Category: У настанку


5.

 

 

 

А онда, на путу до телепортера стиже неочекивана вест као гром из ведра неба! Врховни је повукао Ему из програма. Сиви се донекле зачуди, али као и увек послуша наређење без поговора. О потезима Врховног се није расправљало. Није се ни могло. Сиви и Тео се вратише у собу са гарнитуром за седење да чекају даља упутства, а Ему одведоше двојица у непознатом правцу.

– Шта је сад ово? – упита Тео у чуду.

– Ништа. О наређењима Врховног се не дискутује. Схвати то одмах. Мислим да си схватио.

Наступи тишина боје олова. Убрзо, у собу бану замена. Био је то Ећуон, искусан агент са седамнаест програма за собом. Управо беше стигао са оближње планете Ичос на којој је водио градњу новог телепорт система за велике даљине у напуштеном туристичком комплексу. Завали се као уморан човек, извади мониофилску цигаретину и са њом у зубима процеди:

– И? Шта сад? Да идем у програм свог живота са овим? – упери палац у Теа.

– Немој тако. Добићете још једног искусног.

– Молим? – Ећуон стушти густе обрве рогушећи се – Да идем са непознатом екипом на овакав задатак?!

– Како стоји ствар, мораћеш. – Сиви га смири ком – чипом – Хајде у собу да ти учитамо податке, ти Тео одмори, проучавај базу и сутра настављамо.

– Ко је трећи? – упита Ећуон донекле мирнијим тоном.

– Још не знам. Хајде, покрет.

“Који је сад па ово намћор и какав ли ће бити тај трећи” – питао се Тео на путу до собе, још у чуду због изненадног обрта. Осети се инфериорно пред колосалном личношћу Ећуона, али, са друге стране, знао је и своје квалитете. Ема управо нестаде потпуно са мреже.

“Ово није ништа према обртима и одлукама које те чекају.” – поручи му Сиви.

“Можда је ово неки тест, симулација?!” – мотало се Теу по глави.

“Није! И не играј се чак и са размишљањима о одлукама Врховног!”

“Разумем!” – Тео леже у душек и поче проучавати детаље плана.

Док је Сиви покретао пренос података у Ећуонов чип, стиже и одлука о трећем. Био је то Пдутр! Сиви се радовао новој екипи! Пдутр! Ећуонов нераздвојни друг из детињства и партнер у девет првих, маестрално одрађених програма. Врховни их је после деветог програма раздвојио да би водили и обучавали млађе новајлије са собом. Од тада, контакт им је био искључен. Иако су се разумели беспрекорно, и савршено одрађивали посао, имали су и те какве препирке. Константне тензије на задацима су чиниле да се и међу њима неки ставови и потези не протумаче на прави начин. Зато им је Врховни укинуо комуникацију сматрајући је непотребним оптерећењем за нове програме у којима су учествовали одвојено. Све друге разумне жеље им је испуњавао. Пдутр је био старомодан тип, није хтео да се одрекне свог брода иако су сви други одавно отишли на рециклажу. Врховни није имао куд! Одобрио је да му се угради телепортер у сам брод. То се касније испоставило као одличан потез јер у неким случајевима, и на неким местима, брод је најбоље одрађивао посао. Врховни поручи Сивом да до краја не открива Ећуону ко је трећи. Имао је чудан смисао за хумор.

Advertisements

Г.

Ако и ово није сан, онда сам, сто посто, скренуо!“ – Ђорђе је тупо бленуо у Николу.
– Хајде, не зевај и не прави моронске фаце, него пожури. – Никола се наново унервози.
“Шта рећи, а да не испаднем луд?“ – запита се Ђорђе узимајући новчаник и телефон. “Боље да не помињем ништа.“ Изађоше ужурбано. Била је недеља, бистра и мирна. Пошто су и један и други имали слободан дан, договор је био да крече код Николе. Мајсторе су звали само за немогуће мисије, или кад нису имали незаменљив алат. Ђорђе баци поглед на мобилни и виде шест Николиних пропуштених позива. То му објасни његову нервозу и ништа више од тога. Убрзо стигоше и прихватише се посла.

