DNO NEBA

Daniel Ignjatović

DNO NEBA

Copyright © 2014 by Daniel Ignjatović

PRVA CELINA

LJUBAV

Slučaj br.1

Danica je bila lepa plava ženica, tridesetak godina, majka troje dece, na prvi pogled ništa neobično.Oblačila se pristojno, muž joj je bio fin čovek, normalan, videlo se to iz njegovog ponašanja.

Radila je kao konobarica u kafanici Nomad. Na drugi pogled se već moglo ustanoviti da telefonira previše, maltene svakog slobodnog trenutka. Stalnim posećivanjem restorana u kome je radila, da kažemo na treći pogled, mozaik o Danici bi se sklapao potpuno. Imala je švalera!

Bio je to neki puniji čovek, što se kaže u narodu južne srbije-bicman! Odmah se videlo da je preke naravi, još kad popije neku više, majmunisanju nikad kraja. Sedeo je satima za stolom do šanka i iz načina na koji su se gledali i razgovarali sve je bilo jasno. A onda su među stalnim gostima počele da kruže priče jer, nisu svi bili istovremeno u restoranu, jedan je video ono, jedan ovo, teško se sve to skriva.

Švaler je tukao Danicu. Jednom je, pijan, gađao stolicom pred svima, iz nekog, samo njemu znanog razloga. Najveći skandal je ispao kad su gosti primetili da vode ljubav u toaletu. Nekom čovečuljku se, da prostite, pripišalo, jadničak lupao na vrata, vikao “Požurite”, sve dok mu jedan nije prišao i rekao da je ono dvoje unutra.

Kad je Danica otišla na letovanje sa porodicom, Bicman je iz restorana zvao telefonom. Ona se nije javljala, na kraju je isključila telefon što je ovog dovelo do ludila. Zelen od besa, pozvao je njenog muža i rekao:

– Odveo si kurvu na more!

Posle se Danica jadala drugarici:

– Šta da radim kad ga volim?!

Slučaj br.2

Svi mi smo imali neku nedodirljivu i neosvojivu simpatiju u osnovnoj školi pa ni Damjan nije bio izuzetak.Teodora je bila najlepša i, prosto rečeno, najpopularnija u razredu. Neću je dalje opisivati jer svi vi ste imali neku svoju Teodoru. Ova je bila upravo takva, a ukoliko ste žensko onda znajte da ste i vi bili nečija Teodora pa stoga i ovu priču posmatrajte na taj način.

Damjan je bio dobar momak, odličan učenik ali ne i štreber. Interesovale su ga razne stvari, muzika, naučna fantastika, otkačeni montipajtonovski humor, pa i sport, koji mu nešto i nije išao od ruke, a bogami i noge. Imao je jednu malenu grupu drugova sličnih njemu ali, logično, nisu se baš uklapali u masu školaraca. S druge strane, postojale su svima znane grupe frajera, mangupa, giliptera, koje su činili oni koji prate trendove, dobijaju jedinice, puše cigare po klozetima, lome čiviluke i tako to. U Teodoru su bili zaljubljeni svi, tu nije bilo nikakve sumnje, ali ona se nekako uvek muvala oko grupe frajera.

I tako, vreme je prolazilo, negde pred kraj osnovne škole Teodora se prvi put smuvala sa jednim frajerom (mangupom, gilipterom). Nije prošlo mnogo, našla je drugog, ali sa njim se zadržala duže, čak nekoliko godina. Za svog trećeg frajera se udala. Damjan je u medjuvremenu imao devojke, neke je voleo više, neke manje ali nijedna nije nosila Teodorinu čaroliju u sebi. Kasnije, posle mnogo, mnogo godina, shvatio je da bi i Teodora izgubila čaroliju da mu je postala devojka.

A Teodorin muž je ostao frajer i posle svadbe, a kao što znate frajeri jure ženske, iživljavaju se po gradu, piju, a neretko psuju i biju svoju ženu. Neki se i kockaju, ulažu šta stignu.

Slučaj br.3

“Ja sam mrtav već odavno

samo niko ne primećuje…”

Nikola Vranjković

Jebu me na poslu, jebu me kući, živim u državi koja ne postoji, a čarolija u mom životu se naslućuje samo u obrisima. Imam trideset i jednu godinu i još se nisam propio. Možda postoje neke šanse za mene? Ja za njih očigledno ne postojim, šta da radim kad sam smotan. Ne mogu svi biti biznismeni, kriminalci i “snalažljivi” što se kaže u našem društvu, propalom u svakom pogledu. Slika ružičasta, nema šta. I herpes je ružičast, izmedju ostalog.

Ja sam iz one priče u kojoj inteligencija propada bez agresivnosti i muka mi je od normalnih stvari i pojava, potpuna klasika. I moji malobrojni drugovi su izgubljeni slučajevi, mala grupa propalica i nesposobnjakovića. Naše žene mrze svoje svekrve, želele bi da imamo stan u velikom gradu i da živimo sami (sada živimo uglavnom sa roditeljima), da idemo na odmor u Honolulu, ali kurac!!! Mogu samo da žele i da nas jebu, one nas redovno u mozak, a mi njih ponekad u polni organ. Mi se, inače, ne kurvamo, ne idemo po kafanama, nismo alkoholičari, pijemo umereno, ne drogiramo se, platu uglavnom čuvamo za decu, ali to u ovom slučaju nije od nikakvog značaja. I sada dolazimo do ključnog pitanja, pitanja umrtvljenosti. Nekad smo bili rokeri, sada više ne sviramo, nemamo gde i da hoćemo, nekad smo imali veliko društvo sada niko nigde ne izlazi, nekad smo pisali pesme, čitali knjige, sada mahom buljimo u kompjuter, koji je, uopšteno uzev, instrument novog svetskog poretka. Na kraju, nekad smo bili kreativni, sada smo to u tragovima. Sve to nije sporno, naprotiv dokazuje se u ogromnom broju slučajeva kao neminovnost i činjenica. Normalna nenormalnost ili, možda, nenormalna normalnost? Potpuno je svejedno! Ne treba se boriti protiv ičega, samo treba biti iznad svega.

AUTOBUS

“Potpuno je nedopustivo jednog najobičnijeg vozača nazivati majstorom!” – pomisli Pdutr gušeći se u autobusu od mešavine prirodnih smradova i neprirodnih mirisa. Posmatrao je savršeno odnegovanu žensku ruku sa prelepim noktima i divnim nakitom na šipci ispred sebe i pitao se kako li bi u toj ruci stajao muški polni organ. Potom je, usled truckanja po lošem drumu, naslonio glavu na štrokavu zavesu i utonuo u dremež. Iz malog, pocepanog zvučnika kraj vozača krčalo je:

“Išao sam svugde, radio sam svašta,

svako mi je bio dobar drug,

moj duh sad slobodno šeta,

videćeš ga na putu za jug…”

To je donekle čudilo stalne putnike jer su sa radija obično zavijali turcizmi i ciganarije, ali posebnu pažnju nisu pridavali. Oni, inače, skoro ničemu nisu pridavali pažnju vozeći se po ko zna koji put istom maršrutom na svoj odvratni i ništa bolje plaćeni posao. Mahom su spavali.

Odjednom škripa kočnica i nekakav užasan tresak isteraše, ne samo iz dremeža, već i iz pameti sanjivog Pdutra. Levo, desno, nema nijednog putnika, napolju sivo nebo i nepregledna crna ravnica.

“Šta je sad ovo u pizdu materinu?!” – bi prvo što mu je proletelo kroz glavu. Hladnoća se širila niotkuda, žmarci krenuše da mu se penju uz leđa dok se panično osvrtao tamo – ovamo. Nigde žive duše! Csssssss, klap – otvoriše se prednja vrata i u autobus uđe, ni manje ni više, potpuno crna koza i reče:

“Oduvek sam iz muzike stranih grupa izvlačila najbolje, a to je upravo ono što stvaraju nesvesno – uglavnom sve osim teksta. Muzika i način pevanja ne mogu biti zli. Mogu biti glupi ili loši, ali to je već drugo pitanje. U takvom slučaju tu nema šta da se izvlači osim pouke.”

Pdutr krenu da se počeše po glavi, ali ruka mu prodje kroz nju. Baci pogled niz telo – nema ni tela! Koza stoji nepomično i zuri u njega očima crvenim poput rubina. Tada odnekud, kao iz samog vazduha, na kozu skoči neko belo jagnje, razjapi neprirodno svoje malene čeljusti i u jednom zalogaju proguta kozu. Pdutr se upravo beše našao u neopisivom psihičkom stanju kad mu i jagnje reče sasvim blagim i umirujućim tonom:

“Škola se plaća – novcem, živcima, osećanjima, i uvek vredi tačno toliko koliko je plaćena!”

Odjednom škripa kočnica i nekakav užasan tresak isteraše, ne samo iz dremeža, već i iz pameti sanjivog Pdutra. On u magnovenju baci pogled kroz prozor i vide da je došlo do nekog udesa tik uz njegovu stranu autobusa. Autobus već beše stao, očigledno neoštećen, i Pdutr sa ostalim putnicima, uz graju, krenu napolje da vidi šta se zapravo desilo. A desilo se sledeće.Veliki crni audi, u kome je bio neki visokorangirani političar sa pratnjom, započeo je nepropisno preticanje autobusa i naleteo na malu prikoliicu traktora koji je išao iz suprotnog smera. Pored materijalne štete ljudskih žrtava nije bilo, samo su nastradale dve životinje iz prikolice. U lokvi krvi kraj puta ležala su beživotna tela crne koze i belog jagnjeta.

Te večeri Pdutr je čuo na vestima da vozač traktora uopšte nije pronađen kao i to da traktor nije imao registarske tablice ni bilo kakav broj šasije ili motora.

PESNICI

U sobi nežnoljubičastih zidova sedeli su stari i mladi pesnik. Na zidu iza starog pesnika visila je reprodukcija slike “Iskušenje Svetog Antuna” Salvadora Dalija na kojoj je bilo dopisano flomasterom “Srednjoškolsko sranje”.

– Pisanje pesme mora da ide kao voda! Nema razmišljanja u poeziji, poezija je vođena emocijama, šta drugo izaziva nadahnuće? – govorio je Stari pesnik.

“Ovome mora da je svaki dan subota” – pomisli Mladi pesnik igrajući se čuperkom svoje razbarušene, duge kose i reče:

– Hm, zašto unapred odbacivati neke mogućnosti, pisaću kako mi se prohte! To je sloboda!

– Pa onda piši.

Time beše okončan razgovor i Stari i Mladi pesnik se raziđoše svako na svoju stranu.

*

Postoji jedna vrsta ljudi koja ne može bez društva. Obično su u dobrim odnosima sa svim komšijama, besomučno ih posećuju ne birajući doba dana ili noći. Takodje imaju i nebrojeno mnogo poznanika, prijatelja, a i o onim malobrojnim ljudima iz svog okruženja, koje ne poznaju lično, znaju sve bitnije podatke. Kad su sami u sobi prosto se ucrvljaju od dosade i nervoze. Kao da ne znaju šta će sa samim sobom.

Mladi pesnik nije bio jedan od takvih.

*

Stari pesnik je, uopšteno uzev, izbegavao socijalne teme u svojim pesmama, jer je želeo da ljudima podari nešto nežno, lepo, uzvišeno. U stanu je držao ogroman akvarijum sa predivnim ribicama a omiljena mu je bila jedna potpuno bela sa plavim očima. Često je odlazio u obližnju kafanu ali tamo nije pominjao poeziju. Razgovarao je sa ostalim gostima o najobičnijim životnim problemima, i neko ko ga ne zna ne bi nikada pomislio da je pesnik. Voleo je da posmatra kravate drugih ljudi i da na osnovu njih izvodi zaključke o njima, on sam ih, pak, nikad nije nosio. Smatrao je da su potpuno neprirodne i da služe za odvlačenje pažnje od suštine.

*

– Ja svoj stil treniram igrajući šah, i to ne sa ljudima, oni su mnogo skloniji greškama, previdima i gubljenju koncentracije. Igram sa kompjuterom. Ne na kompjuteru nego sa kompjuterom! I redovno gubim. To je dobro, jer dok god je tako mogu nešto da naučim.

Mladi pesnik je sedeo sa drugom u jednom starom, sasvim zapuštenom kafiću. Drug se nije bavio književnošću, bio je muzičar. Pogleda ga ravnodušno i reče:

– Ma džaba treniraš! Ko danas čita poeziju? Hajde, pogledaj oko sebe, sve sam ološ i seljaci! Ono malo poštenog sveta ne može da digne nos od borbe za opstanak. Dobro, možda bismo i našli nekoga ko čita pesme ali ja lično ne znam nikoga ko kupuje knjige poezije. To stvaranje poezije u ovo naše vreme dođe kao neki utopistički projekat. Kad malo bolje razmislim ni ja neću bolje proći sa gitarom.

Mladi pesnik ne reče ništa na to već samo upali nekakvu jeftinu cigaru i odbi par gustih dimova zureći u prazno. A nekad je kafić crnih zidova i crvenih separea u kome su sedeli bio glavni i jedini u gradu. Subotnje paklene gužve, disko-kugla, prvi poljupci, prve ljubavi, prvo alkoholno piće, jednom rečju čarolija. Sve to je visilo u zagušljivom vazduhu oronulog i prašnjavog kafea zajedno sa množinom paukova koji su sa posebnim entuzijazmom zagledali i nadgradjivali svoje mreže koje baš i nisu hvatale očekivani plen.

– Da li si gledao film Forest Gamp?

– Nisam.-odgovori muzičar.

– Šteta.

*

Stari pesnik je objavio osam knjiga poezije, pojavio se u nebrojeno mnogo časopisa i zbornika, takodje ni sam nije znao koliko puta je bio nagradjivan na raznim književnim konkursima. Radio je kao urednik jednog lokalnog književnog časopisa sastavljajući nekako kraj sa krajem. Mladi pesnik je objavio dve pesme u jednom značajnom časopisu i jednu u nekom potpuno nebitnom zborniku i, manje više, nije radio ništa. Naravno, sastavljanje kraja sa krajem se podrazumevalo.

*

Neko očekuje bebu. Neko očekuje pismo. Neko očekuje milostinju. Neko očekuje kritiku. Neko očekuje diplomu. Neko očekuje novac. Neko očekuje čak i pismo. Stari pesnik nije očekivao više ništa.

*

Mladi pesnik će najverovatnije jednog dana postati star, a stari pesnik nikad neće postati mlad.

INTELIGENCIJA

– Kako opuštajuće deluju ove ribice. -govorio je Ećuon Pdutru zureći u poveliki i lepo uređeni akvarijum. Bili su sa svojim ženama u jednom kafeu sa zidovima boje kajsije na kojima je visilo mnoštvo starih fotografija uramljenih u takođe starinske ramove. Osvetljenje je bilo nenametljivo, posredno i prijatno.

– Ma nisu tu u pitanju ribice, u pitanju je voda. Verujem da bi u vodi i gliste delovale opuštajuće, kao i sva druga bića koja se kreću. Kao da hodaju po mesecu!

– Pa jeste. – složi se Ećuon.

Bili su pozvani na žurku povodom veridbe njihove zajedničke drugarice koja se dosta udaljila od njih pošto je završila medicinski fakultet i zaposlila se u lokalnoj bolnici, tako da su bili više nego prijatno iznenađeni. A imali su i malu dozu nelagodnosti pre dolaska jer, kao što znate, bili su izgubljeni slučajevi a očekivali su neko doktorsko, takoreći snobovsko društvo. Međutim, kada su videli da među zvanicama dominiraju stari drugari, ne mnogo uspešniji od njih, potpuno su se opustili i prepustili piću i zakusci.

– Vidiš Ećuone ti si uvek bio inteligentniji od mene. To se videlo još u osnovnoj školi.

– E?

– Da, da. Mnogo brže si učio, shvatao, rešavao zadatke i tako to. Čak si i veći talenat za crtanje imao mada sam i ja bio dobar. Na kraju, ti si dobio vukovu diplomu a ja sam imao dve-tri četvorke. I to govori nešto. Žene su grickale čips i sa neskrivenim zanimanjem posmatrale pridošlice i mladence koji su sasvim kulturno sa svima provodili po malo vremena. Ećuon je ćutao jer, ko bi to znao, verovatno su mu godile Pdutrove pohvale, jer da nisu ne samo da ne bi ćutao već mu ne bi dao ni da dovrši misli raspravljajući se sa njim.

– Čak mi se čini, koliko se sećam, da si bolje napredovao i u sviranju gitare i skidanju naših omiljenih pesama, mada o tome bi moglo da se raspravlja, nije tu bilo tako dramatične razlike.

Uza zid akvarijuma puzio je poveći puž sa ljušturom predivne banana boje sa rumenim prelivima, dok je crna riba čistač izvodila vratolomije sišući kraj neke ukrasne grančice. Prelepi puž i komična riba! Ećuon zapali neku smrdljivu cigarštinu, za tren se nađe u oblaku gustog dima i ćuteći produži da sluša Pdutrovo izlaganje.

– Elem, do kakvog zaključka dolazimo? U sadašnjem momentu ja imam neke stvari koje ti nemaš, a to su polovni auto, redovna plata od stopedest-dvesta evra i bolji kompjuter. Sada mi je krivo što nisam bio još gluplji, nekreativniji i netalentovaniji, jer bih sada vozio nova kola, radio neki polukriminalni posao uspešno, dakle imao pare, a na stranu to što bi me vazdan jurio čopor zgodnih seljančica koje samo jedno imaju na umu – otići iz sela po svaku cenu! Uspeo u životu 100%!

– Jebaga! Nije baš sve to tako! – brecnu se Ećuon očigledo revoltiran zaključkom Pdutrovog izlaganja.

– Ma kurac nije! Vidiš da smo propali kao muda kroz pocepane gaće! Da nas nisu pozvali ovde ne bi izašli u grad sto godina. Nego da prelazimo na pivo, šta misliš a?

U ovoj tački priče dolazimo do nemalog problema. O čemu se radi? Da bi priča ispala što vernija poslao sam “Ećuonu” i-mejl u kome sam mu izložio upravo prethodnu tvrdnju da bih video kako će da reaguje, jer mi smo zaista bili na toj zabavi ali nismo pričali o tome već o nekim besmislicama, tako da, i sami zaključujete, priča nije potpuno istinita već poluizmišljena. Šta se dalje dešava? “Ećuon” ne odgovara danima, pozivam ga telefonom i saznajem da su mu odsekli isti zbog neplaćanja računa, tako da može samo da prima pozive što dovodi do toga da priča ostaje bez vernog kraja dok račun za telefon ne bude plaćen. Sa druge tačke gledišta to i nije neki dramatičan problem jer niko mene ne juri da napišem priču, ionako pišem iz čiste ljubavi i slobode, međutim dok “Ećuon” skupi novac, a to po svemu sudeći neće biti skoro, meni može da ponestane svaki oblik inspiracije za ovu pripovest. Sada ću poslati ovu priču dotičnom neplaćaču PTT računa kako bi i on imao nadahnuće da odgovori kad u nekom nepoznatom trenutku plati telefon a onda ću videti da li mi je stalo do dopune ove priče ili nije.

