом из основне. Тешко су му падали ти одласци који су учмала недељна поподнева чинили још одвратнијим. Тих година је упознао сву тежину усамљености у великом граду, колико чаробном, толико страшном од превелике туђине. Целог дана је био под утиском јутрошњег догађаја, који још није попуштао. То је у пар наврата Николу довело до руба нервног слома, али, заузет послом, није покушавао да испита узрок толике одсутности. Ђорђе се сети још једног необјашњивог догађаја из своје прошлости. Једном, кад је био у војсци, враћајући се после изласка, пред јутро, у касарну, саплете се о ивичњак и тресну свом дужином о тротоар. Брзо устаде, отресе прашину, и са омањим болом у нози продужи даље. После пар корака, осети да му нешто хладно, величине кликера, склизну низ ногу унутар панталона. Из ногавице му испаде сребрни прстен уз слабо “цин – цилин“ и откотрља се око пола метра испред. Био је то повећи печатни прстен који је, на ланцу носио око врата већ дуже време. “Е, до мојега! Ко зна где ми је испао ланац!“ – било је прво што му је прошло кроз главу. Брзо се пипну за врат – ланац на свом месту! Чврсто закачен. Осмотри пажљиво прстен – цео! Ни трага некој напрслини. Ђорђе збуњен настави свој пут. Тада као и сада.

– Хеј, ћао, где ли си ти тако одлутао?
– Ма оно, као… – проммрља Ђорђе кроз смешак.
Била је то Јасна, мајушна плавушица из комшилука. Имала је руке као трске, струк величине Ђорђетове бутине, лелујаво дивне линије облина и очи боје брезиног лишћа.
– Хоћеш ли у Једнорог на свирку вечерас? – Јасна прекрсти руке а чврсте, крупне сисе јој поскочише гледајући Ђорђа право у очи.
– Јао, не могу сад, уморан сам а и сутра радим пре подне, али следећег викенда не пропуштам.
– Ок. Видимо се!
– Важи, ћао! – Ђорђе се окрену и дугим, лепљивим погледом отпрати напету кожну сукњицу која се удаљавала уз куцкање високих штикли.
– Уф! – оте се Ђорђу док је улазио у своје двориште.

4.

 

 

 

Сиви спроведе Ему и Теа до њихових соба. Биле су сличне величине и изгледа као и њихова досадашња обитавалишта. Ништа посебно. На растанку, Сиви им објасни да ће морати по смештању да легну, и да ће им он изазвати сан у току кога ће се њихови ком – чипови напунити огромном количином свих мултимедијалних података, потребних за извршење мисије.

– За петнаест сати учитавање ће бити готово. Видимо се после доручка. – Сиви оде, а они се убрзо сместише и утонуше у сан. Огромне базе података потекоше брзином светлости.

 

Ујутру се пробудише одморни, мало укочени због подужег сна и сасвим свесни свог задатка. Прилагодљиви душеци на којима су спавали су били програмирани да одраде личну хигијену пре буђења и они, прилично изгладнели отпочеше са доручком. Ема је одштампа на 3-д штампачу кајгану са печуркама и ђус, а Тео залепи фластер са дневним потребама хране на вену, и завали се у душек усхићено анализирајући своја нова сазнања. Не прође ни пола сата а они прсоше у такав смех, да се све орило.

– Само вам то фали! – рече им Сиви – Хајде, не играјте се ту као деца, него дођите за петнаест минута. Исто место.

Пошто се извинише уз обећање да се грешка неће поновити, стадоше, свако код свог 3 – д штампача који их за трен обави оделима по њиховој жељи. Тео одабра једноделни комбинезон беле боје, у њему се осећао најопуштеније, а Ема дезинтегриса неколико комбинација пре него што реши да остане у црним хеланкама и бледо зеленој мајици на брателе. Убрзо стигоше у већ познату собу и сместише се у гарнитуру. Сиви је чекао стојећи. Е – мембрана беше имитирала поглед на океанске дубине по којима, кроз сплетове воденог биља, промицаше разноврсне животињске креатуре, лепе, мање лепе и језиво ружне. Теу привуче пажњу лелујање некакве мастиљасте пуфне са многобројним очима са свих страна, јер до сада не беше видео такво биће. Сиви отпоче своје излагање:

– Дакле, видели сте о чему се ради?