Предвече, Ђорђе, прилично уморан, враћајући се спази динар на пустој улици, узе га и стави у џеп. “ Увек подигни и узми макар и један динар или цент са улице. У једном тренутку ће ти баш он фалити.“ – сети се изреке свог професора српског језика. Сети се и мртвих недељних поподнева кад је одлазио у далеки град у средњу школу после пар жељно ишчекиваних дана проведених са својим друштвом из основне. Тешко су му падали ти одласци који су учмала недељна поподнева чинили још одвратнијим. Тих година је упознао сву тежину усамљености у великом граду, колико чаробном, толико страшном од превелике туђине. Целог дана је био под утиском јутрошњег догађаја, који још није попуштао. То је у пар наврата Николу довело до руба нервног слома, али, заузет послом, није покушавао да испита узрок толике одсутности. Ђорђе се сети још једног необјашњивог догађаја из своје прошлости. Једном, кад је био у војсци, враћајући се после изласка, пред јутро, у касарну, саплете се о ивичњак и тресну свом дужином о тротоар. Брзо устаде, отресе прашину, и са омањим болом у нози продужи даље. После пар корака, осети да му нешто хладно, величине кликера, склизну низ ногу унутар панталона. Из ногавице му испаде сребрни прстен уз слабо “цин – цилин“ и откотрља се око пола метра испред. Био је то повећи печатни прстен који је, на ланцу носио око врата већ дуже време. “Е, до мојега! Ко зна где ми је испао ланац!“ – било је прво што му је прошло кроз главу. Брзо се пипну за врат – ланац на свом месту! Чврсто закачен. Осмотри пажљиво прстен – цео! Ни трага некој напрслини. Ђорђе збуњен настави свој пут. Тада као и сада.

– Хеј, ћао, где ли си ти тако одлутао?
– Ма оно, као… – проммрља Ђорђе кроз смешак.
Била је то Јасна, мајушна плавушица из комшилука. Имала је руке као трске, струк величине Ђорђетове бутине, лелујаво дивне линије облина и очи боје брезиног лишћа.
– Хоћеш ли у Једнорог на свирку вечерас? – Јасна прекрсти руке а чврсте, крупне сисе јој поскочише гледајући Ђорђа право у очи.
– Јао, не могу сад, уморан сам а и сутра радим пре подне, али следећег викенда не пропуштам.
– Ок. Видимо се!
– Важи, ћао! – Ђорђе се окрену и дугим, лепљивим погледом отпрати напету кожну сукњицу која се удаљавала уз куцкање високих штикли.
– Уф! – оте се Ђорђу док је улазио у своје двориште.

4.

 

 

 

Сиви спроведе Ему и Теа до њихових соба. Биле су сличне величине и изгледа као и њихова досадашња обитавалишта. Ништа посебно. На растанку, Сиви им објасни да ће морати по смештању да легну, и да ће им он изазвати сан у току кога ће се њихови ком – чипови напунити огромном количином свих мултимедијалних података, потребних за извршење мисије.

– За петнаест сати учитавање ће бити готово. Видимо се после доручка. – Сиви оде, а они се убрзо сместише и утонуше у сан. Огромне базе података потекоше брзином светлости.

 

Ујутру се пробудише одморни, мало укочени због подужег сна и сасвим свесни свог задатка. Прилагодљиви душеци на којима су спавали су били програмирани да одраде личну хигијену пре буђења и они, прилично изгладнели отпочеше са доручком. Ема је одштампа на 3-д штампачу кајгану са печуркама и ђус, а Тео залепи фластер са дневним потребама хране на вену, и завали се у душек усхићено анализирајући своја нова сазнања. Не прође ни пола сата а они прсоше у такав смех, да се све орило.

– Само вам то фали! – рече им Сиви – Хајде, не играјте се ту као деца, него дођите за петнаест минута. Исто место.