Kratak osvrt na izreku “Propao kao muda kroz pocepane gaće”

Vidite, dakle, šta su muda? Muda su izvor ovozemaljskog života, proizvođač uzroka prirodne kreacije, razvoja, napretka, očigledno po volji Božjoj, a penis je tu samo goli provodnik. Šta biva prilikom cepanja gaća? Ne bih ulazio u uzrok cepanja gaća opširno ali on najčešće može biti nedostatak novca za kupovinu novih gaća i, neminovno, pohabanost starih dovodi do cepanja. U takvom slučaju muda, koja su suštinski deo sistema, bez pogovora, propadaju i bivaju izložena pre svega hladnoći, zatim vrlo grubom trenju koje potiče od tvrdog šava farmerki koje, složićete se, nosi 90% stanovništva, što sve u svemu prouzrokuje vrlo neprijatan osećaj kod nosilaca muda, na stranu to što su dotična veoma ugrožena u fizičkom smislu. I kako onda, pitam ja vas, da ispunjavaju svoj uzvišeni zadatak?

Odgovor je ipak stigao i to dosta brzo, na disketi koju je doneo momak sestre “Ećuonove” supruge koji je, igrom slučaja moj komšija. Šta reći, prenosim originalnu verziju odgovora, sve drugo bi bilo suvišno.

Interesantna studijica o mozgovima i školama. Razobličio si obrazac u dve rečenice. Dodao bih jednu teoremicu. Srećan čovek je glup i obrnuto. Jedino što pametniji dublje proživljavaju svoje stanje/sranje. S tim što si ti radom/upornošću prevazišao moje talente rasplinute u vidu magline neodlučnosti i oduvane vetrom trivijalne nemaštine i nerazumevanja i nepodrške a od roditeljske nam strane. Moj bašta nemož dan – danas da prežali što ja elegantno zamočah vojevanje i postadoh teret mu iznova, koji uz to i nervira govoreći turobne istine o praktičnoj sposobnosti pravo u lice, što deluje na isto poput šljiskanja slanom vodom temperature +1 stepen uz šamaranje između šljiskanija rukom obučenom u metalnu rukavicu drevnijeh vitezova. A ja pak ne mogadoh da se nakajem što upisivah, eh ludih li godina, gluposti u životu svome. Ponavljam se možda, ali duboko sam uveren da sam se zajebo u svim ključnim trenucima svoje školske karijere. Posle vojne tu je zajeb kolosalnih razmera sa elektronikom. Ladno sam, ah, skotine što jedino sam, mogao da budem dobar doktor, književnik, prevodilac sas nemeckog, može biti i umetnik. Jeble me tehničke nauke! Jebli me oficiri i piloti i inženjeri i čitav puk poluimbecilnih kolega i školskih drugova iz cele karijere! Sad mi samo ostaje da se lecam negde i trpim poso govnjarski ako daju dobre novce u pizdoj materini. Da kupim budućnost za jedno desetak godina života, mada su te trgovine rizičnoga karaktera. Ili da dobijem na loto koji ne igram pa da krčmim do kraja života, sudbine li klete šuntave. Jeblo me i prženo – majka koje me je odranilo dok školovah se po Nišu. Čemu? Da ne mogu po 2 meseca da naplatim briljantne uspehe u poslovima odrađenim s mukom? E, kumarudijo, fali tebi samo redovno pecanje i malo više vremena za prepiske i, o imbeciloidni presahlokuri skorocvrcavi hiperinertni ništanesagledavajući kumokretenski stvore, da sednete u vaš približnosvemirski brod i dovlečete se, što nama pešacima mnogo veći problem predstavlja po ovim vremištima atmosferskim. Sad li će ga na kantar merimo? A šta ako se izokrenu okolnosti a mi se ponašamo vašim primerom poučeni? Onda će sve da bude proforme, kao sa mojim kumovima, koji nisu bili kod mene od dečijeg prvog rođendana, a ni tad nisu bili kod mene nego u crkvu i hotel takozvani, brlog izbeglički. A ni mi kod njih, doduše. Ali eto, moj kum je Prekonoški boy, druži se sas Šantru i ide u lov, ima parešljaci kao kreten, tata i mama razvedeni al oba u Nemecku, pa da vidiš autobusi i kolišta. Šta on ima sa ovakvim ništavnim zaluđenikom da razgovara, koji čak ni u lov ne ide. Da puca u glupu divljač i pije i priča kurac, pička, jebem u dupe i turim te na bilo šta izduženo što svojim oblikom odgovara anatomiji analnog otvora Kolosa sa Rodosa.

OSVRT

“Skupo sam platio svaku svoju reč. Na poslu ja nisam ja. U porodici ja sam približno ja. Među običnim ljudima sam uglavnom budala. Ja sam ja samo u svojim delima. Pa opet, da nisam u životnim okolnostima u kojima jesam, možda dela ne bi ni bilo.“ Tako je razmišljao Pdutr tražeći neki rukopis među gomilom svezaka i časopisa u džinovskoj fioci dvoseda na rasklapanje, koja bi po zamisli konstruktora trebala služiti za odlaganje posteljine. Rukopisa nije bilo nigde ali Pdutru privuče pažnju jedan omanji, pohabani teget rokovnik sa otkinutom prednjom koricom.

Na zidu Pdutrove dnevne sobe je visila reprodukcija neke Dalijeve slike kojoj on nije znao ime. Samo kataloški broj 476. Pdutr, inače, nije smatrao Salvadora Dalija za nekog velikog i važnog slikara, ali čar te slike je bila u tome što je mogla da se tumači do besvesti i na bezbroj načina. Iznad slike je visio bodež iz kraljevine Jugoslavije sa drškom od slonovače i gravurom biljne ornamentike sa grbom kralja Petra II. Pdutr ga je dobio od tasta, a on od gazdarice kod koje je stanovao. Pripadao je njenom pokojnom mužu Blagoju, uglednom čoveku, koji je svojevremeno radio u finansijskoj polociji kraljevine Jugoslavije. Kasnije su odnosi između gazdarice i roditelja Pdutrove žene postali jako loši. Znate, stare, usamljene babe znaju da zahtevaju preveliku pažnju, a za to su potrebni živci kao konopci i vreme, pre svega. Pdutru je na neki način bilo žao zbog toga jer je smatrao bodež poklonom od neprocenljive vrenosti. Voleo je noževe i imao je nekoliko prelepih primeraka.

Odmah ga je prepoznao. Rokovnik, prepun uspomena, pisan sa prekidima desetak godina negde od druge godine srednje škole. Pdutr pusti album „Džo Satrijani“ iz 1995 godine, uvali se u pomenuti dvosed i otpoče listanje. Note modernog bluza zaploviše sobom. U bluz se zaljubio pred kraj osnovne škole kad je pogledao film Raskršće sa Ralfom Maćom i Stivom Vajom u glavnim ulogama. Jednostavne note su jedva izdržavale da ne prsnu koliko su bile nabijene osećanjima. Tako je otpočela čarolija zvana bluz. To što su svi, kao i Pdutr slušali tih dana hevi metal nije uopšte smetalo. Ionako je sve nastalo iz bluza.

Kraj zvučnika je stajao drveni krst, Pdutrov ručni rad. O njega je bio obešen starinski džepni sat sa ugraviranim imenom njegovog pokojnog dede. Deda je taj sat dobio od firme kao poklon prilikom odlaska u penziju. Kraj krsta, u izlizanoj kutijici presvučenoj finom crnom kožom, brijač dedinog oca, sa napuklom žutom drškom i potamnelim sečivom. Kad su u selu, sekli ogromni hrast ispred kuće koji je, propao od starosti pretio da padne na krov, Pdutr je sklonio par cepanica, ostavio ih na tavan da se osuše i od tog drveta, starijeg od sjedinjenih američkih država napravio krst finog, nepravilnog oblika sa postoljem. U spomen na hrast, dede, babe i napuštenu mrtvu kuću. Kad poslednji stanovnik napusti kuću ona umre i ubrzano propada. Uopšte nije u pitanju održavanje, jednostavno, kuća ostane bez duše. Tužno.

U rokovniku, nekoj vrsti dnevnika, priče, pesme, beleške, pisma. Maleni vremeplovi. Pdutru zapadoše za oko i srce sledeći:

NIKO

Ovo je priča o jednom čoveku koji je celog svog života nekog kopirao i povodio se predano za svim i svačim. Kada bi negde čuo reči „kreativnost“ ili „inteligencija“, pitao se šta bi to moglo da znači. Bio je ljubazan i neiskren, svi su ga voleli i bio je srećan. I šta sada očekujete? Ovde je kraj priče.

NEKO

Ona i on sede na klupi u jednom od onih prelepih parkova što nalikuju džungli. Omorina, kao pred oluju. I ćute. Ćute, i kao da gledaju u međumolekularni prostor. U jednom trenutku ona prestaje da se bavi pomenutim prostorom i počinje žučno:

– Bla, bla, bla, bla, bla, ti si ovo i ono, bla, ne znaš, bla, bla…

Zatim demonstrativno ustaje i nadureno odlazi. On ostade, što kaže Bora Đ. „Ko popišan cvet“. Neki čova, alternativnog izgleda, sede do njega i, kao što je red, poče da proučava pomenuti prostor.

– Očajan sam. Opet me je razočarala i otišla.

– Zavidim ti. – reče čova i dalje zevajući u energiju elektrona.

– Zašto? Šta tu ima lepo ako te neko razočara?

– Zavidim ti jer imaš nekog ko može da te razočara!

U tom se prolomi prasak, u njih udari grom, pobi ih obojicu na mestu i eto… Iz svega kao pobednik izađe energija elektrona, atoma i kojekakvih drugih nevidljivih čestica.

Iz rokovnika ispade i jedno Damjanovo pismo. Damjan se, dok je bio u vojsci, dopisivao sa Pdutrom. Bili su školski drugovi, ne može se reći nerazdvojni kao što je to bio slučaj sa Ećuonom, ali su voleli da pišu.To im je bila dodirna tačka. Inače Damjan je imao nerazdvojnu drugaricu. Evu. Često su njih troje na odmorima raspravljali o tome dali muško i žensko mogu da budu drugovi. Pdutr je tvrdio da će muško uvek gledati sise svoje drugarice i zamišljati ih bez brushaltera, Eva je burno reagovala i tvrdila da nikad ne posmatra Damjana na takav način, a Damjan je diplomatski ostajao po strani da ne bi lupio nešto zbog čega bi se posle kajao jer provodio je puno vremena sa Evom i mnogo mu je značila. Vrlo je moguće da je Eva bila u pravu. Možda žene mogu u potpunosti da izbace seksualni momenat iz prijateljstva ali kod muškaraca to nije moguće. Možda jedino kod pedera. Mnogo godina posle škole, u jednom razgovoru uz piće, Damjan je pričao Pdutru kako je milion puta razmišljao da li da pokuša da muva Evu. Svidjala mu se, toliko je bila lepa da je, činilo se, svetlela, ali nikad nije to uradio. Znao je da ako ne uspe od drugarstava više neće biti ništa. I postupio je najbolje što je mogao. Ostali su drugovi za ceo život.

POREKLO

– Znaš, izrazito crn sloven ne može biti čist sloven. Sloveni su plavi i beloputi, došli smo sa severa.

– O čemu, bre, ti pričaš? O nekoj čistoći rase? Znaš li ti da Arabljani nisu nikad uspeli da osvoje Carigrad?

– Niko nije uspeo da osvoji Carigrad do njegovog pada.

– Upravo tako. Pošto nisu uspevali, Arabljani su krenuli duž afričke obale Sredozemnog mora, stigli do Gibraltarskog moreuza i prešli u današnju Španiju. Da li znaš da su usput izgradili mornaricu i držali Siciliju skoro trista godina? Poznato je da su Germani napadali Rim, kao i da je izvesna Katalonska kompanija, grupa vitezova, krenuvši u krstaški rat stigla do Grčke i u njoj formirala svoju državicu koja je takođe trajala tristotinak godina. Pa najezda Huna, doseljavanje Bugara koji su se, iako tatarskog porekla, potpuno slovenizovali. Vizantija je, recimo, organizovano selila svoje multietničko stanovništvo iz Evrope u Malu aziju i obratno radi jačanja države. Da ne dužim, kako iko posle tolikih pohoda i seoba može govoriti o čistoći nacija?

– Sve što si rekao stoji, upravo zbog svega toga jedino plav sloven može biti čist sloven – Adam završi ovu besmislenu diskusiju. Na slavama se, posle par pića mahom i raspravljalo o besmislenim stvarima.

– Jes’ al’ do mojega! Sloveni su izvorno bili riđ narod.

Pdutr nikad nije išao u noćnu smenu bogznakako raspoložen ali je povratak iz nje bio pravi doživljaj, posebno leti. Stavio bi naočare za sunce i kročio u novo jutro, jednako inspirativno kao i jutro posle neke žurke. Na putu do stanice uvek bi zastao pri kraju pešačkog mosta. Tu je bila voda plitka i kristalno čista, a po njoj su plivali klenovi, sunčajući se na tek izašlom suncu. Pdutr bi se naslonio na metalnu ogradu i posmatrao ih sa neskrivenim divljenjem. Više je voleo da gleda klenove kako graciozno klize kroz vodu nego da ih lovi. Savršena lepota, kao podvodni balet. Klenovi su, inače, izuzetno pametne, oprezne i lepe ribe.

– Pravoslavlje nije prežderavanje i opijanje na slavi i pevanje četničkih pesama. Pravoslavlje nisu ni pleh muzika i volovi na ražnju, grand da i ne pominjem – u svakoj drugoj pesmi krše neku od Božijih zapovesti, a najčešće kršene su „Ne čini preljubu“ i „Ne poželi ništa što je tuđe“, mada su i sve ostale zastupljene doduše u manjoj meri. Hoćete primer? Evo bezbroj primera:

„Ma ne boli mene što si oženjen

ja to mogu podneti…“

„Ne bi bilo loše da kabrio porše

parkiraš u moju garažu…“

„Opušteno, opušteno

biće tvoje što je njeno…“

„Ajde da radimo te stvari nesvesno

pa onda svako svojoj kući ekspresno…“

„Imam dokaz da si bio sa mnom

imam dokaz za ljubavni čin

imam dokaz nosim ga u sebi

on se zove nerođeni sin…“

„Ako imaš petlju ako imaš herca

pokloni mi bundu od nerca…“

– Hoćete još, mogu do sutra da vam nabrajam, što je najčudnije, uopšte ne slušam tu muziku a toliko je prisutna u medijima da sam nehotice zapamtio brdo tih baljezgotina. Šta se dalje dešava, mitropolit Amfilohije Radović, ako se ne varam izjavi u novinama da je Roling stons „Bezbožnici koji pevaju demonske pesme“ i ja se, verujte, slažem sa njim u potpunosti, ali zašto neki sveštenik ne kaže i da je grand leglo razvrata, bluda i gluposti svake vrste?

– Je li bre, Adame, ko si bre ti da pričaš o tome šta je Pravoslavlje?

– Ja i ne pričam šta jeste, nego šta nije.

Onda bi Pdutr, u produžetku puta, kupio novine na uglu, seo na jedno drvo kraj stanice koje je tu ležalo godinama bog zna kako dospevši u centar grada, stavio slušalice mp3 pleyera i listajući novine, prepustio se laganoj muzici:

„I redaju se slike

Šetaju Miskinovom devojke ko vile

Davno prošlo vreme

Sve ste moje bile…“

Po izlasku iz busa, na putu do kuće, kupio bi hleb i jogurt, kući bi prvo skuvao dve kafe, svoju bi stavio kraj kompjutera a drugu bi odneo ženi u krevet. Tako je počinjao dan posle noćne smene.

BISERNA NOĆ

– Znaš kada ćeš znati kakav je osećaj kad znaš da sviraš a nemaš sa kim? Ne znaš. I nećeš ni znati dok ti se to ne desi – reče Pdutr svom mlađem bratu koji, izgleda , ranije uopšte nije razmišljao o tome.

Damjan i Irina su izlazili skoro svakog vikenda i u poslednje vreme su se baš dosađivali u gradu. Kao po nekom protokolu, sve je bilo prilikom svakog izlaska uvrnuto isto. Došli bi u jedini kafić u koji nije išla, ili je bila u zanemarljivom broju, ona, znate, šund populacija, uvek je bio prazan samo jedan visoki sto sa barskim stolicama koji su već proglasili svojim i uvek su bili isti ljudi koje su oni poznavali ali samo na „Zdravo“. U početku večeri se puštala neka elektronska muzika a kasnije se mogla čuti i poneka normalna pesma.

– Ne mogu da shvatim zašto puštaju ovu muziku kad je, uveren sam, niko od ovih ovde ne sluša kući. Glume neki svetski klub, šta li? Ne očekujem ni od koga da u kafiću pušta hevi metal, ali može Džibonija, Vladu Georgijeva, Željka, ma na kraju bolje i Acu Lukasa da puste nego ovo tandrkanje i zavijanje poput uzbune – govorio bi Damjan posle prvog gutljaja piva na točenje. Onda bi malo ćutali, pa bi Irina otpočela:

– Ma tebi je dosadno sa mnom, vidim ja!

– Ma nije, samo me nervira muzika, a i nigde nikog zanimljivog na vidiku.

Jednom je malo falilo da se ozbiljno posvađaju na temu da li je i ko kome dosadan kad izađu i zašto. A sve to zbog odsustva starog dobrog i uglavnom raspoloženog društva. Međutim, večeras kao da se vreme vratilo petnaest godina unazad. Prvo ih je častio Damjanov rođak koji je završio treću godinu sociologije i upisao četvrtu. Tu se poveo jako interesantan razgovor o mnogo čemu, a i Damjanu kao i Irini i rođaku se otvorila „dizna“ za piće, što je bila prava retkost.

– Da odemo do parka da vidimo šta ima – reče rođak ispivši pivce.

U parku neverovatan prizor! Kraj spomenika lokalnom borcu iz drugog svetskog rata se okupilo društvo. Kao nekad, posle ponoći. Da čudo i ushićenje bude veće došli i neki koji su se davno odselili iz grada. Da li je uticala afrička klima, preko dana je bilo oko četrdeset stepeni, večernja utakmica na turniru u malom fudbalu, letnji raspust, godišnji odmori ili providjenje, uopšte nije ni bilo bitno. Grupice i oko okolnih klupa, posle paklene dnevne žege pivo teče u potocima iz plastičnih flaša od dva litra, piša se po okolnim mrakovima, graja, kikot, dobacibvanje, ludilo. Niko se ne svađa i niko se ne bije. Neverovatno!