Ема и Тео климнуше потврдно главама.

– За који минут вас шаљем на ту планету у нематеријалном облику, нема потребе да ризикујемо у овој фази, како би се стварно упознали са њом. Сиви нагласи реч “стварно” успут дижући обрве. – Детаљно ћете испитати све, бићемо на вези, јер друго је кад се нешто види “стварно”, а друго је е – мембрана или одређена представа о томе. Ти, Ема, ћеш обићи северну хемисферу, а ти, Сиви климну главом у правцу Теа, јужну. Јел то јасно?

– Јасно.

– Јесте.

– Добро. Онда, идемо до телепортера.

 

 

 

В.

 

 

 

Ноћ беше качила последњу звезду на свод боје мастила кад се Ђорђе и Никола разиђоше, свако својој кући. Град пуст, тек по који пролазник и само један заљубљени пар. Ђорђе се сети неких давних летњих вечери кад је било много мање пара а много више људи на улицама. “Апатија, депресија, компјутери, интернет!” – размишљао је кратећи пут добро знаним пречицама. Убрзо стиже до свог дворишта и на месечини откину пар парадајза из баште, ишчупа један црни лук, отресе земљу са њега, стави све у леву шаку, а десном извади кључ и у неколико корака стиже до врата. Уђе палећи светла, одложи поврће и завали се у фотељу под љупком, пригушеном светлошћу мале лампе са абажуром боје кајсије. Остаде тако неколико минута проучавајући топлину пива у себи, па дохвати гитару, међутим сети се да јој је скинуо жице и поправљао кобилицу. Пошто провери да ли се туткал стегао врати је у угао и оде на спавање.
Неочекивано брзо стаде му кроз ролетне досађивати неколицина танких зрака сунца у друштву са једном жустром мувом. Он се окрену потрбушке и осети као да леже на нешто меко. Несвесно пружи руку испод груди и напипа сисе. “Шта је ово у пичку материну?!“ – скочи ка купатилу, а чврста, дуга, коса боје кестена му се умрси око образа. Пипну се између ногу – женско! Из огледала су зуриле разрогачене светло зелене очи лепе жене. Успаничен, поче јурцати тамо – амо по собама држећи се за главу, па кад виде да нема куд, седе у фотељу, а она мува му истог момента слете на нос преплићући ножицама. Муњевито се пљесну по истом, али мува вешто избеже ударац и одлете на руб монитора вребајући погодну прилику за поновно шетање по живцима. Са неверицом стаде посматрати своје ново тело. Згодно. Затегнуто. Лагано стави шаке на груди, па их трже као попарен, не знајући ни сам зашто то ради. “Можда лудим? Можда је халуцинација?” – грозничаво му се мотало по глави док је дрхтећи, несвесно грицкао нокте. Иначе, никад није грицкао нокте у животу. Баци поглед на сат, девет и двадесет.
Зачу се лупа улазних врата, у собу бану Никола. Одавно је имао кључ.

– Па добро, бре, јел смо рекли у девет код мене… Упс?! Извини, хм… А где је Ђорђе?

– Пааа, овај… Отишао је до продавнице… – ушепртља се Ђорђе.

– Извини још једном, знаш, он мене често овако нервира, то му је хоби! Ја сам Никола. – Никола пружи руку.

– И… Ирина! – Ђорђе промуца прво што му паде на памет.

– Ајд’ ћао! Сад ћу га ја наћи. – Никола махну и оде.

 

“Уф, јебо те!” – Ђорђе скочи из кревета и брзо обуче фармерке и мајицу. “Какав сан!!! Куку, пола десет, убиће ме она дилеја што касним!”

Поново треснуше врата и Никола уђе.

– Човече, какав сам сан сањао, значи испаметио сам се!

Ђорђе је писао као господин, али је често говорио као сељак.

– Ма пусти сан, добра ти она Ирина, и ти нешто да наваташ, а?

3.

Други дан је и Еми и Теу протекао у ишчекивању. Као на иглама. Јавили су им се доктори, проверавали напредак и ту је све било у реду. Ноћ.

Тео, мучен несаницом, примети да и Ема не спава.