Пошто се извинише уз обећање да се грешка неће поновити, стадоше, свако код свог 3 – д штампача који их за трен обави оделима по њиховој жељи. Тео одабра једноделни комбинезон беле боје, у њему се осећао најопуштеније, а Ема дезинтегриса неколико комбинација пре него што реши да остане у црним хеланкама и бледо зеленој мајици на брателе. Убрзо стигоше у већ познату собу и сместише се у гарнитуру. Сиви је чекао стојећи. Е – мембрана беше имитирала поглед на океанске дубине по којима, кроз сплетове воденог биља, промицаше разноврсне животињске креатуре, лепе, мање лепе и језиво ружне. Теу привуче пажњу лелујање некакве мастиљасте пуфне са многобројним очима са свих страна, јер до сада не беше видео такво биће. Сиви отпоче своје излагање:

– Дакле, видели сте о чему се ради?

Ема и Тео климнуше потврдно главама.

– За који минут вас шаљем на ту планету у нематеријалном облику, нема потребе да ризикујемо у овој фази, како би се стварно упознали са њом. Сиви нагласи реч “стварно” успут дижући обрве. – Детаљно ћете испитати све, бићемо на вези, јер друго је кад се нешто види “стварно”, а друго је е – мембрана или одређена представа о томе. Ти, Ема, ћеш обићи северну хемисферу, а ти, Сиви климну главом у правцу Теа, јужну. Јел то јасно?

– Јасно.

– Јесте.

– Добро. Онда, идемо до телепортера.

 

 

 

В.

 

 

 

Ноћ беше качила последњу звезду на свод боје мастила кад се Ђорђе и Никола разиђоше, свако својој кући. Град пуст, тек по који пролазник и само један заљубљени пар. Ђорђе се сети неких давних летњих вечери кад је било много мање пара а много више људи на улицама. “Апатија, депресија, компјутери, интернет!” – размишљао је кратећи пут добро знаним пречицама. Убрзо стиже до свог дворишта и на месечини откину пар парадајза из баште, ишчупа један црни лук, отресе земљу са њега, стави све у леву шаку, а десном извади кључ и у неколико корака стиже до врата. Уђе палећи светла, одложи поврће и завали се у фотељу под љупком, пригушеном светлошћу мале лампе са абажуром боје кајсије. Остаде тако неколико минута проучавајући топлину пива у себи, па дохвати гитару, међутим сети се да јој је скинуо жице и поправљао кобилицу. Пошто провери да ли се туткал стегао врати је у угао и оде на спавање.
Неочекивано брзо стаде му кроз ролетне досађивати неколицина танких зрака сунца у друштву са једном жустром мувом. Он се окрену потрбушке и осети као да леже на нешто меко. Несвесно пружи руку испод груди и напипа сисе. “Шта је ово у пичку материну?!“ – скочи ка купатилу, а чврста, дуга, коса боје кестена му се умрси око образа. Пипну се између ногу – женско! Из огледала су зуриле разрогачене светло зелене очи лепе жене. Успаничен, поче јурцати тамо – амо по собама држећи се за главу, па кад виде да нема куд, седе у фотељу, а она мува му истог момента слете на нос преплићући ножицама. Муњевито се пљесну по истом, али мува вешто избеже ударац и одлете на руб монитора вребајући погодну прилику за поновно шетање по живцима. Са неверицом стаде посматрати своје ново тело. Згодно. Затегнуто. Лагано стави шаке на груди, па их трже као попарен, не знајући ни сам зашто то ради. “Можда лудим? Можда је халуцинација?” – грозничаво му се мотало по глави док је дрхтећи, несвесно грицкао нокте. Иначе, никад није грицкао нокте у животу. Баци поглед на сат, девет и двадесет.
Зачу се лупа улазних врата, у собу бану Никола. Одавно је имао кључ.

– Па добро, бре, јел смо рекли у девет код мене… Упс?! Извини, хм… А где је Ђорђе?

– Пааа, овај… Отишао је до продавнице… – ушепртља се Ђорђе.

– Извини још једном, знаш, он мене често овако нервира, то му је хоби! Ја сам Никола. – Никола пружи руку.

– И… Ирина! – Ђорђе промуца прво што му паде на памет.

– Ајд’ ћао! Сад ћу га ја наћи. – Никола махну и оде.