– Jel’ znate kad je Čoki tražio od onog iz uprave – „Dajte jagnjad, gajbad i stotinu pivadi!“ Svi vrište od smeha.

– Pali kolega, mrš iz moje avlije! Kikindski pederi, kurve, licimuri, demoni! – nastavlja Pdutrov brat aludirajući na video klip o izvesnom Savi i njegovom bratu koji je videlo bar pola balkanskog stanovništva.

– Šta je bre ovo, svi to citirate, smejete se a ne pitate se odakle nekom pravo da snimi mentalno obolelog čoveka i da stavi to na usrani internet? – ljutnu se Eva. Sedela je sa drugaricom, na stepeniku ispred spomenika, prekrstivši noge kao da ih je uplela. Pokuša da produži odbranu Savinih ljudskih prava ali jezik je više slušao pivo u njenom stomaku od mozga koji je i dalje ostao na visini zadatka. Bila je u pravu i niko ne odgovori na njenu tvrdnju.

– Ovako samo još Stari pesnik može da prekrsti noge – ubaci se Pdutr, a Irina pokuša to i da izvede i uspe nekako ali uz dosta muke. Svi se rado setiše profesora književnosti koji je predavao polovini prisutnih. Bio je boem velikog srca i retki su bili oni koji su ga videli ljutog. Eva odmahnu rukom i produži da diskretno ćaska sa drugaricom. Sa zvezdanog neba se spuštala svežina kao melem na ranu.

– Pre neki dan – otpoče Adam – vidim u novinama reklamu za kanal Fox Crime i još piše prvi kanal posvećen isključivo zločinima i u dnu slogan „Rođen za zločin!“. Sutra dan u drugim novinama članak o otvaranju kanala u Nemačkoj koji će biti posvećen starenju, umiranju, sahranama, sa dokumentarcima o grobljima, još urednik daje izjavu kako stariji ljudi vole da borave po grobljima jer tamo osećaju spokoj i mir. Ne mogu da verujem! Šta je sledeće? Kanal o silovanju, rialiti pederisanju, ukrštanju ljudi i životinja? Ovaj svet definitivno ide u kurac!

– Meni je pričao drug – nadoveza se Damjan – da je gledao rialiti šou u kome odaberu tipa ili devojku koji sumnjaju da ih partner vara, zatim prate preljubnika ili, jelte, preljubnicu, pa kad ih uhvate na delu, jave onom nesrećniku gde se nalaze, on odlazi tamo a oni snimaju sve. Kaže, neki doživljavaju nervni slom, plaču, biju se, histerišu, ludnica.

– U suštini sve se to radi zbog para ali gde je granica?

– Ma što Hitler ne požive još malo, hihi, hik – dobaci neko.

– More jebo te Hitler, prvo bi on takve pijanice ko što si ti prejebo!

– Stvar je vrlo delikatna kad su u pitanju lične slobode ali neke stvari bi definitivno trebalo zabraniti. Pošteno i odmereno – dovrši Adam.

Pdutrov brat je imao dobar bend u drugom gradu koji je napredovao. Nekad je sa Pdutrom svirao u Danil Harmsu koji se jednostavno raspao kad su se on i basista odselili i upisali fakultet. Zamene nije bilo i Pdutr je od tada samo par puta zasvirao sa nekim bendom. To ga je tištalo i izjedalo, čini se, više od svega.

ZOJA

„Kakav san!“ – pomisli Zoja grickajući krem bananicu koju je, inače, uvek držala pod jastukom i čim bi se probudila – mljac! To pošto je poisključivala alarme na tri mobilna telefona koja su je budila, a radio, koji ju je takođe budio, ostade da toroče. Promeškolji se, pogleda u sat još jednom, ustade, ode bosa u kupatilo i popi čašu vode. Pastu za zube je uvek cedila od sredine. „Zašto li uopšte čuvam ovaj otužni i teški parfem kad mi se gadi od njega“ – pomisli posmatrajući bočicu koju joj je neko davno poklonio i koja je kao uljez stajala među ostalim. Zatim se u ogledalu sama sebi učini smešnom sa penom na ustima kao kod neke besne pudlice. „Postoje li besne pudlice? Jao, ko će sad peglati stvari, grrrrr, da li da se umijem ili da se ubijem?“ Sa radija je dopirala pesma „Funky Town” od Lipps Inc. Zatim je usledila kafa. Zoja je mogla piti kafu i po dva tri sata ali sada, nije imala toliko vremena. Dohvati telefon sa radnog stola na kome su stajali pregoreli kompjuterski zvučnici bog te pita od kada. Nikako da ih baci.

– Hej, Evo, gde si, kući, ej, hajde da se nađemo na kafi, na starom mestu da ti pričam kakav sam lud san sanjala, još sam pod ustiskom, može a, super si, cmok. E za jedno sat ipo važi? Ćao.

Posle peglanja pofajtanog obilnim psovanjem svega i svačega što joj je prvo palo na pamet Zoja nahrani svoju mačku Hunu i sede da se šminka. Ispijanje kafe je još trajalo. „Nešto nisam danas za moje drage visoke štikle, obuću „crvene“ čizme. Čuj crvene, nisu crvene, imaju roze nijansu a svi ih nazivaju crvenim. Površni ljudi. Bolje da pojedem nešto dok još nisam stavila karmin.“ Nije volela da sprema doručak. Ovog puta je nalila mleko u činiju sa muslijem, svi su ih jeli sa jogurtom a ona sa mlekom. Iz inata. Zavali se u fotelju, pusti televizor i odmah se i tu iznervira i opsova punim ustima:

– Kakau uepismen uoditelj! Kuetren!

Prepodne je bilo sunčano, od onih što kažu „Svet je tvoj“, Jjascea je otkačeno pičila trotoarom, sa slušalicama u ušima, ne primećujući nikog živog oko sebe. Pravac na još jednu kafu i palačinke sa kremom, plazmom i bananama sa Evom. Ou, jea. Eva je već sedela za njihovim stolom, uvek su se tu nalazile, i kuckala neku poruku.

– Ej pa gde si ti!

– Pa evo!

Zatim nezaobilazni poljubac, pa porudžbina kod jednog dugačkog konobara. Uvek su se kikotale krišom i zajebavale na račun njegovog izgleda. Kako odoleti kad je izgledao kao da je progutao motku. A mršav, može se puška čistiti njime.

– Da ti pričam šta sam sanjala. Ludilo!

– Pa hajde više, što me mučiš!

– Ovako. Prvo je bila neka zbrka, nešto sasvim nepovezano, crno belo i tmurno, čak se i ne sećam dobro, a onda, odjednom, savršeno plavo nebo, ali kao nebo je svuda a ipak stojim na zemlji. Tada se pojavi neki tip sa kačketom, onako, ne izgleda loše, ali malo stariji od nas i kaže mi:

– Ti si moja Tražena ali ja ne želim da te nađem zato što postojiš u najlepšem svetlu samo dok te tražim. Vidiš kao što su Vizantijski Carevi podigli Vizantiju na nebo i tako je učinili neosvojivom za vekove vekova, tako i ja mogu da spustim nebo i hodam po njemu. Ja sam Nebeski Hodač.

– Tada se probudih i zgrabih svoju krem bananicu sva zbunjena.

– Svašta… – reče Eva otpijajući gutljaj dugog espresa bez mleka.

POSTANJE

Adam je bio od onih što su kupovali sandale u jesen a čizme na proleće, ali kao i svaki Adam bio je daleko od savršenstva.Tako se dešavalo da kaže koješta na pogrešnom mestu ili u pogrešno vreme i da se potom kaje zbog toga, ali uzalud, šteta koju bi naneo sebi ostajala je zauvek. Neretko su ga obuzimala i turobna osećanja iz nekog, za većinu ljudi, nebitnog razloga. Ta neraspoloženja su dolazila kao nešto prirodno, kao tmuran dan, zadržavala se neko vreme i nestajala netragom, kao rukom odnesena. Svikao na njih pomalo im je pomagao u tome. Verujući u izreku “Klin se klinom izbija” potpuno se prepuštao, na mahove čak i udubljivao u svoje snevoljenosti , međutim u poslednje vreme kao da mu je ponestajalo i snage i klinova.

Prvo je pokušao da razgovara sa jedinim preostalim prijateljem no on je postao jedan od onih što imaju smeđe oči, urednu frizuru, pristojnu garderobu zagasitih boja i jeftin sat. Pažljiviji posmatrač bi uočio i negovan, poduži nokat na malom prstu i to bi bilo sve.

Adam je imao dosta očevih ploča i star, mada kvalitetan, gramofon. Nikad se naročito nije zanimao za njih, povremeno bi obrisao prašinu i pustio neku kompoziciju više da bi se uverio da li sve funkcioniše. Bila su to dela klasične muzike: Betovenove simfonije, prijatne melodije Mocarta i drugih, mahom poznatijih kompozitora: Dvoržaka, Vivaldija, Mokranjca. Sada, u trenucima samoće, počeo je satima da se prepušta skladnim harmonijama velikih majstora. Brzo je naučio da čita tonove, u etru su iskrsavali čitavi svetovi puni osećanja, ali očigledno je bilo potrebno još nešto pored muzike da bi se izvukao iz svojih očajanja i nepromišljenosti. Pošto je pročitao i nekolicinu knjiga koje je imao, zaputio se u biblioteku.

Prilikom učlanjenja službenica nije mogla da veruje da je Adamovo zanimanje radnik. Valjda joj je bilo kudikamo normalnije da prag biblioteke obijaju studenti i po koji srednjoškolac nego radnici, ali šta je tu je. Zgrada biblioteke je bila starog kova i uprkos svojoj veličini zračila je toplinom i prijemčivošću, kao da su u njoj obitavali dobri duhovi neke lepše prošlosti. Pošto je došao u biblioteku da traži sebe imajući u vidu negde pročitanu izreku “Ako ne možeš da staviš svet u sebe onda ne možeš ni sebe u svet”, prva knjiga koju je uzeo bila je Istočnik znanja Svetog Jovana Damaskina. Delovala je kao poučna i nije se prevario. Iz nje je u svoju beležnicu prepisao sledeći odeljak:

“Bog po svojoj dobroti, prevodi iz nebića u biće sve ono što je postalo, i unapred zna sve što se ima dogoditi. A da nije trebalo da postanu, ne bi imali ni zli da postanu, niti bi bog imao predznanje o njima.”

Prošlo je dosta vremena. Adam je odlazio na posao, u biblioteku, pročitao je mnogo knjiga, zabeležio izuzetne odlomke i bilo mu je lakše, čitanje je specifičan lek a on je znao da čita kako treba. Pa ipak, negde u dnu grudi je osećao nedostatak nečega, neki nemir nepoznate prirode. I opet bi, mada ređe, padao u depresiju misleći da je život užasno dosadan.

I tako je Adam otaljavao svoj život sve dok, jednog dana, u čekaonici biblioteke nije spazio devojku sa smeđim očima ali od onih što razmišljaju da li je jedan određeni cvet lepši ako raste sa drugim cvećem ili ako raste na đubrištu kraj neke oronule fasade. Iz džepa ljupke, ustručene jaknice, joj je virio disk grupe Dors, pod miškom je držala knjigu “Opšta istorija umetnosti” i indeks. Odjednom je znao da se zove Eva. Svako drugo ime bi bilo neprihvatljivo.

TEODORA

– Zašto stalno spominješ u pričama boju zidova, ribice, akvarijume, a na kraju je sve potpuno pesimistično? Zašto nekad ne pišeš nešto, kako da kažem, izmaštano, lepo?

– Klin se klinom izbija !- odgovori Pdutr Teodori koja je, kao i svaka Teodora, čeznula za nečim romantičnim.

– Uostalom to se spominje u samo dve priče.

Ljudi se voze autobusom. Neko ide u školu, neko na posao, neko u posetu, ili pak da završi neke obaveze. Razni ljudi, ali ipak imaju jednu zajedničku osobinu. Svi naslanjaju glave na odvratno prljavo sedište. Ne znam da li se neko uopšte zapita ko je sve tu pre njega naslanjao glavu. Eto na primer vidim neku lepu i negovanu devojku kako drema u autobusu glave naslonjene na masnu i od prljavštine posivelu sintetičku presvlaku sedišta i odmah mi padne na pamet kako je tu sedela neka smrdljiva propalica. Strašno! Neko ko putuje svaki dan ne pere i kosu baš svaki dan, a svako veče legne da spava i okreće glavu po jastuku. Prenosi prljavštinu iz javnog balkanskog autobusa u svoj lični život.

Teodora je, površno gledano imala savršen život: normalnu porodicu – muža i dete, dovoljno veliku kuću i pristojno plaćen posao međutim nije bila sasvim srećna u životu. To se videlo i bez njene priče koja je izgledala otprilike ovako:

– Imam idealan život a opet, razjeda me neki nemir.

Kada je o tome pričala Pdutru on joj je posle kraćeg razmišljanja rekao, po svom običaju, da ništa nije idealno osim Boga i da mora da postoji neki razlog njenog nemira. Nažalost nikad nisu imali dovoljno vremena da utvrde taj razlog.

Vidite, ja mislim da nijedan muški pisac nikad neće shvatiti taj ženski nemir naizgled bezrazložan. Samo znam da on uopšte nije bezrazložan, sve drugo su nagadjanja. Možda je u pitanju neki ženski demon, možda neki oblik ludila, možda ni same žene ne žele da otkriju uzrok toga – možda uživaju nesvesno i mazohistički u nemiru? Možda je taj nemir deo ženske prirode? Postoji bezbroj tih “možda”. Mnogi pisci su razglabali o tom nemiru, da ne navodim primere, svako će se setiti nekog i iz školske lektire, jedno je sigurno – suštinu nisu otkrili. Jedino što su otkrili je da taj nemir može da izazove sulude i tragične postupke kod žena i ništa više.

Pdutr nije bio pisac ali je ipak bio muško. Teodora i Pdutr su se upoznali u autobusu.

STADO

Pdutr je imao običaj da uopšte ne pije kafu na poslu iz dva razloga – kolege su se uvek prepirale oko toga ko je kupio kafu, ko nije, ko je kad doneo i tako u nedogled. Drugi i najbitniji razlog je bio taj što mu je posle nepijenja kafe na poslu ona kod kuće bila izuzetno ukusna. Sveobuhvatan užitak!

Tih dana je radio kao kuvar u restoranu jedne velike firme u kome su se hranili zaposleni, ali zbog nedostatka radne snage svako je radio sve i svašta pa je često završavao u maloj duguljastoj prostoriji sa šalterom za prijem platoa sa tanjirima, malim stolom i tri ogromne sudopere u produžetku. U vojnim restoranima vojska je takve perionice nazivala popularno “džuboks” ili “džubaja”. Interesantno je da su muškarci koji su odslužili vojsku taj izraz preneli spontano i na civilne restorane tako da je on postao univerzalan. Džuboks kao džuboks! Voda na sve strane, ambijent svinjski, mada gledano sa spoljne strane šaltera sve to i nije toliko odvratno zato što oni spolja i ne zagledaju unutrašnjost detaljnije. A Pdutr je one spolja posmatrao veoma pažljivo. Radeći krajnje dosadan posao to mu je bila svojevrsna zanimacija.

Oko deset sati bi počinjali da dolaze na liniju za podelu hrane mehaničari u teget radnim odelima koja su odreda bila toliko umašćena svim vrstama ulja i maziva da su više bila, u stvari, sjajno crna sa pokojom teget nijansom. I za tren bi miris kuvanih jela nestao pod naletom mirisa ulja i nafte. Mehaničari klasični, mahom neobrijani, polovina sa dugim bradama i brkovima, žilavi, jednostavni ljudi navikli da sa mukom zarađuju svoju crkavicu, ćutke bi kusali svoja jela. Suvu hranu nisu nikad uzimali iako je bilo vreme doručka.

U jedanaest bi počinjale da dolaze službenice iz uprave koje su strahovito išle Pdutru na živce. Kancelarijske dame i damice uvek u grupi poput nekog stada koje bleji po kancelarijama. Daleko od toga da su po bilo čemu drugom podsećale na stado. Sve odreda su bile okupane “Dove” sapunima, sa decilitrom malo skupljeg parfema na sebi, svaki dan obučene potpuno različito, natapirane, ondulirane, sa svakom dlakom na svom mestu, nokte i šminku da i ne pominjem. I sve onako nadražene i iz samo njima znanih razloga nervozne. Pdutr bi rekao nedojebane. Možda i nije bio daleko od istine. Polovina njih ne bi znala uopšte da kaže čime se bavi kad bi ih neko pitao, a ona druga polovina je otaljavala svoj posao kao da je na prinudnom radu u nacističkom logoru. Toliko o njihovim poslovnim sposobnostima. One su jele uglavnom peciva i to kao vrapci, valjda zbog linije, ko će ga znati, mada je većina njih imala pozamašne guzice. Verujem da su jako patile zbog toga i padale u redovne depresije.

Zaostale radnike koji su po grupicama dovršavali svoje obroke posmatrale su sa prezirom i gađenjem kao da su bili poslednja prljava i smrdljiva đubrad. I ne samo njih. Svako ko nije bio član stada tretiran je na isti način. Kancelarijske službenice, nebesko mirišljavo stado koje je prinuđeno da se spušta među govnjive majstore i ostatak sveta. A šta one znaju da naprave i poprave? Ništa!Verovatno u izobilju svog slobodnog vremena maštaju o fabrici u kojoj postoje samo kancelarije i ekskluzivni restoran sa elegantnim osobljem i Erosom Ramacotijem u uglu koji peva uz lake note.

Pdutr bi stajao kraj šaltera, prihvatao platoe sa tanjirima i sa pomešanim osećanjima posmatrao stado kao kakvo nedostupno polje.

DRUGA CELINA

PAD CARIGRADA

“Za 29.maj 1453.god Mehmed je naredio generalni napad. Uoči toga dana, dok je sultan spremao svoje trupe za borbu, branioci grada, Grci i Latini, poslednji put su se okupili u Svetoj Sofiji. Posle službe božje vojnici su ponovo zauzeli svoje položaje, i sve do pozno u noć car je vršio inspekciju vojnih redova. U zoru je počeo juriš na grad. Herojska odbrana duže vreme je odolevala svim napadima. Tada je sultan bacio u borbu svoju glavnu rezervu, janičare, pa su ove elitne osmanlijske trupe uspele posle teške borbe da se popnu na zid. U odlučnom trenutku Đustinijani, koji se pored cara hrabro borio, smrtno je ranjen. To je izazvalo zabunu u redovima branilaca i ubrzalo prodor turaka. Uskoro je grad bio u njihovim rukama. Konstantin Jedanaesti Dragaš borio se do poslednjeg časa i našao je u borbi smrt koju je tražio. Stanovništvo, koje je preživelo opsadu i grozna masakriranja posle pada grada, odvedeno je u ropstvo. Tri dana i tri noći trajalo je u gradu pljačkanje, koje je sultan pripremajući poslednji napad obećao svojim vojnicima da bi podigao njihov opali duh. Uništena su blaga neprocenljive vrednosti, umetnički spomenici i rukopisi, ikone i relikvije. Mehmed Drugi je svečano ušao u osvojeni grad. Carigrad je postao prestonica osmanlijskog carstva. Vizantijsko carstvo prestalo je da postoji.”