Т: “Видим не спаваш?”

Е: “Не могу никако, од узбуђења, или чега већ…”

Т: “Ни ја, само се окрећем.

Неко време су се без речи посматрали из својих прилагодљивих душека.

Е: “Можда нам је ово последња ноћ на овом месту.”

Т: “Знам. Толико је тих ‘можда’ да од њих не могу да се успавам.

Теов поглед се задржа на Еминим лепим устима. Имала је широк осмех правилних црта. Она је разгледала детаље по његовом стану анализирајући их попут детектива. Закључи да је уредан и да воли лепе ствари. То јој се свиђало. Он закључи да она има очи са неколико дубина и да није уображена. Показала би то до сад да јесте.

Т: “Хоћеш да се појавимо заједно сутра тамо?”

Е “Хоћу.”

Т: “Договорено. У осам беше?”

Е: “Да.”

Т: “ Онда лаку ноћ. Лепо сањај.”

Е: “Ако успем. Лаку ноћ.”

У осам, нађоше се у оној истој белој просторији у којој су чекали на ком – чипове.

– Где ли су остали? – промрси Тео.

– То се и ја питам?! – Ема провуче прсте кроз своју чврсту косу.

– Уђите обоје! – зачу се са разгласа, врата клизнуше.

Крај е – мембране је стајао висок човек, мирних црта лица, седе косе, у светло сивом оделу, средњих година.

– Добродошли. Изволите, седите. – начини лаган покрет руком у правцу бледо зелене гарнитуре за седење. Осим ње, у соби не беше ничег. Ема и Тео се захвалише и седоше, а Сиви настави.

– Ја сам ваш ментор, зовем се Гос. Вас двоје сте изабрани као тим за програм 511Д. Зато нема осталих. Видим да се питате где су. Од овог тренутка започињемо упознавање са програмом и неопходну обуку за коришћење вама непознатих технологија. Дакле, према свеобухватним истраживањима, установљено је да ће кроз 511 година нашу планету погодити први велики талас тектонских поремећаја због приближавања нашег система најближој црној рупи. Добра вест је да имамо времена да са садашњом и новооткривеном технологијом створимо ново станиште за нас. Оно је већ пројектовано. Добро, не узрујавајте се толико, верујте, проблем је решив са високим кефицијентом вероватноће. Сви досадашњи програми су у ствари строго поверљива припрема за коначно решење. Лоша вест је да немамо довољно људства. Познато вам је да нас има свега 117348. У овом тренутку тачно толико. Од тог броја 53211 је у беспрекорном стању за ангажовање. Нама ће требати још 30000 добрих људи и ту наступате ви.

– Ми?! – промуца Тео.

– Како?! – Ема је зурила у Сивог разрогачених очију.

– Полако. – Сиви се благо насмеши не би ли их опустио – Имамо времена, то је најважније.

Посматрајући га, напетост поче полако да им попушта а концентрација да расте. Сиви је то изводио уз помоћ ком – чипова а да они нису били свесни тога.

– То вам је, драги моји, суштина. Довољно за почетак. Идемо да се сместите.

Сиви није ништа рекао о поверљивости ових информација. Није ни морао. Ограничио их је само на носиоце ком – чипова. 

Б.

 

 

 

– Недавно сам читао књигу Родољуба Чолаковића Кућа оплакана. Тако, случајно ми допала шака. Описао човек своју робију, затворе између два светска рата и прилике у њима. Шта је ту фасцинантно?

– Откуд знам кад нисам читао – насмеја се Никола док су лагано ходали према парку.

– Не сери! Пре свега, пише одлично, то ме и привукло да прочитам до краја, а кад сам прочитао потражио сам његову биографију на википедији. Занимало ме је како је доспео на робију. У најкраћим цртама, Родољуб је потицао из богате Бањалучке породице, био је одличан ученик, у раној младости постаје комуниста, и после Обзнане Краљевине Југославије у којој се забрањује рад Комунистичке партије, оснива са Алијом Алијагићем фракцију која сматра да на терор треба одговарати терором. Организују атентат на тадашњег министра унутрашњих послова који извршава Алија. Хапсе их и Алија бива осуђен на смрт а Родољуб на дванаест година робије. Тада је имао двадесетједну годину. Најлепши део младости на робији! Добар део живота!