 

“Уф, јебо те!” – Ђорђе скочи из кревета и брзо обуче фармерке и мајицу. “Какав сан!!! Куку, пола десет, убиће ме она дилеја што касним!”

Поново треснуше врата и Никола уђе.

– Човече, какав сам сан сањао, значи испаметио сам се!

Ђорђе је писао као господин, али је често говорио као сељак.

– Ма пусти сан, добра ти она Ирина, и ти нешто да наваташ, а?

3.

Други дан је и Еми и Теу протекао у ишчекивању. Као на иглама. Јавили су им се доктори, проверавали напредак и ту је све било у реду. Ноћ.

Тео, мучен несаницом, примети да и Ема не спава.

Т: “Видим не спаваш?”

Е: “Не могу никако, од узбуђења, или чега већ…”

Т: “Ни ја, само се окрећем.

Неко време су се без речи посматрали из својих прилагодљивих душека.

Е: “Можда нам је ово последња ноћ на овом месту.”

Т: “Знам. Толико је тих ‘можда’ да од њих не могу да се успавам.

Теов поглед се задржа на Еминим лепим устима. Имала је широк осмех правилних црта. Она је разгледала детаље по његовом стану анализирајући их попут детектива. Закључи да је уредан и да воли лепе ствари. То јој се свиђало. Он закључи да она има очи са неколико дубина и да није уображена. Показала би то до сад да јесте.

Т: “Хоћеш да се појавимо заједно сутра тамо?”

Е “Хоћу.”

Т: “Договорено. У осам беше?”

Е: “Да.”

Т: “ Онда лаку ноћ. Лепо сањај.”

Е: “Ако успем. Лаку ноћ.”

У осам, нађоше се у оној истој белој просторији у којој су чекали на ком – чипове.

– Где ли су остали? – промрси Тео.

– То се и ја питам?! – Ема провуче прсте кроз своју чврсту косу.

– Уђите обоје! – зачу се са разгласа, врата клизнуше.

Крај е – мембране је стајао висок човек, мирних црта лица, седе косе, у светло сивом оделу, средњих година.

– Добродошли. Изволите, седите. – начини лаган покрет руком у правцу бледо зелене гарнитуре за седење. Осим ње, у соби не беше ничег. Ема и Тео се захвалише и седоше, а Сиви настави.

– Ја сам ваш ментор, зовем се Гос. Вас двоје сте изабрани као тим за програм 511Д. Зато нема осталих. Видим да се питате где су. Од овог тренутка започињемо упознавање са програмом и неопходну обуку за коришћење вама непознатих технологија. Дакле, према свеобухватним истраживањима, установљено је да ће кроз 511 година нашу планету погодити први велики талас тектонских поремећаја због приближавања нашег система најближој црној рупи. Добра вест је да имамо времена да са садашњом и новооткривеном технологијом створимо ново станиште за нас. Оно је већ пројектовано. Добро, не узрујавајте се толико, верујте, проблем је решив са високим кефицијентом вероватноће. Сви досадашњи програми су у ствари строго поверљива припрема за коначно решење. Лоша вест је да немамо довољно људства. Познато вам је да нас има свега 117348. У овом тренутку тачно толико. Од тог броја 53211 је у беспрекорном стању за ангажовање. Нама ће требати још 30000 добрих људи и ту наступате ви.

– Ми?! – промуца Тео.

– Како?! – Ема је зурила у Сивог разрогачених очију.

– Полако. – Сиви се благо насмеши не би ли их опустио – Имамо времена, то је најважније.

Посматрајући га, напетост поче полако да им попушта а концентрација да расте. Сиви је то изводио уз помоћ ком – чипова а да они нису били свесни тога.

– То вам је, драги моји, суштина. Довољно за почетак. Идемо да се сместите.

Сиви није ништа рекао о поверљивости ових информација. Није ни морао. Ограничио их је само на носиоце ком – чипова. 

Б.

 

 

 

– Недавно сам читао књигу Родољуба Чолаковића Кућа оплакана. Тако, случајно ми допала шака. Описао човек своју робију, затворе између два светска рата и прилике у њима. Шта је ту фасцинантно?