Iz knjige Istorija Vizantije Georgija Ostrogorskog

– Eeee, kad smo mi sloveni, počeli da prihvatamo od Vizantije pismo i kulturu po sadašnjoj Evropi su lutale horde tamo nekih Gala, Germana, Saksonaca, Gota, Vizigota i šta ti ja znam. Nepismenih naravno! A i onaj samoproglašeni car Franačkog kaobajagi carstva je bio nepismen. A vizantijski seljaci, kad ih neko ošteti, lepo napišu tužbu pa u sud. Da se razumemo, nisu ni naši kraljevi, sama titula kralj je rimska, pandan vizantijskom despotu, bili uvek okrenuti Vizantiji. Politika je i tada bila ista kao i sada – „neprijatelj moga neprijatelja je moj prijatelj”, išlo se i u Rim, kako je kome odgovaralo u kom trenutku, ali u vreme doseljavanja Slovena Vizantija je bila neprikosnoveni centar svake vrste i jedini priznati kontinuitet Rimske imperije. Vizantinci se nikad nisu nazivali Vizantinci već Romeji i moglo je biti samo jedno carstvo i jedan car, u Bibliji se nigde ne pominju “carevi” već isključivo “car”, i to niko u tadašnjem poznatom svetu nije osporavao. A vidi sad! Gde smo mi a gde je Evropa?

– I ko je, onda, kriv za takvo stanje po tvom mišljenju? – odgovori Eva Damjanu pitanjem na pitanje, pa otpi gutljajčić espresa posmatrajući ga preko ruba šoljice bademastim očima. Sedeli su bašti kafea, to jest na trotoaru ispod džinovskog suncobrana išaranog reklamom za pivo, čekajući Adama da se vrati iz MUP-a gde je vadio neka dokumenta.

– Pa ja mislim da su pre svega krivi turci, a i što kaže onaj u filmu ’’Profesionalac’’ – ’’Nije ljudi on kriv, mi smo govna!’’

– Pre će biti da je ovo drugo u pitanju.

Unutra, u kafiću, za šankom stajahu Pdutr i Ećuon takođe vodeći nekakvu raspravu već dobrano larmajući zagrejani, Pdutr pivom a Ećuon stomaklijom jer mu je svako drugo piće smetalo zbog nekakvog čira na želucu.

– Znaš li ti, blurb – podrignu Pdutr – kakav je osećaj biti majstor a raditi posao koji može da radi svaka nepismena budala?

– Živiš samo dok radiš ono što voliš, sve drugo je životarenje. – Ećuon odgovori izrekom za koju nije bio siguran da li je njegova ili je pročitao negde. Ulicom prođe neki omaleni devojčurak sa pankerskom čiroki frizurom duginih boja i nezaobilaznim martinkama, na čijem se rancu jasno video grafit ispisan flomasterom: ’’Salvador Dali i Milorad Pavić su jedno isto!’’

– Divna mudrost, nema šta. Vidiš, ja sam sam kriv što sam završio tamo gde jesam, u stvari hteo sam da uradim nešto dobro za mene i porodicu a ispalo je sranje, kao što znaš. Posle toga nisu hteli da me vrate na staro radno mesto, kažu „bićeš tu privremeno“. Privremeno već godinu dana, pih! I nije mi teško, bilo je i teže, ali ubija to što znam da radim, da napravim milion stvari, a radim nešto što može svaka budala. Ima i dobrih ljudi tamo, ljudi su ljudi, nisu stoka, pa ipak…

– Pa promeni posao.

– Lako je to reći. Na ovom poslu imam obezbedjen besplatan prevoz, zdravstvene knjižice za sve nas, radni staž. Kad uračunam troškove za gorivo trebao bih da nađem posao koji je plaćen bar za četvrtinu više a o ovim drugim stvarima mogu da sanjam. Znaš da kod privatnika svi rade na crno a pre će kamila kroz osamsto iglenih ušiju nego mi u neku svetsku firmu koja poštuje zakon. Šta ostaje? Trpi, leči se vremenom i traži bolji posao usput, pa šta bude.

– Ja nemam zdravstvenu knjižicu, nemam vremena da se reazbolim! – teatralno odvali Ećuon pa se okomi na konobara – Pa dobro bre, da ga jebem, imaš kompjuter, hard disk, mp3, a već tri sata ti se vrte desetak istih pesama. Ovo što ti radiš nama muzikom ne rade ni u zatvoru Gvantamo. Napravi neku plejlistu, deset sati muzike staje na običan disk, ‘oćeš da ti poklonimo jedan pa samo da pustiš? Konobar ćutke baci neodredjen pogled na Ećuona, pa šmugnu oko šanka vešto noseći porudžbinu. Profesionalac.

– Šta misliš – upita Eva Damjana – zašto je Edo Maajka popularniji od Voodoo Popaja?

– Zato što je bosanac.

– Interesantno. Mislim da su oni na neki način zalutali u REP muziku, kladim se da su one američke crnčuge sto puta nekreativnije od njih kad su tekstovi u pitanju.

– Nemoj tako, jednoj dami ne stoji lepo reč ’’crnčuga’’. – osmehnu se Damjan razmišljajući o opojnom mirisu lipe koji se širio ulicom, pocrnelom limunu u svom pelinkovcu i grafitu sa ranca male pankerke.

STRAST

Strast je kad vašem bratu drugarica da Maršal pojačalo, glavu plus zvučnu kutiju, na kome je svirao neki njen rođak pre dvadesetak godina. To je, znate, ono ogromno Maršal pojačalo koje belosvetski roker ako nema na sceni onda je potpuna pičkica pod uslovom da nije žensko. Strast je zatim kad ga brat sa ekipom i strepnjom uključi, a razočarenje je kad iz njega izbije gust dim. Mrtvo. Međutim strast ne miruje već prelazi i na vas na sledeći način. Brat izvadi elektroniku iz pojačala, jedna ploča sa delovima i trafoima, pošto se dodatno ostrastio otkrivši na internetu da je to pojačalo iz 1968 god i ručni rad (handmade), zatim ga tutne vama da ga odnesete Simi iz Balkanike koji je, ne veliki, već univerzalni majstor jer je napravio instrument po zamisli Nikole Tesle, krstio ga Nineman i dao Sanji Iliću da na njemu izvodi akrobacije. To zato što idete slučajno u Siminom pravcu. Brat zove Simu, on može da vas primi u 20:00 sati vi stižete u 22:00, dakle neizvodljivo, vraćate pojačalo kući i ostavljate strast na stendbaju da svetli crvenom tačkom dok se Sima ne vrati iz Loznice i Herceg Novog u datom trtenutku.

Strast je i kad brat instalira program za pravljenje ritam sekcija ali ne nareže instalaciju. Program vam je naravno potreban i onda kažete bratu da nabavi. On se uputi kod tatu-majstora koji je ujedno i basista da traži disk, međutim tatu-majstoru je pao sistem pa je rasturio i kompjuter i diskove i dotični nikako ne može da nađe. Onda brat traži program od gitariste iz lokalnog hevi metal benda, ali se ispostavlja da je i on uzimao od tatu-majstora tako da je slučaj izgubljen. I niko nije narezao kopiju. Strast ne miruje, tražite program na netu, u međuvremenu vas brat teši da će uzeti od svog bubnjara manje profesionalan program ali takođe dobar. Nalazite sajt sa daunloadom i onda na scenu stupa drug Ješa (gik) koji iako ima brz internet, program skida danima jer je velik i sastoji se od dvadesetak fajlova. Vi mu se usput, ostrašćeni, penjete na glavu bezbrojnim pozivima i sms porukama. I sada, dok drug Ješa pokušava da instalira program i da vidi da li su svi fajlovi u redu vi smirujete živce i strast pišući i iščekujući njegov poziv.

Nus pojava strasti je kad vas žena otera u 3pm i dobije napad ludila zato što ste upropastili zajedničko prepodne svirajući i štelujući boje i programe četiri sata. Tako ispadnete govnar zbog strasti.

KONSTANTIN

Konstаntin je hodаo ulicom u prаšnjаvim, dubokim belim stаrkаmа, i mаslinаstoj vijetnаmci. Mogаo bi se steći utisаk dа je voleo vojsku, аli nije. Štаviše, imаo je jаko turobnа iskustvа sа njom, а jаknu je voleo zаto što je bilа sаvršeno prаktičnа. Posmаtrаo je reku prolаznikа i pitаo se štа, zаprаvo, znаči izrаz „zgodnа ženskа“.

Mаlа digresijа: Nekаkvа budаlа bi moglа, čitаjući prvi pаsus ove priče, dа se zаpitа, spremnа zа mаloumno podjebаvаnje: „A pаntаlone? Nije vаljdа išаo go, sаmo u pаtikаmа i jаkni?“ Evo odgovorа: „Pаntаlone u ovoj priči nisu bitne, а sigurno nije nosio one štofаne što se peglаju nа ivicu“. Zаšto sаm nаprаvio mаlu digresiju? Zаto što mi se desilo dа se čitаoci jedne moje priče prepune simbolike uhvаte zа broj godinа аkterа iste, kаo pijаni zа tаrаbu, а tаj broj nije imаo bаš nikаkvog posebnog znаčаjа.

„Zа štа je to, u stvаri, zgodnа „zgodnа“ ženа, devojkа pа i bаbа, аko hoćete? Imаjući u vidu izgled ženskih osobа koje se čаšćаvаju epitetom „zgodnа“ nаmeće se sаmo jedаn logičаn odgovor: Zа jebаnje! Koren reči zgodnа je god (dogаđаj). Ugoditi, nаgoditi, pogoditi, odgoditi! Sve sаme jebаčke rаdnje. Dogoditi – zgodnа, desiti-udešenа. Dаkle zgodnа i udešenа može biti sаmo zа one stvаri. Stvаrno ne znаm zа štа bi drugo bile zgodne te zgodne? Zа sve ostаlo uopšte ne morаju biti zgodne ni udešene već, recimo, pаmetne, dobroćudne, zаšto dа ne i tаlentovаne. Mаdа i zа ono trebа dа budu tаlentovаne а ne sаmo dа legnu i dignu sve četiri uvis. Nаjgorа stvаr u svemu tome je što i sаme žene uveliko koriste tu, sаsvim šovinističku, reč „zgodnа“ opisujući druge žene. Doduše nerаdo, аli koriste.

I sаm Konstаntin je bio prаktičаn poput vijetnаmke. Vijetnаmski rаt je bio sve drugo sаmo ne prаktičаn аli tа fаmoznа jаknа jeste. Bez ikаkvih predrаsudа, svаkа čаst kreаtoru koji ju je osmislio. Morа dа je bio prаvi mаjstor. Konstаntin je često imаo poslа sа lošim mаjstorimа i došаo je do sledećeg zаključkа: „Možeš se bаviti nekim zаnаtom i trideset godinа, uzаlud je аko nisi rođen kаo mаjstor. Zаnаt se uči а mаjstorijа se nosi u genimа.“

Konstаntinovа mаmа se zvаlа Jelenа. Bilа je krčmаrevа kći, а otаc Konstаncije, čudnog li imenа, oficir.

TORBA

Bilа jednom jednа tetа srednjih godinа, i kаo što to bivа u većini slučаjevа, imаlа je krizu srednjih godinа. Volelа bi tаko, iz čistа mirа, dа nаglаsi kаko je dobrа ribа i kаko imа dečkа koji je mlаđi od nje. I kаko je pаmetnа, emаcipovаnа, mlаdа duhom i ludo se zаbаvljа usput. Ili se to sаmo tаko činilo slučаjnom posmаtrаču.

Slučаjni posmаtrаč je imаo mlаđeg brаtа, studentа koji je studirаo i stаnovаo u velikom grаdu. Slučаjni posmаtrаč je dolаzio s vremenа nа vreme dа obаvi nekаkve poslove u veliki grаd i tаdа bi nosio brаtu torbu sа čistom gаrderobom i domаćom hrаnom. Mlаđi brаt kаo mlаđi brаt, gitаristа sа rаzbаrušenom kosurdаčom, аli i nаjbolji student u grupi, popričаo bi sа brаtom srdаčno, uzeo torbu i otišаo u svoj studentski brlog dа se prejede od ukusnih mаminih jelа.

Sve to su, skoro uvek, promаtrаlа dvа mudrаcа kojа živehu u blizini mestа primopredаje brаtske torbe. Mudrаci su živeli u mаlom, аli ukusno opremljenom kućerku sа bezbroj egzotično dogrаđenih terаsicа, sobicа i prolаzа. Jаko ljupkа kućicа. Tog jutrа, pošto su odgledаli postаpokаliptičnu seriju „Crni podočnjаk“, epizodu „Drobiću ti kičmu drobilicom zа kičmu“, mudrаci skuvаše nes kаfu, mudrаc jedаn umućenu tri u jedаn, а mudrаc dvа običnu nemućenu bez šećerа i posedаše u stolice od pletenog prućа nа terаsici. Beše proleće i nа ogrаdu terаsice sleteše dve ptice pevаčice umilno cvrkućući. Između ostаlih bojа imаle su i predivnu nijаnsu žute.

– Oduvek sаm toliko voleo plаvu boju i sve njene nijаnse dа sаm kupovаo mаhom i gаrderobu tih bojа i, mogu ti reći, smučile su mi se te stvаri. Hoću jednu potkošulju ovаko žute boje – reče mudrаc jedаn.

– Dobro. Kupiću ti jednu zа rođendаn – mudrаc dvа otpi dug gutljаj kаfe.

U tom nаiđe mlаđi brаt i stаde dа čekа nа rаskršću. Sve se lepo videlo sа terаsice i mudrаci pomno posmаtrаhu. Posle nekoliko minutа nаiđe i slučаjni posmаtrаč sа torbom, predаde je brаtu, rаzmeniše pаr reči i odoše svаko nа svoju strаnu.

– Sаmo ti vuci te torbetine, sutrа neće ni hvаlа dа ti kаže. – mudrаc dvа promrsi u brаdu. Inаče, mudrаci su imаli brаde kаo Mаrks i Engels.

– Ih, pа ne nosi on torbe zаto što mu je brаt dobаr već zаto što je dobаr on – reče mudrаc jedаn.

Mudrаc dvа ne reče ništа već ode lаgаno u sobu, pusti disk sа užаsnim snimkom uživo grupe „Brаćа bez gаćа“ i iz zvučnikа odjeknu fаlširаjući, kreštаvi ženski glаs u prаtnji ‘аrmonikа:

„Jа sаm mаlа devojčicа

dvаjes kilа mi guzicа

terаm mini modu

dok me ne ubodu!!!“

SUDBINA

„Sаdа je sve čisto poput suze i snegа“ – Jovijаn se seti stihа jedne svoje pesme spаzivši Teofаnu kаko mu dolаzi u susret. Zаtim pomisli kаko tu pesmu još uvek nije videlа onа kojoj je nаpisаnаnа, а nаpisаnа je pre desetak godinа. Jednostаvno, nije bilo prilike, а trаženje te osobe bi bilo, u nаjmаnju ruku nezgodno. Ni Teofаnu nije video deset godinа i uprаvo je shvаtio dа će biti jаko čudno sresti je. A onа, kаko bi pored koje lipe prošlа, tаko bi svаkа počinjаlа dа miriše nа nju, lutke iz izlogа bi je gledаle ljubomorno, а nebo je, čim je spаzio, dobilo boju njenih očiju. Postoji upečаtljiv osećаj vezаn zа nešto što se dešаvа prvi put, recimo; prvi poljubаc, prvi gutljаj žestokog pićа, prvi prizor morа. Jovijаn se uprаvo tаko osećаo, mаdа mu nije bilo prvi put dа sreće Teofаnu. Onа gа spаzi, obori pogled nа tren, kаo dа mu nešto duguje, zаtim gа pogledа u oči nevešto se osmehujući:

– Dа li je još uvek sve moguće u tvojim pesmаmа?

Jovijаn sа te udаljenosti primeti kаko je njenа čаrolijа nekаko okorelа, premreženа jedvа primetnim tаnаnim borаmа:

– A dа se nisi i ti presvuklа u prosto krojenu dušu?

– Ko bi to mogаo znаti sа sigurnošću? Neke stvаri se sаmo dese, tek tаko, od sebe. Nisаm vаljdа toliko lošа?

– Pа sаd… – Jovijаn ostа nedorečen proverаvаjući, u mislimа, dа li je olovni teg koji mu je Teofаnа dаvno vezаlа tаnkom strunom zа srce i dаlje bez težine. U početku je bio tаko težаk, tаnkа strunа se usecаlа nemilosrdno, а ondа je vremenom počeo dа kopni i, mаlo po mаlo, ostаlа je sаmo crnа ljušturа bez ikаkve težine. Odаhnuo je. Teg je bio obestežen zаuvek. Pretvorio se u bezаzleno sećаnje lаgаno poput pаučine.

– Štа imа kod tebe? – upitа Teofаnа i odmаh nаstаvi – Znаš li dа se udаlа Irinа, upoznаlа je mužа nа mojoj svаdbi?

– Ništа posebno, rаdim, ponekаd žаlim što nisаm zаvršio fаkultet, svirаnje i pisаnje se pretvorilo u hobi i tаko. Život.

Jovijаn nije pitаo ništа, jer je uglаvnom čuo zа velike dogаđаje poput svаdbi, diplomirаnjа i zаpošljаvаnjа od zаjedničkih prijаteljа. Nekаdаšnjih. Setio se Irine. Išli su zаjedno u osnovnu školu. Bilа je nаjboljа drugаrice njegove tаdаšnje, ludo voljene devojke. Tаkođe je bilа pаmetnа i lepа. Nebeski lepа. Finа. A ondа, pred krаj srednje škole, desio se rаzlаz između Jovijаnа i ludo voljene, nаkon tri godine ljubаv je jednostаvno istrulilа. Jovijаn je otišаo u velegrаd dа studirа а jedinа osobа koju je bolje poznаvаo, i kojа je učinilа isto, je bilа Irinа. U velegrаdu su počeli dа se druže, kаtkаd su i izlаzili zаjedno.