– Јеботе… – Никола смрси себи у браду замишљајући читаву ствар.

– Чек’ да купим пиво! – Ђорђе шмугну у дисконт и убрзо изађе са две флаше Бадвајзера у рукама – Види ово, Бадвајзер седамдесет пет динара а Јелен шездесет, ко је луд да пије Јелен!

– Знам то пиво, производи се у Чехословачкој, него шта је фасцинантно?

– Фасцинантно је то што се из књиге види да је Родољуб, велики и поштен човек, са веома напредним идејама за оно време, одробијао своје у стравичним условима, једва преживео и није се сломио. По изласку је наставио своју револуционарну борбу. Штавише, она му је била смисао живота и једини исправан пут. Такви су и извели револуцију. Шта је у свему томе најглупља ствар?

– Ајд живели! – Ђорђе и Никола седоше на једну тамнозелену клупу у парку отпивши дуге гутљаје близанце и као по команди, спустише флаше.

– Глупо је… – Никола обриса уста надланицом – Глупо је то што ти добри и пожртвовани људи нису схватали само једну ситницу: Револуција је бесмислена ствар! Ето, знамо какви су засели на власт и како су најхуманије судили, убијали, пленили и слали на Голи оток. Слична ствар ће се поновити у било ком, назови, систему.

– Браво! Управо сам мислио на то. Од лоших људи се не праве добре државе. А људи чине народ.

– Није ти ту на месту реч “лоши”. Више је у питању менталитет нације. Могу људи бити добри, па да се,опет, не придржавају правила. Или да буду ленчуге.

– Јес’ вала! – рече Ђорђе посматрајући међу иглицама бора трептаје залазећег сунца. Браћа се ућуташе, мало спорије испијајући другу половину пива. Као да у себи проучаваху своја места у својој јадној држави. Мирис четинара је будио сећања на море.

2.

 

 

 

Тео се завали у свој прилагодљив душек који је изгледао као полуиздувана лопта која поприма ергономске облике по потреби. Е – мембрана његовог једнособног стана, ни малог ни великог, је бацала поглед на сасвим мирну панораму града. Пусту, некако. Памтио је времена пре масовног увођења телепортације када је све зујало као у кошници од разноврсних летелица. Сада се ходало само из задовољства или највише стотинак метара до прве телепорт кабине које су биле јефтине за кретање по граду. За одлазак у други град, или неко место на планети, се плаћало, а о одласку на другу планету или у други универзум обични грађани су само могли да маштају. На таква удаљена путовања се ишло само преко Владиних програма. “Хм – размишљао је Тео – прилично лако се користи овај чип, само треба нешто да хоћу или нећу, све сам препознаје. Могао бих сад да погледам неки филм. У ствари шта да гледам? Да будем у њему, хе хе…”

Нешто слично је радила и Ема. “Ишла” је у оперу, шетала тврђавама старих градова, јавила се пријатељима са мрежа, покушала да види шта ради Тео, и он јој је дозволио. То са другима на обичном нету није функционисало. Други кандидати се још увек нису проналазили. Питала се: “Зашто? Можда нећемо бити на истим задацима и мисијама?! Ко зна? Видећемо прекосутра…”

И она је имала скоро исти стан као Тео. То су заправо били станови средње класе. Једна соба, један провидан зид, у ствари одсуство зида, са е мембраном која је наследила покретни провидни екран а имала је исту функцију. На њој се могло нешто гледати на нету, или је просто била провидна и штитила од спољних временских прилика. Или се отварала. Наравно служила је и као позадина на праисторијским екранима компјутера. А кад се ком чип омасови, и е – мембрана ће у пензију. Смена изума! Ема и Тео су били веома слични у једном; и поред толико доступне душевне хране, њиховим душама је у таквом свету постајало све тесније. Зато су се и пријавили за Владин програм. У конкурсу је кратко писало: Траже се кандидати за Владин програм 511Д, 420Е и 420Ф. Могућност коришћења најновијих технологија, путовања у друге универзуме. По завршетку мисије пензија. То им је било сасвим довољно. Знали су колика је та пензија. А знали су и да се никад сви не врате, но шта је ту је. Све се чинило боље од празнине у којој су живели.