– Откуд знам кад нисам читао – насмеја се Никола док су лагано ходали према парку.

– Не сери! Пре свега, пише одлично, то ме и привукло да прочитам до краја, а кад сам прочитао потражио сам његову биографију на википедији. Занимало ме је како је доспео на робију. У најкраћим цртама, Родољуб је потицао из богате Бањалучке породице, био је одличан ученик, у раној младости постаје комуниста, и после Обзнане Краљевине Југославије у којој се забрањује рад Комунистичке партије, оснива са Алијом Алијагићем фракцију која сматра да на терор треба одговарати терором. Организују атентат на тадашњег министра унутрашњих послова који извршава Алија. Хапсе их и Алија бива осуђен на смрт а Родољуб на дванаест година робије. Тада је имао двадесетједну годину. Најлепши део младости на робији! Добар део живота!

– Јеботе… – Никола смрси себи у браду замишљајући читаву ствар.

– Чек’ да купим пиво! – Ђорђе шмугну у дисконт и убрзо изађе са две флаше Бадвајзера у рукама – Види ово, Бадвајзер седамдесет пет динара а Јелен шездесет, ко је луд да пије Јелен!

– Знам то пиво, производи се у Чехословачкој, него шта је фасцинантно?

– Фасцинантно је то што се из књиге види да је Родољуб, велики и поштен човек, са веома напредним идејама за оно време, одробијао своје у стравичним условима, једва преживео и није се сломио. По изласку је наставио своју револуционарну борбу. Штавише, она му је била смисао живота и једини исправан пут. Такви су и извели револуцију. Шта је у свему томе најглупља ствар?

– Ајд живели! – Ђорђе и Никола седоше на једну тамнозелену клупу у парку отпивши дуге гутљаје близанце и као по команди, спустише флаше.

– Глупо је… – Никола обриса уста надланицом – Глупо је то што ти добри и пожртвовани људи нису схватали само једну ситницу: Револуција је бесмислена ствар! Ето, знамо какви су засели на власт и како су најхуманије судили, убијали, пленили и слали на Голи оток. Слична ствар ће се поновити у било ком, назови, систему.

– Браво! Управо сам мислио на то. Од лоших људи се не праве добре државе. А људи чине народ.

– Није ти ту на месту реч “лоши”. Више је у питању менталитет нације. Могу људи бити добри, па да се,опет, не придржавају правила. Или да буду ленчуге.

– Јес’ вала! – рече Ђорђе посматрајући међу иглицама бора трептаје залазећег сунца. Браћа се ућуташе, мало спорије испијајући другу половину пива. Као да у себи проучаваху своја места у својој јадној држави. Мирис четинара је будио сећања на море.

2.

 

 

 

Тео се завали у свој прилагодљив душек који је изгледао као полуиздувана лопта која поприма ергономске облике по потреби. Е – мембрана његовог једнособног стана, ни малог ни великог, је бацала поглед на сасвим мирну панораму града. Пусту, некако. Памтио је времена пре масовног увођења телепортације када је све зујало као у кошници од разноврсних летелица. Сада се ходало само из задовољства или највише стотинак метара до прве телепорт кабине које су биле јефтине за кретање по граду. За одлазак у други град, или неко место на планети, се плаћало, а о одласку на другу планету или у други универзум обични грађани су само могли да маштају. На таква удаљена путовања се ишло само преко Владиних програма. “Хм – размишљао је Тео – прилично лако се користи овај чип, само треба нешто да хоћу или нећу, све сам препознаје. Могао бих сад да погледам неки филм. У ствари шта да гледам? Да будем у њему, хе хе…”

Нешто слично је радила и Ема. “Ишла” је у оперу, шетала тврђавама старих градова, јавила се пријатељима са мрежа, покушала да види шта ради Тео, и он јој је дозволио. То са другима на обичном нету није функционисало. Други кандидати се још увек нису проналазили. Питала се: “Зашто? Можда нећемо бити на истим задацима и мисијама?! Ко зна? Видећемо прекосутра…”