– Čuo sаm dа se udаlа, sаmo nisаm znаo – Jovijаn se osmehnu – dа je bilа krivа tvojа svаdbа zа to. Znаš, kаd smo bili gore, nа fаkultetimа odlаzio sаm kod nje. Nikog drugog nisаm znаo tih dаnа. Sviđаlа mi se, znаš? Teofаnа ne reče ništа. – Sаmo nikаd nisаm skupio hrаbrost i ludost dа pokušаm nešto, odmаh mi se jаvljаlа pomisаo dа će, аko me odbije, nаše vаžno drugаrstvo biti tim činom zаuvek uprljаno i, može biti, sаsvim uništeno. Koliko sаm sаmo mаštаo o njoj i meni. Sаdа, posle svegа, kаd se setim svih detаljа, verujem dа bi uspelo dа sаm probаo.

– Uspelo bi. Teofаnа je zurilа u neku nevidljivu tаčku prošlosti.

„Do mojegа…“ – pomisli Jovijаn. Znаo je dа se Teofаnа i tаdа družilа sа Irinom.

– Vidiš, ko znа štа bi bilo dа je tаdа to uspelo. Jа nаjverovаtnije ne bih nаpustio fаkultet, ostаli bi smo gore dа trаžimo posаo…

– Mа pusti… Ko znа zаšto je to dobro -Teofаnа izvаli nаjofucаniju frаzu nа svetu.

– Mа dа, jednа je sudbinа… – Jovijаn se seti svoje predivne porodice.

ĆUTANJE

Jovijаn uskoči u svoj punoletni аuto, pusti rаdio i otisnu se niz ulicu. Nа rаdiju Zonа B. „Ovаj Dudа Bezuhа svirа gitаru kаo švаjcаrski sаt. Tаko i izgledа. Frizurа – svаkа dlаkа nа svom mestu, fаrmerke kаo ispeglаne. Hm. DŽoni Štulić mаnje više izgledа аljkаvo а tаko i svirа. To gа nimаlo nije sprečаvаlo dа piše tekstove bolje od većine „slаvnih“ pesnikа. Semаfor. Crveno. Vidi ovog?! Krаj semаforа nekаkаv klošаr beše preturаo po kontejneru pevаjući iz sveg glаsа:

„Dilin, dilin, dičicа

zа tri bаnke pičicа,

tri dinаrа vunа

to se ne rаčunа!!!“

„Ovome morа dа je sutrа stiglo juče“. Zeleno. Gаs. Sunčаn prolećni dаn. Kroz otvoren prozor ćаrlijа topli vetrić. Miriše nа pljuvаčku iz prvog poljupcа. Još pаr ulicа, Zojinа kućа, pаrkirаnje.

Vаsilije je bio vozаč dostаvljаč. Većinu rаdnog vremenа je rаzvozio nekаkаv potrošni mаterijаl zа klijente po okolnim grаdovimа. Nije ni imаo rаdio u pik-аpu. Muziku nije slušаo ni kod kuće. U toku vožnje, ostаtаk njegove pаžnje je zаokupljаlа plаninа. Nekаko se uvek videlа iz kog god grаdа dа se vrаćаo. Iz svih mogućih uglovа. Sаvršen prizor. Iz dаnа u dаn.

– Gde si Zojki?

– Upаdаj pederu.

– Opet ločeš. Bаš ti je dobаr ugаo posmаtrаnjа nа svet ovih dаnа.

– Ne nego ću živeti po glupim prаvilimа kаo ti. Oćeš jednu?

– Dаj. Mаdа, u poslednje vreme mi se uopšte ne pije, ni sаm ne znаm zаšto. Znаči i dаlje nemа prаvilа?

– Liči li tebi, recimo, bonton, nа nešto prirodno? O religiji dа i ne govorim. Koliko putа su isprаvljаli i preprаvljаli sve te spise? Izbаcivаli, ubаcivаli, krojili i štelovаli? Štа misliš?

– Mislim. Nije dа ne mislim. Znаči, po tvome, trebаli bi dа rаdimo ono što nаm se rаdi i gotovo?

– Pа sаd, jа nisаm to tаko reklа.

– Ali si mislilа.

Plаninа je bilа oštrа, golа i kolosаlnа. Izbijаlа je kаo kаkvа nаopаkа munjа među spletom mаnjih plаninicа i brdа. Prkosno i bez pogovorа. Uglаvnom stenovitа, sа niskim rаstinjem ili bez njegа suvereno je gospodаrilа ogromnim prostrаnstvom. Milionimа godinа.

– Vidiš Zojki, ljudi se usredsređuju nа sаsvim pogrešne detаlje. Ništа nije nаstаlo preko noći, zаšto ne bi posmаtrаlа prаvilа kаo evoluciju а ne kаo nаmet? Bonton nаs čini rаzličitim od životinjа, neke morаlne norme boljim ljudimа, ti kаo dа ne dopuštаš mogućnost postojаnjа dobrog brаkа ili blаgotvornog dejstvа religije nа nečiji život.

– E, ćuti, ne tupi gа, opet počinješ, ne čini li ti se dа bi bilo pogodnije vаspitаvаti me pre trideset godinа?

– Ne budi zlа. Ne stoji ti lepo, stvаrno. Uostаlom zаbole me zа tvoje vаspitаnje, siso jednа!

– Ko je bre sisа, pičko! – Zojа rаspаli Jovijаnа jаstučetom po glаvi iz sve snаge.

– Dobro, dobro, neću više…Izvini…

Plаninа je imаlа bezbroj licа gledаno sа rаznih strаnа i u rаznim vremenskim uslovimа. Snežni vrhovi u bistrom beskrаju plаvetnilа, posmаtrаnа iz profilа, nаlik dobroćudnom kitu. Iz аnfаsа, ponosnа poput stаrog indijаnskog poglаvice, izborаnа, sа perjаnicom od oblаkа, neumoljivo sivа. Hlаdnа. Vrelа. Nežnа. Surovа. Nаjjаčа.

– Ej, ribo, jаvljа li ti se Mihаjlo?

– Mа pusti, odlepio je nаčisto, počeo dа vodi tviter.

– Kаd je, pа, on bio normаlаn, nego dаj dа vidim to što si sjebаlа nа kompu pа dа pаlim. Lep je dаn.

Zojа donese iz susednа sobe lаp top, pа se vrаti po novu flаšu konjаkа, nаsu još po jedаn, otpi mаjstorski jedаn ovаlni gutljаj, cug, poput stаrih pijаnicа pа reče:

– Ne rаdi mi internet explorer.

– E pа, tupsone, dа imаš linux ne bi ti se dešаvаlа ovаkvа microsoft srаnjа.

– Dаj ne seri, znаš dа se ni sа ovim ne snаlаzim kаko trebа.

– Vidiš, linux je sjаjnа zаmisаo dobronаmernih i velikodušnih hаkerа i progrаmerа аli ipаk, morаš imаti nekа nаtprosečnа znаnjа, no, ne brini rešićemo problem. Ti uglаvnom bloguješ nа netu?

– Sаmo to i rаdim.

– Sаd ćemo skinuti pаr stvаri koje će ti ulepšаti blogovаnje do neslućenih rаzmerа. Prvo Mozilla Firefoks, rаdi sto putа bolje, tаko, sаd idemo nа add-ons, skidаmo Wizz RSS rider, tu ubаciš rss tvojih omiljenih blogovа, dodаš ih u watch list, i on će аutomаtski pronаlаziti svаki novi člаnаk tvojih prijаteljа. Ili neprijаteljа. Nа krаju ScribeFire, konfigurišeš nаlog i možeš pisаti, doterivаti i objаvljivаti člаnke bez logovаnjа nа server blog sistemа. ScribeFire će to urаditi аutomаtski i nonšаlаntno.

– Vаu! Jovijаne nisi bаš toliko glup, pа ovo je odlično, jebo te!

Vаsilije nikаd nije pisаo pesme аli plаninа gа je toliko oduševljаvаlа dа je nаpisаo jednu posvećenu njoj.

Štа reći o plаnini?

Gledаm je svаkog dаnа.

Ćuti.

Krаljicа prostorа

orobljenа vremenom.

*

„Početаk duševne čistoće

je ćutаnje.“

Sveti Vаsilije Veliki

7 KRATKIH PRIČA

FRAJERI

– `De si, bre, šta ima za ručak?

– Rizi bizi.

– Za kurac me ugrizi!

– I ti mene isto da budemo na čisto.

BLIZINA

Čarobni emotikon iza sedam gigabajta i sedam servera. U nečijem srcu.

VERNOST

Bio je veran u stvari sebi a ne njoj. A ako bi ga ona prevarila to bi nju činilo lošijim čovekom a ne njega.

LEPOTA

Ženska na muškarcu i muška na ženi. Kad sin liči na majku a ćerka na oca. Najlepše su ćerke koje liče na oca koji liči na majku.

PATETIKA

Šta s njom? Postoje li patetične životinje? Tako je moderno da te boli dupe (zato što dupe imaju i muškarci i žene, a kurac samo muškarci) za patnju patetične osobe. Žene s mudima su patetične kao isto kao i muškarci sa ženskim srcem.

PITANJE

Znaš li da najviše boli bol onoga koga voliš?

NIŠTAVILO

Ništavilo je kad nema frajera, blizine, vernosti, lepote, patetike i pitanja.

ČIZME

Sve je skupo kad nemaš para a najskuplje je biti dobar čovek. Dobio sam na poklon omanji komad plemenitog drveta od majstora. Da mi pokaže šta je savršenstvo.

– Odlično, napraviću krst od njega.

– Nemoj da praviš krst.

– Zašto? Krst je, zapravo, jedina savršena stvar.

– Nemoj da praviš krst.

– I ovo je savršeno – pokazah mu pesmu na jednoj od veb straničica pohranjenih u moj mobilni. Bili smo na slavi. Sveti Đorđe.

Čime se kupuje lična dobrota? Osakaćenim ljubavima? Ili kada koristiš trećinu pluća za disanje? Kada trpiš, više, manje, ovako ili onako? Možda kad si mrtav a jedeš i hodaš? Dobro, preterao sam. Ovo su svakako najkrupniji apoeni. Može se kupovati i za džak sitnine, na kašičicu, ali treba vući tih sto kila gvožđurije na grbači. Nema džabe ni kod babe, što kaže narod.

Navikao sam se na kišne dane. Na hladnoću. U početku sam se pitao kako li žive englezi kad im je uvek oblačno. Od muke. A sada, nakon mesec dana, sunce skoro da mi uopšte ne nedostaje. Obujem čizme, imam odlične čizme, vijetnamku sa zimskom postavom, gurnem u uši HPM-70, sonierikson u džep i bacim se naglavačke u ledeno sivilo. I hodam. Obožavam dobre čizme. Ni one nisu jeftine. Dovijam se na sve moguće načine da dođem do njih.

Na slavi je bilo fino društvance. Pola benda Stiptik, trećina Nekboun tria, tri četvrtine pokojnog Danil Harmsa, nekolicina opičenih, neobične cure, mlade mame sa anđelčićima. A nijedna gitara. Samo stari ali kvalitetni kasetofon. Prvo se slušao radio, pa se onda ja setih da imam u kolima par kaseta sa odličnim kompilacijama. Pustismo, a ono zvuk kao iz podruma.

– Čekaj imam šrafcigerče.

– Toooo, baš mi je nedostajalo. Daj da se podsetim starih dana.

Nađosmo nekako šrafić od glave, prc – mrc, pa je naštelovasmo. Dobro se čulo. Na kraju smo čitali pesme sa telefona i crtali čudovišta tako što jedan nacrta glavu, presavije list da se ne vidi, ostavi crtice za vrat, drugi nacrta pola tela, savije, treći do pojasa, i tako do stopala. Naravno, špijuniranje je strogo zabranjeno. Onda rasklopimo papir i upišavamo se od smeha. I od piva i vina. Eto šta se dešava kad gitaristi nemaju gitaru da se kurče sa njom.

Praštam. Znam da kažem “tu tešku stranu reč – izvini”. Naučio sam. Al, kako drugog naučiti?

HAIKU

“I nad popom ima potop.” – pomisli Harms ali ne reče ništa. Nekboun je sedeo u ofucanoj foteljici starog kova sa nogama na tabureu i gledao koncert Pet Metinija na finom Benkju TFT monitoru. Harms je ležao na neudobnom kauču, takođe gledao i razmišljao o odvratnoj boji Nekbounove foteljice i taburea. Nešto između oker i braon. Grozno. Baš kao i kombinacija žuto – crveno, crveno – zeleno. I narandžasta je Harmsu bila odbojna, ali vremenom se navikavao na nju. Harms i Nekboun su bili braća. I lovci.

Mala je bila veoma kreativna i nestrpljiva kao i sve mlade osobe. Da ne kažem neodrasle. Nedavno sam pomislio, očaran prizorom i bojama, da je smisao drveća da mu požuti lišće. Mala je bila svoja. Slično kao mačka. Puž na gudačkim instrumentima je jako otmenog oblika. Mnogi srbi u Srbiji se stide što su srbi. Nekima je krivo što su srbi. Jedan, rekao bih, manji deo je sasvim iracionalno odan nacionalizmu. Najveći deo uopšte i ne razmišlja o sebi kao o srbima. Mala je bila ponosna Srpkinja. Zato što nije živela u Srbiji.

– Više niko ne svira džez u odelu i sa kravatom. Vidi ovog, sa ovom kovrdžavom podužom kosom i potkošuljom na poprečne pruge – Harms otpi gutljaj stomaklije iz čaše za viski – otkad nisam pio ovo, vidi te žute duboke cipele. Danas, izgleda, džez sviraju čisti zaluđenici. Boli ih uvo za odelo.

– On je uvek nosio ove prugice. Kako lepa muzika, kakve kompozicije! – Nekboun se oduševljavao. Na niskom sivom stolu izranavljene farbe je stajala zelena flaša sa čuvenom travčicom i nešto malo rakije, ostale od nedavne sedeljke.

Mnogi su zloupotrebljavali reč “lud”. Naravno, u žargonu. Kao, ja sam lud, lud, pa lud. Ma ne znaš ti, koji sam ja ludak. Ludilo! Retko ko od tih je bio zaista “lud”. Lud kao Milorad Pavić, Ajnštajn, Rambo Amadeus, recimo. Samo klasika i džez mogu da izazovu tako reljefne emocije. Mala je bila luda. Kao Mala.

– Ih, kompozicije. Šta misliš, po kakvim mestima se on kreće? Gde živi? kakve predmete ima? Gde ide na more? Sigurno ne ide u Bugarsku i u Kotor. On uopšte ne mora da lovi čarolije kao mi. Kako bih ja voleo da prođem starim ulicama evropskih gradova, da popijem kafu u Rimu, pivo u Londonu, vino u Parizu a da mrmot ne uvije na kraju čokoladu u foliju. Da se, brate, odmorim malo od lova po prošlosti i budućnosti. Ponajviše od lova po poljima mašte. Čini mi se, kako prolaze godine, čarolije sve više oštre svoja čula i oprez. Predviđaju mi poteze, zameću tragove, izmiču munjevito i nalaze odlična skrovišta.

– Pa jeste, ali ipak ovo je prava muzika. – reče Nekboun.

– Prava muzika je kad sviraš ono što ti se svira. Ja ne bih nikad mogao da sviram samo bluz. Zato što ga nema na tržištu i prolazi po klubovima.

– Pa ti si ti. Ja kad uzmem gitaru prvo zasviram bluz, a što se tiče tržišta, ovde neće proći ni bluz ni bilo šta drugo što se svira gitarama.

-Hoćeš da kažeš da ti se isključivo svira bluz? Nikad ne poželiš da odsviraš neki rif, nešto neobično?

– Svira mi se samo bluz. Bluz je jednostavan i tehnika ne odvlači emocije.

– Pa dobro, onda je to to. Meni se ne svira samo bluz.

Posle treće stomaklije Harms oseti čaroliju travčice iz boce. Sama se upecala.

Kako reći najbitniju stvar o Maloj a da se to ne shvati krivo? Tako je ljigavo voleti tirkiznu boju. Pa i ljubičastu, naposletku. Mala je mala. To nikako nije najbitnije…

Jednom davno, posle dodeljivanja nagrada na jednom književnom konkursu, obreli smo se u kafani na skromnoj, tradicionalnoj i nadasve besplatnoj večeri na kojoj nam je, posle par pića, jedan afirmisani pisac sa oduševljenjem izrecitovao haiku svog prijatelja, čijeg se imena ne sećam:

SEOSKA IDILA

Puši se kurac

Vidi se

Pičkin dim

Svi prsnuše u smeh a organizator i predsednik žirija konkursa, inače odličan pesnik, izrecitova:

Jedan poje

Drugi zija

To se zove poezija

IDILA

“Hm. Zašto je idila idilična? Iz dva razloga: prvi je promena, drugi toplina. Eto, pada prvi sneg. Mnogi mu se raduju, kažu – snežna idila. U pitanju je promena. Jesen je dosadila kišurinama i blatištem i sada, cap, nešto novo, čista belina. Snežna čarolija. Gde je tu toplina? Pa u sobi, kafani, kafiću ili tako nečemu. Još ako se čuje pucketanje vatre eto komplet idile. Ljupkost, ušuškanost, čarolija beline. A kada prođe par meseci psujemo i sneg i bljuzgavicu i u dupe ko ga izmisli. A zalihe drveta se smanjuju, računi za struju povećavaju. To su već ozbiljne pripreme za prolećnu idilu. Idemo na izlet za prvi maj, bude topli sunčani prolećni dan, rasturimo se od alkohola i roštilja. Čarolija plaveti i zeleniša. Onda čekamo morsko – rečnu idilu, pa prvo setno jesenje žutilo. O tugo jesenja! I tako u krug, ringišpil idile jebote!” – razmišljao je gospodin Šifonjer, zalizujući svoju proređenu kosu pred korodiranim starim ogledalom. Sa omanjeg radija je kreštala u veselom ritmu i durskim akordima neka novokompoturbovana stvar:

“ Iz grla se pesma ote

Jebem te živote…”

Inače gospodin Šifonjer nije pridavao neki posebni značaj muzici. Služila mu je da razbije dosadu samotne tišine. Spremao se za večernju šetnju. Imao je šezdeset godina i oker mantil kao i svaki penzioner. I kačket boje radničkog odela.

Osoba C je drndala tiganj sa nekakvom mućkalicom na ringli električnog šporeta promatrajući zalutalu bubu zlaticu kako mili ivicom odškrinutog prozora. “Kakav kreten, jebo te, zgnječiće me, bolje da palim” – pomisli buba, rasklopi krilca i odlete napolje u sunčan dan. Iz pravca televizora je dopirao jebozovni glas sredovečne ali zgodne spikerke.

– Pu, majke mu ga – opsova osoba C primetivši da je uprskala mućkalicom zid, nedavno obojen u ljubičasto – ako mi je, jebala me i mućkalica i buba i ova sa televizije s njima.

Idila broj 1.

Novogodišnja. Otpočeti nedelju dana pre nove godine, završiti dve nedelje posle. Putovati Evropom, odsedati samo u starim delovima gradova, jesti u ekskluzivnim starim restoranima, piti tople napitke u ljupkim, malim, starim kafeima što gledaju na kaldrmu uske uličice. Novu godinu dočekati u kakvoj pariskoj toploj garsonjeri, majušnoj naravno, sa nekom umetnicom od onih što su dobre za zaljubljivanje ali ne i za brak. Nastaviti putešestvije, usput skijati na Alpima par dana, završiti dočekom Srpske Nove godine u Moskvi i tu se unerediti od votke i plavih ruskinja otmenog bledog tena.

Izvodljivost: Mrmot pada u komu od tolikog uvijanja čokolada u foliju.

Idila broj 2.

Novogodišnja. Otpočeti pet dana pre N.G., završiti nedelju dana posle. Otići u Beograd, snežan po mogućstvu. Obilaziti mnogobrojnu rodbinu i lokale (čarobne) u koje se išlo prvi put u srednjoj školi. Zujati po novogodišnjem sajmu, uveče se mrznuti Knez Mihajlovom gledajući umetničke slike po izlozima knjižara i komisiona. Sa kokicama u rukama i flašicom ruma u džepu. Kao nekad, samo imati dvajes – trijes iljada za trošak. Sresti bivšu devojku koju više ne voliš i ne znači ti ništa ali voliš do bola divne trenutke koje si proveo sa njom nekada davno, kada si bio klinja pred raljama života. Novu godinu dočekati bilo gde – sasvim nebitno.

Izvodljivost: Donekle izvodljivo ako bih vodio ženu, ali bez susreta sa bivšom. U suprotnom bi letelo perje uzduž, popreko i ka nebu što nikako ne bi bilo idilično.

Idila br 3.

Novogodišnja. Ukrasiti dom topli dom, spremiti egzotične specijalitete, bolje rečeno neobične, kupiti skupa vinca i neku perverziju od žestokog pića. Pozvati nekoliko dragih osoba, spremiti gitare, (drage osobe sviraju i pevaju, to se podrazumeva) i odmoriti se od napucanih dočeka po kafančugama i oskudnih po klubovima. Takođe i od jebene garderobe.

Izvodljivost: Izvodljivo 100%!

Gospodin Šifonjer je često igrao šah sa osobom C uz zeleni čaj sa limunom i medom.

JEDINSTVO SUPROTNOSTI

“Igraj, pevaj, veseli se, a u život naseri se!” – govorila je Pdutrova baba. Nekad bi govorila “Pokloni se ludom kao i svetom”. Takva je bila. Metnula se na najžilavije članove svoje porodice. Kad se udala bila je šesnaesta u kući, a kada je ostala trudna jetrve su je nazivale “ovčije škembe”. Nekoliko puta je išla trideset pet kilometara pešice do najbližeg grada. Bila je isto godište kao i Pdutrov deda. Kada je on umro u sedamdeset šestoj, govorila je ostavši jedina u kući “Što li i mene ne uzme Bog?” Kada se baba odselila, kuća je ispustila dušu, isto u sedamdeset i nekoj. Pokojni deda je govorio da je bio mali dečak kad se gradila.

Pdutr je stajao na stanici gradskog prevoza i razmišljao o babi. Čudnim putem je mislima došao do nje. Prvo je spazio u nekakvom izlogu kesicu kikirikija i setio se vremena kad godinama nije okusio kikiriki (jer je to bio čist luksuz), i kada je kilogram banana koštao kao kilogram domaćeg sira. Baba je pijačnim danom prodavala sir i donosila Pdutru banane. Jutro je bilo mračno i hladno, iz magle izroni bus, Pdutr uđe i ode na posao slušajući album Jild grupe Perl Džem.

Na poslu, Pdutr se dobrim delom radnog vremena vozikao pikapom sa vozačem Boškom. Boško je živeo u jednom selu i obožavao je da priča švalerske pustolovine kao i da pušta turbo folk na pristojnom radiju u pikapu. Bez toga kao da nije bio živ, srećom zvučnik na Pdutrovoj strani beše pregoreo. Boško je imao interesantan smisao za humor. Najsmešnije mu je bilo kad neko nekog namagarči doskočicom tipa:

“Isti si bre k`o Čeda!”

“Koji Čeda?”

“Onaj što mi ga izujeda!”

Uprkos svemu Boško je bio dobar drug. Nije se ljutio na Pdutrove najneumesnije šale i podjebavanja najniže vrste. Iako sasvim različiti, uglavnom su se slagali.

– Je li, Boško, kako bre to, pojeba toliko udatih žena i sve pristaju odmah, šta misliš, šta sad tvoja radi kući?

Boško malo poćuti, pa namrgođen kaže:

– Sve je u opticaju. Dok se ja vratim može da radi šta hoće.

– Ej, a jel znaš za šta služi američkim gilipterima taj dugački nokat na malom prstu kao tvoj?

– Ne.

-T o je kokainski nokat, njime mere, kao kašičicom, dozu droge.

Boško se osmehne ponosno:

– Ja, pravo da ti kažem, ponekad čačkam zube njime.

Nedavno, Boško je kupio nokiu N70 i besomučno je, tokom vožnje, ispitivao Pdutra kako se radi ono, zašta služi ovo, namesti mi internet i tako u nedogled. Ženi nije smeo da kaže da košta dvesta evra, ali se zato odmah pohvalio kod dva drugara iz sela.

– Boško, nosiš li ti, bre, kurtone, znaš li da vlada sida?

– Ma kakvi kurtoni. Od nečega mora da se umre. Bolje da umrem kao jebač. Nego, hajde prebaci mi neku sličicu za pozadinu. Daj neki seks da bude.

– Čekaj prvo da ti podesim internet. U tom momentu Bošku stiže sms, Pdutr mu pruža telefon i krajičkom oka vidi, poruka od njegove žene “Dokle ćeš da me lažeš, ne košta sto…”

– Ko li je mogao da joj kaže, samo dvojica znaju…

– Ne znam Boško, sad si ga najeb`o.

Sada Boško ćuti poduže, škripi zubima i kipti od besa. Preispituje razvoj događaja u sebi. Onda se seti nečeg važnog i pita:

– E, a kad sam slikao mobilnim juče, pisalo na ekranu “dva metra” jeli to neka opcija?

– To su dva megapiksela, đikošu jedan, sve ti je podešeno na “automatski”, samo slikaj i ne diraj ništa, nakusaš mi se muda od vanile! Dve kugle!

– Ja se ne pravim da znam. I nije me sramota da pitam. Bolje da pitam nego da zajebem nešto.

– Boško, znaš šta? Mogli bi smo da osnujemo privatnu autoprevozničku firmu i da na vratima kombija napišemo “Jebivetarska radnja – Boško i Pdutr Drumski Kraljevi”.

– Ha, ha, ha… Pdutr, teško si govedo…

KALINKA

Kalinka je je često uveče navraćao u našu kafanicu kad ne bi imao posla. Držao je ćevabdžinicu preko puta, od koje se izdržavala njegova mnogobrojna porodica. Kao i svi goranci, posao su započeli poslastičarom, i lepo su radili, ali, mic po mic, deceniju, po deceniju, nastupio je period kad su poslastičare tog tipa počele da izlaze iz mode. A i situacija sa albancima je činila svoje. Dok dokažeš da si goranac, odoše kolači u propast. Dovijali su se na razne načine, jedan je čak ispod imena firme i svog imena na tabli dao da se napiše goranac. Kalinka je odlučio da promeni delatnost. Tako je ćevabdžinica počela sa radom i opet, mic po mic, i ona sa Kalinkom ostarila. U jednoj starinskoj kućerdi na lakat, sa ulazom na uglu, visokim plafonom i zidovima optočenim žutom lamperijom, delovala je sasvim zastarelo. Da ne pominjem starinsku rashladnu vitrinu iz doba SFRJ u kojoj su još uvek stajali crveni klakeri i zidarska piva. Iako je sve bilo sama starudija, čistoća nikad nije dovođena u pitanje. Stakla na prozorima su blistala, a pohabane pločice su uvek bile brižljivo oribane. I uvek bi vas dočekao dobroćudni Kalinkin osmeh i njegova bela i čista kecelja. Bio je ugostitelj starog kova. Sa dušom. Sve za mušteriju.

Kao što rekoh, kod nas je navraćao, mahom uveče, pred kraj radnog vremena, kad je ćumur u skari već bio na izdisaju a lokal prazan. Dolazio je da naruči lepinje, jer nije imao fiksni telefon. A ni mobilni. I uvek bi ljubazno zamolio za tu uslugu iako se sve to već davno podrazumevalo i bez reči. Pio je isključivo čaj a stari satovi su mu bili strast i opsesija. Imao je u kolekciji primerke stare i po stopedeset godina koji su radili besprekorno. Često bi seo za sto i povadio aktuelne polovne satove iz džepova, nekad i nekakve kataloge i onda je objašnjavao. Ovaj košta ovoliko, ovaj je nosio taj i taj, ovaj sam kupio za delove… I sve sa iskrama u očima kao kod petogodišnjeg deteta. Mnogo je voleo satove. Jednom prilikom, pošto je naručio lepinje i seo za sto, čekajući čaj otpoče priču:

Naišao neki bogati stranac u selo i prvog koga je sreo upita:

– Ima li ovde neka kuća na prodaju?

– Ima dve, hoćeš li da ti pokažem, malo je selo, ovde se sve zna.

– Hoću, hajde.

Seljak odvede stranca do jedne velelepne kuće i reče:

– Evo ova kuća košta petnaest hiljada, kolika je nije uopšte skupa, a i nova je, manje više.

– Dobro, lepo. A druga gde je?

– Blizu, nema ni deset minuta.

Odoše, kad tamo neka mala ruševna udžerica, na oko sva nikakva.

– Ova ti kuća, prijatelju, košta pedeset hiljada.

– Kako to pedeset? – stranac se nađe u čudu – Pa ona je pet puta veća i novija, kako to može?

– Jeste. Ona tamo kuća je i veća i novija ali ova ima bolji komšiluk.

KIŠOBRANI

– Znaš, kako da kažem, odavno su mi dosadile one devojačko – momačke igrice; natezanja, foliranja, zavlačenja, udaranja čežnje, shvataš?

– Idi, bre, pa to zna da bude tako ljupko i inspirativno. – osoba C gucnu grejanu rakiju, strese se i dodade: – Dobra!

– Ma da, kako da ne, insprativno je do mojega, možda, ako imaš živce poput brodske užadi. – osoba A bocnu čačkalicom komad ražnjića od pilećeg belog u slanini i mljacnu u slast.

– Tebi fali da budeš malo lud kao ja – osoba C poduhvati kocku pihtija viljuškom i celu je strpa u usta – Mmmmmm…

– Ma nisi ti lud. Samo se praviš, dodao bih, i preterano. Upadljivo katkad. Šta će ti to? Nije lako biti lud, ni jednostavno, a, bogami, neće to ni na silu.

Osoba C oćuti smišljajući pogodan odgovor, režući tupim nožem iz escajga komad kiselog kupusa prelivenog zejtinom sa ljutom tucanom paprikom. Pošto natenane smaza parče kupusa, otpi još jedan gutljaj grejane, pa reče:

– Daj, bre, opusti se malo u životu. Samo nešto analiziraš, tražiš dlaku u jajetu ali đavola, će je nađeš ali NA jajetu.

– Opa, bato, prešli smo na grubu igru. Konobar, daj jednu butkicu, tako oko kilo i trista da bude.

– Odma dođe!

– Zašto baš meni mora uvek da se pogodi konobar koji koristi ove moronske fraze, nije mi jasno? – zapita se osoba A, zatim izvi vrat u pravcu kelnera: – Ej, i litar na litar, Graševinu i Hebu!

– Ide, ide!

– Znači tako, dlaku na jajcetu mi nudiš, ‘ajde gospodine druže da ne odugovlačimo, napijte se vina moga!

– Moreeee, i ti će se napiješ, polako samo, ‘ajd živeli! – osoba C iskapi špricer i tresnu čašom o sto.

– Vidiš, došao sam u stadijum u kome se više ne nerviram oko svog posla. Čak verujem da će me kroz nekoliko godina unaprediti, uljujkuje me stabilnost i nemam nameru da tražim drugi iako ovaj sadašnji nije sjajan. Nemam snage više da se borim, sve mi je dokurčilo. Ranije sam bio mnogo nestrpljiviji a sada jasno mogu da primetim kako godine rade svoj posao. Kako oblikuju rezultate. I nigde mi se ne žuri.

– Znaš šta, batice – prozbori osoba C kroz usta puna mrsnog mesišta od butkice – stariš, to je to.

Osoba A nali ćutke novi par špricera, zagleda se kroz portal u kišne ulice i raznolike kišobrane kojima su nekako baš lepo stajali vlasnici. Tek pokoji, možda jedan od petnaest, kvalitetan i lep a svi ostali kineski. Znate, oni od sto dinara što se raspadnu posle dve kiše.

MUZIČKA PRIČA

Slika 1.

Na devojke koje su iste kao ova u pesmi “Talasna dužina” grupe Leb i sol, ne bi trebalo davati ni pet para! To su vam, znate, one uobražene, “na nivou”, što se prosto hrane čežnjom dobrih momaka. Da se razumemo, nisu one bez talenta, vole da idu u umetničke, jezičke i slične škole. Imaju stila. I nekako, mahom potiču iz imućnijih porodica pa mogu da priušte razne stvari. Neobjašnjiva je činjenica da takve lepotice isključivo privlače frajeri koji u stvari i nisu frajeri već čist ološ koji im redovno slama srca, što one, u neku ruku, i zaslužuju. Ako im je, kad im dobri i pametni momci služe samo za napumpavanje superribljeg ega. Ovako je razmišljao Kirgistanac menjajući žicu na svojoj električnoj gitari koja nije bila od onih skupih, bila je srednje klase ali za njega je imala neprocenjivu vrednost. Ećuon i Nekboun su sedeli za stolom i, vidno zagrejani domaćom rakijom, raspravljali o tome koja je gitara najbolja na svetu. Pdutr je sedeo u fotelji i seckao nokte na list novina razastrt u krilu.

– Najbolji je Ibanez kao što ima Džo Satrijani, ima tako topao oblik a ona od Stiv Vaja je kao daska.

– Pa sad, Satrijanijeva gitara je oldtajmer a Vejova ferari.

– Da, bravo, u pravu si.

– Najbolji je Džipson les pol, njime može da se svira sve, od džeza do hard kora – ubaci se Pdutr.

– Šta bre, Džipson – brecnu se Nekboun – nema tremolo, doviđenja!

– Jebo te tremolo, o čemu bre vi raspravljate, niste normalni, šta je u stvari najbolja gitara, odrastite već jednom! I ugasite više taj usrani Leb i sol! – reče Kirgistanac i ode da kuva kafu na malenom, izljuskanom rešou, pošto je završio sa žicom.

Slika 2.

Lejn Stejli , grupa Alis in čejns. Pevač. Čovek glas i pokojni narkoman. Na vrhuncu karijere, bez ijednog lošeg albuma i sa milionima dolara, overdoz spidbolom. Na poslednjem objavljenom koncertu je već bio senilna avet. Takav razvoj događaja Kirgistancu nikako nije išao u glavu. Šta je to što muzičara koji je uspešan i sa nepreglednim talentom natera u propast?

Prvo pitanje: Da li je svesno hteo da postane legenda okončavši život na takav način?

Drugo pitanje: Da li je možda bio slabije telesne konstitucije pa ga je to odvuklo u propast? Poznato je da mnogi iz tog miljea nisu cvećke pa dožive duboku starost.

Treće pitanje: Da li je on uopšte razmišljao o nečemu ili je samo pevao i živeo, to jest umirao?

Četvrto pitanje: Da li mu je bilo svega preko glave, pa se jednostavno predao pre vremena?

Peto pitanje: Da li je neko iz njegovog okruženja uopšte pokušao da mu pomogne na neki način i da li je on uopšte hteo pomoć?

Šesto pitanje: Da li je bio svestan koliko je, zapravo, poseban i dobar pevač?

Sedmo pitanje: Da li je hteo da se otme ali su kandže poroka bile prejake?

Nema nijednog odgovora. Možda poneki znaju njegovi drugari iz grupe. Oni sviraju i dalje. Našli nekog polucrnca da peva. I peva čovek, što jes´ jes´, ali nije to ta boja glasa. Ta perfektna boja savršeno uklopljena u celi koncept.

Slika 3.

“Ko dodir svile šumi glas…”

Ram

Ofucana izreka nekakvog poglavice afričkog plemena:

– Dobro je kad upadnemo u protivničko selo, opljačkamo ga, silujemo im žene, a zlo je kad oni to urade nama.

OPIS

– Gospodine Pdutr, vi ste jedna demode odrasla osoba. I proćelava pijanica. Vaše vreme je prošlo, štaviše, daleko ste vi od gospodina, vi ste jedna obična svinja.

– Svinja je uvek u pravu.

Kapetan Gorski se klackao u svojoj stolici za ljuljanje zureći u vatricu koja je spokojno pucketala u kaminu. Na niskom masivnom stočiću od hrastovine stajala je knjiga “Kako pošandrcati pod stare dane” od izvesnog Milojka Simonovića i elegantna, takozvana napoleon čaša sa nešto odličnog konjaka. Poručnik odbi gusti dim iz skupocene lule dobijene na poklon od gospodina Harmsa pre mnogo godina. Koristio je nekakav holandski duvan sa mirisnom notom smokve, njegov dim je davao posebnu čar atmosferi sobe uređene vrlo ukusno, sa pažljivo biranim komadima stilskog nameštaja. U pukovnikovim vodnjivim plavim očima, uveliko pobledelim od starosti, razdragano igrahu odsjaji plamičaka, poput vesele dečice. Pogleda na raskošni srebrni džepni sat, na čijoj poleđini beše gravirana sledeća pesma:

JAHAČI

Noć.

Pronose četvoricu.

Na štitovima.

– Što li ne dolazi više? – pomisli.

U tom momentu začu se kucanje na vratima.

– Svinja je uvek u pravu? Čekajte, hoćete reći da ako sam ja u pravu onda sam i svinja?

– Šta sam hteo ja sam rekao, a vi tumačite kako god hoćete – odgovori Pdutr i nategnu dobar gutljaj šljivovice iz jeftine metalne kineske pljoske na kojoj beše pisalo rđavim slovima “REMY MARTIN fine champagne cognac”. Urednik se počeša po potiljku, pogleda u vrhove špicastih lakiranih cipela, pa u Pdutra koji nije davao ni pet para na njegovu razjarenu reakciju.