И она је имала скоро исти стан као Тео. То су заправо били станови средње класе. Једна соба, један провидан зид, у ствари одсуство зида, са е мембраном која је наследила покретни провидни екран а имала је исту функцију. На њој се могло нешто гледати на нету, или је просто била провидна и штитила од спољних временских прилика. Или се отварала. Наравно служила је и као позадина на праисторијским екранима компјутера. А кад се ком чип омасови, и е – мембрана ће у пензију. Смена изума! Ема и Тео су били веома слични у једном; и поред толико доступне душевне хране, њиховим душама је у таквом свету постајало све тесније. Зато су се и пријавили за Владин програм. У конкурсу је кратко писало: Траже се кандидати за Владин програм 511Д, 420Е и 420Ф. Могућност коришћења најновијих технологија, путовања у друге универзуме. По завршетку мисије пензија. То им је било сасвим довољно. Знали су колика је та пензија. А знали су и да се никад сви не врате, но шта је ту је. Све се чинило боље од празнине у којој су живели.

A.

 – Блуз је кад неког храниш медом а он једе говна. Између осталог. Занимљиво је како се блуз увукао у шљам од музике. Ево, на пример, песма “Истина је да те лажем” од Аце Лукаса! Ако би исправили неколицину стилских грешака у тексту и то на енглеском отпевали уз фендерчину неком американцу који воли блуз, гарантујем да не би приметио ништа необично. Чак би се и одушевио ако би музика кидала јајца. – говорио је Ђорђе гурајући чачкалицу намазану туткалом у рупицу кобилице своје старе акустичне гитаре. Та рупица се временом продубила према назад тако да је жица по везивању била напрегнута под приличним углом и врло брзо би на том месту пуцала. Сад је морао да ту и још две рупице попуни дрветом и лепком, све то опшмиргла кад се стегне, и на истим местима пробуши нове. Могао је и да купи нову кобилицу која није скупа, али то би било сасвим бездушно решење.

– Није да није… – одговори Никола – Са друге стране у изворном блузу имаш повелику количину сељаштва, знаш оно, сјајна одела, кајле, прстење, скупа колишта.

– Јеби га, тако ти је то кад неписмена сиротиња дође до великих пара. Код нас то не може да се деси. Овде интелектуалци свирају, блуз и рок. Знам пар професора који свирају метал. – Ђорђе је завршавао прву фазу обнове кобилице.

– Ха, ха! – Никола насу још по једну чашицу ракије које стајаху на малом храстовом сточићу. Са ручно рађеног озвучења се разливао више него добар звук инструментала “Алхеми” од Филипа Сајса. – Добро ти се чују ови звучници.

– Видиш, увек кад одем код некога ко има велике звучне кутије пажљиво их слушам и упоређујем звук са мојима. Посебно су ми занимљиве оне фабрички рађене, брендиране. Могу да ти кажем да се оне средње класе које коштају око двеста евра, чују лошије од мојих које су три пута јефтиније. Чак нисам уградио ни неке познате звучнике, већ неке кинеске, прве на које сам наишао. Дакле, ако поседујеш одређена знања и вештине, можеш да уштедиш велике паре. Не кажем да сам неки мајстор али кутије које се чују боље од мојих су петсто евра па нагоре. Ето, за лампашко појачало које кошта хиљаду евра, делови вреде највише двеста. Можда и мање. Видео сам код мајстора који прави појачала. Ђорђе сркну ракију.

– Стоји све то, али оригинал је оригинал. Укључиш и не мислиш.

– Ма јесте, да се не лажемо, али не јаше коња онај коме добро стоји него ко га има.

Дан је полако улазио у смирај, западно небо боје младих трешања је секао бели траг млазњака расплињавајући се у некакве хијероглифе. На помолу је било пријатно летње вече.

– Хоћемо ли до парка на пивце?

– Може, може, волим топле вечери. – рече Ђорђе трпајући ситниш из чинијице на столу у џеп.