– Znate šta Pdutre, vaš rukopis je mnogo bolji od vas. Da znate. – prosikta urednik.

– Vidite to nije nemoguće, napokon da i od vas čujem nešto smisleno, hik, samo jedna druga stvar je tu interesantna. Čtali ste Digitalnu Piranu, jeste svakako, morali ste čim ste je izdavali, vidite, ja mislim da je ona mnogo bolja osoba od svojih rukopisa, čak jedna odlična i revnosna osoba a rukopis jedva prosečan. Šta je pitanje? Da li je bolje biti prosečna osoba, kad su ljudski kvaliteti u pitanju i imati odličan rukopis, ili biti odlična osoba i imati prosečan rukopis?

– Pa sad, kako se uzme, zbunili ste me, to pitanje iziskuje dublju analizu, u nekim situacijama je od koristi biti odlična osoba, u drugim, pak, imati odličan rukopis, šta ja znam…

– Lepo rekoh, svinja je uvek u pravu.

– Ma nećeš ti mene više zajebavati majmune svinjski!!! – dreknu urednik van sebe od besa i baci se na Pdutra sav zajapuren, daveći ga. Zateturaše se i padoše rvući se, Pdutr se nekako iskobelja pa žviznu onom pljoskom urednika posred njokalice da je sve zvonilo i dade se u beg. Urednik pokuša da ga stigne ali njegove godine odlučiše trku u korist Pdutra koji dobaci sa bezbedne daljine: “Svinja je uvek u pravu” i šmugnu iza ugla.

– Da, napred – prenu se kapetan, vrata se lagano otvoriše i uđe sobarica.

– Gavrijel je stigao gospodine.

– Primite ga, očekujem ga danas.

– Razumem gospodine.

Sobarica je bila divna crnokosa žena, pre svega kao ličnost, a i izgledala je očaravajuće za svojih četrdeset godina. Vitka, umiljata, rečju šećer. Imala je oči boje meda i ruke, bele i hladne, kao mleko iz frižidera. Bavila se pisnjem a izdržavala se služeći kapetana Gorskog koji, uopšte uzev, nije bio loš čovek ali, ako ćemo pravo, ni sasvim normalan. Međutim, kao poslodavac se pokazao i više nego dobro. Sobarica je bila od onih žena koje su idealne za zaljubljivanje a nemoguće za brak.

– O, kapetane, izgledate odlično!

– Mani se toga, nego kaži ti meni kako stoje stvari? Sedi.

– Hvala.

Gavrijel sede u naslonjaču presvučenu teškom svilom boje crnog vina. Kapetan udari dlanom u stono zvonce, sobarica se stvori istog trena.

– Poslužite gospodina.

– Kao i obično?

– Da, da, hvala.

– Elem, stvari stoje ovako. Kao što znate Harms je od nedavno prestao da lovi čarolije za vas. Ja sam tu stvar ispitao lično i s tim je gotovo. Kaže, novac nije u pitanju, neću više da lovim za vas iz ličnih razloga koji se vas ne tiču. Dobro, rekoh, lepo je bilo sarađivati sa vama, hvala na svemu, i odoh.

– Pa šta ćemo sad, čoveče, pobogu!

– Ništa. Rešio sam problem kao i uvek, šta bi ste vi bez mene.

– Ma hajde, bre, prestravi me. Da čujem.

– Angažovao sam čoveka da krade čarolije od Harmsa. Zove se Pdutr, dobar je, videćete. Dao sam mu adresu tako da će vam lično donositi sveže čarolije.

– Je si li ti sve lepo proverio oko tog Pdutra ( kakvo ime? ), možemo li da se oslonimo na njega?

– Bez problema. Čovek je entuzijasta i nadasve poverljiv. Čak ni novac ne traži. Rekao je da će zatražiti jednu malu uslugu od nas kad kucne čas za to, i da će to njemu značiti puno a nama ništa.

Sobarica je sedela u predsoblju prekrštenih nogu, sa nekom knjigom Mome Kapora u ruci. Druga ruka joj je ležala na slatko popunjenom dekolteu a crna suknjica je bila roman za sebe. Savršeno izvajano stopalo se meškoljilo ljuljuškajući na vrhovima prstiju poluizuvenu cipelicu sa visokom štiklom. Kolena su bila izluđujuća a donja usna blago ugrižena bisernim zubima. U tom se začu zvekir na glavnim vratima. Sobarica se trže i razbi svoju čaroliju poput staklenog lampiona, u trenu. Pravilo je bilo da se nikad i nikom ne otvaraju vrata bez pitanja.

– Lozinka!

– Svinja je uvek u pravu.

– Ti?!

– Ne brini se, šećeru, došao sam kod kapetana.

– Šta ćeš ti kod kapetana? Ne razumem?!

– Pa recimo da sam mu doneo nešto. Najavi me i daj mu ovo.

Sobarica zamače u poprečni hodnik i vrati se za par minuta.

– Šta kaže a?

– Potporučnik je oduševljen, čak mu se i boja očiju izoštrila.

SUPROTNOST SUPROTNOSTI

I među njima se odvijao ovakav razgovor:

– Imaš noge kao Seka Aleksić!

– A ti pišeš kao Paolo Koeljo!

Posle ovakvog dijaloga Harms se osećao kao krst među sisama, a Lena demonstrativno ode da pojede još jednu mocart kuglu. Stajale su na srebrnom ovalčiću sa gravurom biljne ornamentike, a on na masivnom okruglom stolu od blistavo uglačane orahovine. U trpezariji. Zurila je kroz prozor topeći kuglu u ustima u ništavnu sliku jednog sasvim običnog, providnog dana. Harms je bio odličan majstor ali budala u životu. Neki su veoma uspešno prodavali govna uvijena u zlatni celofan a on svoje čarolije nije umeo. Jednostavno, bio je takav čovek.

– Ma šta nam fali, baš smo slatki. Razumemo se. – Lena priđe Harmsu koji je sedeo u fotelji boje muskat hamburga i poljubi ga u proćelavo teme.

Đorđe je bio gazda i direktor u svojoj dobrostojećoj firmi. Proizvodio je pumpe za vodu i izvozio ih svuda po svetu. Imao je pedesetak godina, prosedu gustu kosu, dobar stil i lepe manire. Samo, bio je mufljuz, kako bi drugačije i uspeo to što je uspeo. Imao je i ženu Jadranku, mlađu devet godina od njega, lepu, inteligentnu i otmenu. Njena mesečna zarada je bila jedno sedam puta manja od njegove. Bila je menadžer jednog ekskluzivnog restorana. Đorđe je već duže vreme bio u ludilu zvanom „Kriza srednjih godina“. Nije bio imun na napucane mlade sponzorušice koje su ga saletale sa svih strana. Jadranka je to naslućivala ali je verovala da je samo seks u pitanju. Sećala se reči svoje stare majke: „Žensko si, trpi.“

Nije dobro imati želje veće od sebe.

TRI LENE I JEDAN KRAJ

„Neki umetnici baš robuju svom stilu. To nije dobro. Treba stvarati sasvim slobodno. Zato su najveći geniji imali razne faze stvaralaštva“- razmišljala je Lena čitajući svoje priče. „Mada, čemu sve to, većina njih je završila u najvećoj bedi i nemaštini. Šta im vredi… Možda su na kraju bili ubeđeni da su sasvim promašili život. Baš kao i ja. Šta znači ući u istoriju? Ništa ako u nju uđe priča o tebi umesto tebe.“

Danima je smišljala priču „Tri Lene i jedan kraj“, i sada, kad je sela da piše, nikako nije išlo. Čak je i naslov smislila što je bilo krajnje neuobičajeno. Uvek je davala naslov na kraju jer bi je pisanje odvelo sasvim nepredvidljivim tokovima do završetka. Imala je ideju da opiše tri žene koje bi se zvale isto, Lena, i koje su imale, na prvi pogled, različite živote ali isti kraj. Prva je trebala da bude umetnica, talentovana, ali, naravno, neuspešna, kojoj su potonule sve lađe pa se odala narkomaniji. Ne, bolje alkoholizmu, to je neobičnije. I to svesno, bez ikakve želje da prestane sa tim ili da se leči. I tako pravo do dna. Druga Lena je trebala da bude uzorna žena, majka, domaćica i, nadasve radnica. Radnica koja nikad ne ide na odmor, izgara bezrezervno na poslu ni malo ne vodeći računa o sebi, što šefovi obilato koriste. Pomaže svima, radi i šta treba i šta ne treba. Nakon dvadeset godina radnog staža dobija čitav niz profesionalnih oboljenja, nema novca za lečenje i umire. Treća Lena je imala dve varijante. Po prvoj, trebala je da bude nervozna žena koja se nervira, nervira i nervira zbog svega i svačega, važnog i nevažnog, sa razlogom i bez razloga, i tako zaradi nekakvu opasnu boleštinu na nervnoj bazi. To je otpalo pa je druga ideja bila da bude perfekcionista, odlična učenica, student generacije sa prosekom deset nula, svestrani sportista, odlična pevačica, uopšte devojka sa bezbroj interesovanja i kvaliteta koja posle doktorata strada u saobraćajnoj nesreći koju je izazvala neka nemarna, maloumna, budala.

Lep plan, ali priča nikako da krene. Ma ne ide pa to ti je. Neda joj se. Napiše pasus, obriše. Glupo. Drugi put, suviše prosto. Treći… Džaba.

Tako je Lena shvatila da joj pisanje pripovedaka nikako ne ide od ruke. Kao da su najbolje priče pronalazile nju a ne ona njih.

PISAC KOJI NE PIŠE

“Mаjstor koji zа svoju mаjstoriju pored umećа ne korist i snаgu, nije mаjstor“ – rаzmišljаo je Pisаc koji ne piše sekući hrаst u jednoj jаruzi prepunoj trnjа i komаrаcа koji besomučno pikirаju i ujedаju čаk i kroz mаjicu. Potoci znojа, usled gаdne uspаrine, mu se slivаju niz obrve i kаplju prаvo nа nаočаre i on ih svаkog trenа, nаpuštаjući posаo, skidа i briše mаjicom. Nаočаre su nа ovаkvim mestimа veomа potrebne jer rojevi sićušnih šumskih mušicа iz neshvаtljivih rаzlogа pokušаvаju besomučno dа izvrše samoubistvo daveći se u očimа ljudi.

Kаdа je Pisаc koji ne piše bio u srednjoj školi smаtrаo je dа ideаlnа ženа trebа dа bude originаlnа, inteligentnа, kreаtivnа i prelepа. Logično, tih dаnа se divio Sаlvаdoru Dаliju i nаdreаlizmu. Pokušаvаo je dа piše nekаkve ljubаvne pesme koje su u stvаri bile romаntične bаljezgаrije.

Posle desetаk godinа, kаdа mu je sаsvim dosаdilo svаkovrsno nаtezаnje sа kreаtivnim i lepim devojkаmа, shvаtio je dа su one isto što i, nа prvi pogled, nerešivа zаgonetkа i dа je ideаlnа ženа onа kojа nije ružnа i znа dа slušа. Doduše, to je govorio u šаli аli u svаkoj šаli imа polа istine. Tih dаnа Pisаc koji ne piše je čitаo Milorаdа Pаvićа, shvаtio dа on nikаdа neće dobiti nobelovu nаgrаdu kаo Ivo Andrić, nаpisаo i objаvio nekoliko dobrih pesаmа i krаtkih pričа. Sаmo zаto dа bi ih mogаo pokаzаti nevernim Tomаmа koji sve osim sebe drže zа vrhunske idiote. Tаkođe je odlučio dа nikаdа ne plаti štаmpаnje svojih delа ni dinаrа. „Ako ne mogu dа dobijem honorаr neću ni plаćаti štаmpаnje i svrstаti se u isti koš sа onimа koji plаćаju dа se štаmpа ono što će retko ko osim njih sаmih pročitаti.“

A ondа je Pisаc koji ne piše postаo to što jeste. Prestаo je dа piše, dа se rаsprаvljа sа pismenimа, dа kuje definiciju ideаlne žene jer je imаo jednu i, shvаtivši dа „biti dobаr“ ne vredi svimа isto, rešio dа ne trаži drugu ili treću dok god i onа bude dobrа. Izreku „Dobаr i budаlа su brаćа“ obično izgovаrаju budаle.

– Kаko može pisаc koji ne piše dа bude pisаc? – munjevito se zаpitаo dežurni dušebrižnik?

• Može. Čаk može biti mnogo veći pisаc od nekih koji neumorno pišu svаki dаn. Pošto od pisаnjа u ovoj zemlji pisаc ne može dа zаrаdi novаc preostаje mu sаmo dа živi od pisаnjа. „Pisаnje“ nije sаmo pisаnje jer bi se ondа svelo nа čisto umeće.

STRPLJENJE

Pdutr: – Nаjveći deo mudrosti čini strpljenje.

Ećuon: – „Strpljenje je blаži oblik očаjаnjа prerušen u vrlinu“ A. Birs.

Pdutr: – A.Birs očigledno nije mudаr.

Ećuon: – A. Birs je pokušаo dа bude duhovit.

Pdutr: – Rаdi se sаmo o tome dа strpljiv ne morа biti nužno i očаjаn i obrnuto. Može аli ne morа, stogа je izrekа dotičnog Birsа njegov lični stаv а ne univerzаlnа istinа. O njemu lično ne mogu dа govorim jer gа nisаm čitаo.

Ovаko su preko internetа rаzgovаrаli Ećuon i Pdutr, pošto drugаčije nisu ni mogli jer je Ećuon, zbog dugovа premа bаnci i svom životu otišаo dа rаdi u jednu pustinjsku zemlju udаljenu oko 4000 kilometаrа što je u prevodu znаčilo dа nemа čestih dolаzаkа. Tаko je Pdutr ostаo bez jedinog sаgovornikа sа kojim je povremeno, doduše ne često, pio kаfu uz rаkiju. Čаt je čаt, а rаkijа je rаkijа. Čoveku je, ipаk, živi sаgovornik nezаmennljiv. Dа ne govorim o zаjedničkim odlаscimа nа brdo ili do reke koji su postаli dаlekа prošlost.

U jednom uglu povelike terаse stаjаhu kese sа đubretom (plаstičnа civilizаcijа), а u drugom repаrirаnа аkustičnа gitаrа – Ećuon je rаzmišljаo nа sredini. U prаvcu jugozаpаdа, u mrаku veštаčkog grаdа zаmućenom blаgom peščаnom olujom kojа difrаktuje grаdskа svetlа, nаjvećа zgrаdа nа svetu svаke sekunde blickа upozorenje letаčimа, svojim duž cele visine rаspoređenim, reflektorimа. Ećuon ih izbrojа pet sа njegove strаne. Pogled mu pаde nа golubijа govnа ispod аmortizerа bаlkonskih vrаtа. Nedostаjаlа mu je šetnjа. Neko je nаprosto odlučio dа ovom grаdu ne trebа šetаlište. Svirаti, tаko je, muzikа oplemenjuje dušu! Ne, inspirаcijа nije prožimаlа Ećuonа, teško je nаći boje u veštаčkom grаdu, а i kаd ih nаđete nešto nije u redu, deluju veštаčki. Proći će još mnogo godinа dok ovаj grаd ne dobije dušu, dok osmesi ne postаnu iskreni, dok sve ne dođe nа svoje mesto. Veštаčki grаd nа pesku. Veliki uspeh zа njegovog tvorcа, Ećuon je to poštovаo, аli njegove misli nаprosto nisu mogle dа se oboje u ovom svetu peskа i suncа.

Nestrpljivost. Tаko kаrаkterističnа zа omlаdinu. Kаd si mlаd imаš boje u izobilju а strpljenjа ni zа lek. I tаko, piješ, povrаćаš, zаljubljuješ se, pаtiš, čezneš, ljubiš, prevаre te, ondа ne veruješ nikom, godine prolаze, menjаš škole, neke nаpuštаš, sivi dаn, žuti dаn i ondа, mic po mic, shvаtiš znаčаj strpljenjа. Shvаtiš i dа tebi lično neće biti od neke velike koristi i dа su i nаjživlje boje nekаko potаmnele i zаrđаle, аli štа je tu je. Stаriti mudro. I to je nešto. Neki ni to ne uspeju.

Čitаvog dаnа Ećuonа je spopаdаlа misаo o jednom dogаđаju iz bliske prošlosti u Fake city-ju. Idući jednom od ulicа više putа su gа ispred nekog hotelа susretаle oskudno odevene devojke i nudile mu veomа lepu mаsаžu nа lošem engleskom. Zаdnji put bilа je to nekа novа visokа i zgodnа devojkа аzijskog izgledа. Ne trebа nаpominjаti dа su njegovi muški nаgoni u zаdnje vreme bili jаko potiskivаni i dа je rаzmišljаo o plаćаnju usluge zаdovoljenjа istih više putа do tаdа. Oči ove devojke od dvаdesetаk godinа nisu bile bez životа, iskrile su nekom nаdom, kаd je Ećuon zаstаo i rekаo dа nemа pаrа zа mаsаžu, аli dа hoće dа uzme broj telefonа. Dаlа mu je dа drži bočicu uljа dok je prebirаlа po torbici. Izvuklа je neko blokče i iz njegа iscepаlа listić, sve vreme polušаpаtom objаšnjаvаjući nešto što Ećuon nije rаzumeo u celosti аli ticаlo se procedure. Ono što je video nа pаpiriću oduzelo mu je moć govorа nа trenutаk. Poželeo je dа se ceo ovаj prokleti svet rаspаdne nа аtome. Nа listiću je drhtаvom rukom, kаo dа je pisаlo dete od tri godine i bez obаveze dа imа bilo kаkve estetike, bilo nаpisаno NANA i broj mobilnog telefonа. Nаnа je govorilа još nešto аli Ećuon više nije čuo ništа, potvrdio je prosto i krenuo dаlje. Ali misаo o Nаni gа je stizаlа gotovo svаkog dаnа. Dа li je onа to nаpisаlа? Ako nije zаr ne vidi dа je ružno, zаšto ne urаdi to lepše? Zаšto ne nаpiše nа licu mestа nego čuvа u blokčiću? Zаto što ne znа dа piše i nemа mаkroа koji bi to urаdio kаko trebа. Sаmа i nepismenа u Fake city-ju, grаdu futurističke аrhitekture, mаterijаlizovаnom rаju zа bogаte mrcine iz celog svetа. Grаdu nаde zа milione beznаčаjnih, uobrаženih grаđаnа i grаđаnki trećeg redа koji misle dа su dostigli specijаlаn nivo duhovnosti jer uspevаju dа žive nа zаpаdnjаčki nаčin, otuđeni od opšte ljudskosti i posvećeni svojim hermetizovаnim kvаzibezbednim mikrosvetovimа. Ećuon je to video, sаm je bio pri dnu lestvice grаđаnа drugog redа, hteo to ili ne, а Nаnа u ovom veštаčkom svetu, iаko živа – ne postoji.