Ко је нестрпљив у младости, чини ми се, имаће времена за трпљење у животу. Са друге стране, у једном универзуму још нико није судбину за реп ухватио” – размишљао је Тео чекајући у блиставо чистој, белој просторији са још шесторо кандидата. Три жене и три мушкарца, сви у тридесетим годинама. Чекају и ћуте, пребирајући по својој прошлости и својим очекивањима у будућности. Не могу да се не запитају по ко зна који пут да ли им је ово добра одлука, међутим, знају да повратка нема. Сами су се пријавили. Као најбољи, одабрани су од двадесетак хиљада кандидата.

– Ема Статис, врата број један! – зачу се са разгласа. Жена осредњег раста, косе боје кестена и крупних светло зелених очију устаде и крену.

– Тео Слоден, врата број два!

Тео устаде полако, метална аутоматска врата клизнуше у страну и он прође кроз њих.

– Изволите, седите. – високи човек у белом мантилу показа руком на столицу налик зубарској.

– Спремни?

– Да.

– Знате да нема повратка?

– Знам.

– Онда ћемо прво поставити ком-чип. Не боли више од вакцине.

Доктор прислони малену направу центиметар изнад Теове слепоочнице, он осети непријатно пецкање на трен.

– Готово. – доктор премаза место убода неким раствором – Сад ћемо активирати, чујеш ли ме?

– Да. – рече Тео гледајући у доктора који уопште није отварао уста.

– Шта видиш сад?

Теу се намах замрачи вид и одједном се створи на обали океана, на ситном сивом песку, под блиставим зрацима три разнобојне звезде које сијаху на тиркизном небу без облачка.

– Вау! – оте се Теу док му је срце куцало све брже – На плажи сам! Вода мирише предивно!

– Ниси. Само осећаш то. Део за телепортовање још нисмо успели да интегришемо у ком-чип. Ради се на томе.

Тео осети нечију руку на рамену, окрену се и угледа доктора крај себе на плажи.

– Сад ми се обрати мислима као и ја теби.

– Ево покушаћу!

– Успео си, одлично ти иде. Враћамо се. Видиш, ово је довољно да видимо да све функционише. Овај чип је заправо напредна верзија холокома. Памтиш ли смартфонове?

– Не. Разгледао сам их у музеју и на нету.

– Глупо питање – насмеја се доктор – ипак ти ниси тако стар. Ова фаза је готова. Имаћеш пар дана за самостално прилагођавање и истраживање функција ком-чипа, уз нашу подршку, обрати нам се за све нејасноће, сад смо, да се тако изразим, на мрежи умова и сервера.

– Важи. – Тео устаде.

– Па онда, довиђења за два дана на овом месту. – рече доктор.

– Довиђења.

Врата се отворише, Тео прође кроз ону просторију у ходник не видевши никог од кандидата и изађе, већ од овог тренутка, у сасвим друкчији свет.

Комуникација између Еме и Теа по изласку из медицинског центра:

Т: “Хеј!”

Е: “Да!”

Т: “Мало ми је глупо да се овако упознамо преко ком-чипа, тамо баш и није било времена.”

Е: “Ма дај, што би било глупо. Како ти се чини ово? Ја полако откривам могућности.”

Т: “Како ми се чини? Као недостижна играчка из снова. Фамозно је. А и лако се користи.”

Е: “Јел си покушао да контактираш остале? Мени су недоступни.”

Т: “И мени. Можда још нису умрежени? Ко би га знао…”

Е: “Видећемо за два дана.”

Т: “Мало је збуњујуће све ово, а и није баш свеједно, мислим велика је ово промена.”

Е: “Како да не, не знам ни ја шта нас чека, али знам да ми се посао на рециклажи бродова смучио. Од како се прешло на телепортацију, посла преко главе. И све једно те исто до бесвести. Чиме си се ти бавио?”

Т: “Виртуелним креирањем. И мени досадило. Иде ми се негде а ово је прилика. Да су уређаји за телепортацију доступни нама, обичним грађанима, све би било другачије. Овако, карта кошта читаво богатство.”

Е: “Видећемо где ће нас послати, можда постанемо и познати уз мало среће.”

Т: “Можда.”

Е: “Стигох кући. Идем мало да предахнем од узбуђења.”

Т: “Поздрав. Чујемо се!”

Е: “О.К.”