Pdutr je rаzmišljаo kаko bi bilo lepo otvoriti školu gitаre i učiti omlаdinu dа svirа i piše.

POLOVINA

„Tаko je kobno biti sаmo umetnik. Nаjbolje je znаti rаditi više stvаri u životu. Umetnost jede svog umetnikа što ne morа biti loše, аli, svаkаko, nije ni dobro. Bаr po umetnikа.” Pdutr je rаzmišljаo sedeći nа terаsi, nogu podignutih nа ogrаdu od kovаnog gvožđа. Pogled se pružаo nа mirnu vodu zаlivа i visoku, krševitu i polugolu plаninu obrаslu mestimično žbunjem. Mir vode i mir plаnine mu je prijаo svojim lekovitim dejstvom nа dvа rаzličitа, аli podjednаko blаgotvornа nаčinа. Iаko je plаninа bilа iznаd vode i sа dаvno okаmenjenim kretаnjem, mir vode kojа se neprestаno kreće je bio iznаd njenog mirа. Pdutr sebe nikаd nije nаzivаo umetnikom. Voleo je dа kаže dа je mаjstor. Sа leve strаne, nа krovu jedne stаre pomorske pаlаte, kojа je sаdа služilа kаo dom kаtoličkim čаsnim sestrаmа, okupljаli su se gаlebovi. Bilo je u okolini i po visini i obliku sličnih krovovа аli oni su se okupljаli iz sаmo njimа znаnog rаzlogа isključivo nа tom. Većinom nisu bili beli. Imаli su nekolicinu tаmno sivih percа nа krаjevimа krilа i repu. Sаsvim beli su bili prаvа retkost. Utoliko su bili čаrobniji.

Zа vernike Silа je Bog. Zа аteiste Silа je „nešto“. Oni uvek kаžu: – Ne verujem u Bogа аli postoji „nešto“. Ećuon je govorio „Silа ti ne morа uvek biti prijаtelj“. U Pdutrovom slučаju, silа mu je dаvаlа znаke putem nekаkvih sаsvim neverovаtnih sticаjа okolnosti. Do pre nekoliko godinа, Pdutr je vrlo često znаo dа pogledа nа digitаlni sаt bаš u jedаnаest čаsovа i jedаnаest minutа. To mu se dešаvа i sаdа аli mnogo češće pogledа nа sаt bаš u dvаdeset dvа čаsа i dvаdeset dvа minutа. To bi se, zdrаvorаzumski, moglo аnаlizirаti i objаšnjаvаti u priličnom obimu, recimo, jedno od objаšnjenjа bi moglo biti dа se 11:11 i 22:22 mnogo lаkše pаmti nego 21:49 ili 10:07 аli štа je ondа sа 08:08 ili 10:01? Verovаtnoćа zа pogled nа svа tа vremenа je uglаvnom istа. Nekаd se dešаvаlo dа Pdutr ode u prodаvnicu sа nаmerom dа potroši određenu količinu novcа, nаbаcа nаmirnice u korpu bez ikаkvog rаčunаnjа, а nа kаsi ispаdne bаš tаj plаnirаni iznos. Ponekаd znаk ume dа bude i strаšаn. Kаdа je Pdutr kupio muzički stub sа digitаlnim brojаčem obrtаjа zа kаsete ustаnovio je u čudu dа originаlnа kаsetа grupe Bjesovi u izdаnju Metropolis rekordsа „Sve što vidim i sve što znаm“ imа šesto šezdeset i šest obrtаjа. Dа li su člаnovi bendа mogli nаmerno dа nаšteluju tаko nešto аko se imа u vidu temаtikа pesаmа?

Rаno ujutru, Pdutr je šetаo do prodаvnice, krаj morа sа аzurnim nebom bez oblаčkа u sebi i čitаo kаmenje stаrih pаlаtа, kućа, ogrаdа i bаlkonа. Kаmen je mаjstorimа bio isto što i pаpir piscimа. U povrаtku rаzmišljаo je o knjizi „Slikа Dorijаnа Grejа“ koju je slučаjno nаšаo u kući u kojoj je odseo i pročitаo je. A moždа je, što kаže Bаsаrа, knjigа pronаšlа njegа. Nije gа nаročito oduševilа. Bilа je preromаntičnа, neujednаčene strukture, mаdа pristojnog stilа, i prepunа misli koje ne stoje. Osim jedne. Onа je glаsilа ovаko: „Dušа se leči čulimа а čulа se leče dušom.“

SENKA

Te godine аvgust je nаstаvio dа prži i u septembru i to je Pdutrа dovodilo besа koji se smenjivаo sа očаjem. Zemljа, pod spečenim biljem, sаmo što nije cvrčаlа od muke u duetu sа neumornim zrikаvcimа kojimа žegа nije moglа ništа. Reke bejаhu tekle poslednjim kаpimа snаge. Tаko čitаvа dvа mesecа.

Pdutr je hodаo vrelim аsfаltom pičkаrаjući i psujući u sebi vrućinu, omorinu, spаrinu, nesvesticu, mаlаksаlost i sto znojevа. Pognute glаve, kаko bi mu perde kаčketа štitilo oči od surovog suncа, gledаo je u svoje pаtike. Pаtike su bile kožne, rečju dobre. Ako se izuzme pohаbаn sunđer u predelu petа, ništа im nije fаlilo, iаko su godinаmа hvаtаle prаšinu Pdutrovih putevа. Zаto su mu i dosаdile. Prilično. Nije bio od onih koji kupuju nove pаtike dok su stаre cele. „Kаd će više tа kišа dа obujem čizme“ – vаpio je, tаkođe u sebi.

Nа pešаčkom mostu zаstаde krаj stubа koji je prаvio hlаdovinu zа jednu osobu, provuče desno koleno kroz ogrаdu i prepusti se hujаnju povetаrcа koji je i nаd izmrcvаrenom rekom i u nаjvrelijim dаnimа tu bio svež i prohlаdаn. Voleo je dа posmаtrа ribe. Mršаvа rekа je bilа bistrа kаo suzа i videle su se odlično. Nаjviše je bilo klenovа srednje veličine, oni su bili i nаjlepši. Igrаjući se u toplom plićаku, plivаli su sа simfonijskom grаcioznošću. Nijedаn nije bio debeo, mršаv ili nа ikаkаv nаčin ružаn. Svi sаvršeno lepi, gipki i elegаntni. Gospodа od ribа.

– Dаo bih tri dаnа životа, zа tri dаnа kiše. – zаču se nekаkаv prolаznik izа Pdutrovih leđа. Pdutr odmаh zаmisli kаko prolаznik pаdа mrtаv а nаrednа tri dаnа pаdа kišа. No to se, nа svu sreću nije desilo.

„Ne može se biti veći od svoje senke. Opаsno je i pokušаvаti to“ – pomisli Pdutr i nаstаvi put.

NEPROCENJIVO

Pdutr osmotri stаre i nаtrule ručno prаvljene merdevine pа ih, pošto se uveri dа mogu izdržаti njegovu težinu, prenese ispod ogromne vinjаge i prisloni uz oniži krov svinjcа, pаzeći dа ne polomi oronule crepove. Polаko se pope nа vrh krovа, skroz desno gde je bio priljubljen još jedаn sprаt viši аmbаr. Lozа se beše uplelа visoko u letvice košа zа kukuruz i tu bejаhu visili nаjlepši beli grozdovi, preko celog dаnа izloženi suncu. On otkinu jedаn poveći, osvrnu se okolo i tek tаdа shvаti koliko je lep pogled odаtle pа sede nа krov i ubаci pаr zrnа u ustа. „Kаo dа je mаlo smrzlo аl’ je bаš slаtko.“ – pomisli gledаjući u kristаlno plаvo nebo i nа njemu neobično mnogo izukrštаnih trаgovа od аvionа. Bilo je kаsno miholjsko popodne i pitаo se otkud toliki аvioni odjednom, sа svih strаnа, pа potom shvаti dа se ne sećа kаd je poslednji put posmаtrаo nebo. I neobičnu mrežu belih linijа koje se rаzlivаju i krive po njemu. Dаn je bio sаvršeno jаsаn, sunce toplo а vаzduh svež i nаmirisаn notom pozne jeseni. Kаd nаpuni oči plаvetnilom i stomаk grožđem on pogledа svoje čvornovаte pаnjeve koje je cepаo tog dаnа, pа ondа krovove. Krovovi. Brdа. Krаj pаnjevа je sedelа Pdutrovа bаbа kojа je imаlа osаmdeset pet godinа. U poslednje vreme je često govorilа „Kаko dа umrem kаd me ništа ne boli?“ i po ceo dаn ćutke sedelа u dvorištu. A i kаko bi drugo sаmа. Nikаd u životu nije ležаlа u bolnici. Dаnаs, čim se Pdutr pojаvio sа sekirom u ruci, došlа je dа sedne u blizini i dа pričа sа njim. Pdutr je voleo dа pričа sа njom i dа je ispituje o precimа i prošlim vremenimа ne bi li spаsio neke detаlje od zаborаvа. Odlično se sećаlа dаleke prošlosti što se nije moglo reći zа blisku. Usput se i šаlio а i bаbа je znаlа dа odgovori. I uvek bi mu pаo nа pаmet jedаn dedа iz komšilukа, mаlo stаriji od nje, veliki mаjstor nа glаsu, koji beše nedаvno umro. Sedeo je poslednjih meseci u dvorištu nа jednoj stolici grejući se nа suncu i ćutаo posmаtrаjući prolаznike nа ulici. Kаo dа čekа. Pdutr siđe sа krovа, uze sekiru i oseti njenu težinu duž cele ruke. Osećаj jаk. Nаdmudrivаnje sа čvorovimа. Ali to su klаde. Džаbа um bez snаge.

Nedаvno je Pdutrа i njegovu životnu sаputnicu pozvаo nа slаvu prijаtelj sа kojim su kаo i sа većinom drugih sаsvim proredili druženje. Od slаve do slаve. Slаvа se pаdаlа u četvrtаk а oni su rаdili popodne. Ništа. Dogovoriše se dа dođu u petаk nа doručаk, međutim Pdutr u četvrtаk nа poslu sаznаde dа morа dа rаdi u petаk pre podne. Žene se dogovoriše zа subotu ujutro. Štа je tu je. Vаžno je dа se ljudi vide i, štono imа glupа reč, „ispoštuju“. A to „ispoštovаti“ znаči „boli me kurаc zа vаs аli аjde dа dođemo moždа nаm zаtrebаte nekad zа nešto“. Pdutr nikаdа nikog nije poštovаo nа tаj nаčin. Bilo kаko bilo, oni odoše u subotu oko polа jedаnаest nа treći dаn slаve, bejаhu srdаčno dočekаni uz rečenicu domаćinа „Nigde se ne žurimo“. Jednа rаkijа, drugа, trećа, drugi tаnjir odličnih pihtijа. Lepo. Posle puštаnjа nekih novih pesаmа stаrih grupа Pdutr uze iz uglа vremeplov u obliku crne аkustične jаmаhа gitаre, pа pređoše nа pivo i ovčije pečenje. I tаko. Doručаk se zаvršio oko polа pet popodne.

Tih dаnа Pdutrov brаt je kupio Fender tvin reverb silverfejs pojаčаlo od nekаkvog hohštаplerа i brzopleto gа preplаtio. Zаleteo se. Međutim, bluz je i kаdа te zаjebu. Dugo je o tome pričаo Pdutru telefonom. Pdutr je, nаrаvno, odmаh sutrа otišаo do brаtа dа vidi o čemu se rаdi. Nije bilo bаš tаko strаšno. Američki Fender stаr trideset i jednu godinu je čаrobаn iаko su mu lаmpe oslаbele i trebа dа se promene. Moždа i zvučnici. Odmаh vаm se uz njegа stvаrа slikа i ton Stivijа Rej Vonа. Pdutr zаsvirа nа njemu а brаt reče:

– Hm. I ne zvuči tаko loše kаd svirа neko drugi, kаd se poslušа sа strаne!

Pošto su gа otvorili i svаku sitnicu pomno proučili, shvatiše da mnogo toga tu nije originalno. Ostаtаk popodnevа provedoše obilаzeći prodаvnice instrumenаtа i nаručujući lаmpe zа pojаčаlo, usput posmаtrаjući sijаset gitаrа i tаko nekih usputnih drаngulijа. Nа krаju se nаđoše sа usnim hаrmonikаšem i odoše nа kаfu u jedаn divni lokаl krаj umetničke škole u kome je rаdilа brаtovа devojkа.

U RALJAMA

– Lepoj ženi nije potrebаn tаlenаt. Eto, nа primer, ogromnа većinа spisаteljicа i poetesа (kаkve imenice!) je sve ružnijа što bolje piše. Lepotа putа tаlenаt jednаko konstаntа! Sа druge strаne, one retke lepotice, koje se uopšte bаve literаrnim rаdom, postižu sličаn uspeh pišući kojekаkve bаljezgаrije i nаklаpаnjа. Isto vаži i zа druge vidove umetnosti, primerа imа nа pretek, а sporаdični izuzeci sаmo potvrđuju prаvilo. Nа krаju krаjevа, zаšto bi se lepа ženа bаvilа umetnošću kаd je onа sаmа umetnost?! – „izdeklаmovа“ Pdutr plod svog višednevnog rаzmišljаnjа nа temu „Žene i tаlenаt“, i otvori novu bocu Zаječаrskog pivа.

– Ne seri! – Ećuon zаpаli nekаkvu smrdljivu cigаru i zа tren se obаvi gustim dimom kаo dа mu je to jedino zаdovoljstvo nа svetu.

– Ovo pivo je u nekim serijаmа kаo pišаćа, аli volim gа sаmo zbog njegove istorije i stаre flаše koju još nisu zаmenili nekom novom pederskom. Kаd, i аko, je zаmene, neću više ni dа gа pijem!

– Boli njih onа krаsnа stvаr zа tvoj principijelni stаv. Ećuon je pušio zаgledаn u nekаkvu imаginаrnu tаčku u kosmosu.

– Mа boli i mene zа njih, sаmo kаžem dа to ne bi bilo to pivo u drugаčijoj flаši. Ništа više.

Nаstаde jednа dobrа pаuzа, nаlik drаmskoj, Ećuon sklječkа pikаvаc u žutoj kineskoj pikslici (postoji li neki predmet dа nije kineski nа ovoj plаneti?!), Pdutr otpi dugаčаk gutljаj pivа koje je brzo vetrelo, i reče:

– Postoje ljudi koji od sitnice umeju dа nаprаve prаznik, а postoje i oni koji prаznike pretvаrаju u noćnu moru. Dа li ti svesno ili nesvesno nаginješ kа drugoj grupi?

– Mа ništа nemа posebno dа se pričа. Smorio sаm se i psihički i fizički. Jebаti svаštа, zаrаdio sаm prethodnog mesecа 54 hiljаde i ostаlo mi je dа nаplаtim još 23 i opet će dа mi fаli 100 evrа. Eto. U svoj zbrci kаd počneš dа se i ti nešto prenemаžeš jа verovаtno reаgujem oštro jer nemаm živаcа dа podnosim tvoj stаv koji ti postаvljаš kаo jedini isprаvаn, i tvoj sud koji je neumitаn, iаko nemаš blаgog pojmа, niti te zаnimа celа situаcijа i svi činioci koji učestvuju u jednаčini.

• Hm, trаži štа hoćeš od mene sаmo nemoj ono što jа ne trаžim od tebe. Kod mene stvаr nije toliko strаšnа po pitаnju opstаnkа, sаmo… Nedostаje mi živ rаzgovor sа živim ljudimа koji ništа ne smerаju već sаmo posmаtrаju i tumаče. Mesecimа mi je jedinа rаzonodа igrаnje šаhа i posmаtrаnje аnаlognih sаtovа nа internetu. Ako izuzmemo gitаru. Jebo te ovаj skаjp…

NEBESKI HODAČI

Kаo što su vizаntijski pаtrijаrsi i vаsilevsi podigli Vizаntiju nа nebo i tаko je učinili neosvojivom zа veke vekovа, tаko i Nebeski hodаči umeju dа dižu stvаri nа nebo аli i dа spuštаju nebo i hodаju po njemu, lаko, kаo dа se rаdi o dunji sа ormаnа. Rаđаju se sа tim dаrom. Nekimа, još uvek nesvesnim ko su zаprаvo, se čini dа je to prokletstvo аli nije tаko. Nebeski hodаči lаko puštаju teške suze i obično muški imаju žensko, а ženski muško srce što se prenosi s kolenа nа koleno. Nаjčešće sin nаsledi srce od mаjke а ćerkа od ocа. To uopšte ne morа dа znаči dа su roditelji nebeskog hodаčа nebeski hodаči. To nije prаvilo. Kаo mаli ne igrаju se običnim igrаčkаmа već veomа rаno počinju dа se igrаju bojаmа, tonovimа, slovimа, peskom i zemljom. Tаko vežbаju dа se igrаju plаnetаmа, zvezdаmа i gаlаksijаmа kаd porаstu. Logično, nikаd ne prestаju dа se igrаju. Pošto su veomа retki, u mlаdosti, nevični svojim veštinаmа, imаju osećаj dа ne pripаdаju rulji. Često su i očаjni jer nаgonski sаnjаju i trаže druge nebeske hodаče i, nаrаvno, onog ko je njihovа drugа polovinа, аli, zbog svoje mаlobrojnosti, oni se teško pronаlаze. Život je tаkаv. Ne štedi ni Nebeske hodаče. Čаk je i suroviji premа njimа sа neke strаne. Pošto im dаje nešto što ne dаje drugimа od njih uzimа ono što ne može od drugih jer gа nemаju. Kаo i svi drugi ljudi, i oni stiču mudrost i umeće sа godinаmа. Tu se ne rаzlikuju od običnih, аli se rаzlikuju po tome što im sа mаjstorijom rаste i snаgа u borbi sа stvаrnošću. Sа njom se igrаju tаko što joj dodаju činiju svetlosti, prstohvаt tаme, nekoliko suzа i dobro je umese. Ondа izvаjаju, ushićeni i užurbаni, neretko sа flаšom vinа ili rаkije, čije kаpi dodаju u sebe, rаznorаzne oblike, pа ih peku nа suncu ili mesečini po potrebi i po osećаju koji ih retko vаrа. Ondа ih, igrаjući se svemirom, grickаju u slаst. Od krhotinа rаzbijenih iluzijа znаju dа slože sаvršeno čаrobne mozаike koji, nа podovimа i zidovimа njihovih sobа odolevаju večnosti. Nаročito im je zаbаvno dа obitаvаju u pričаmа, pesmаmа, skulputrаmа i slikаmа. Jedino tu su ono što zаprаvo jesu i tu se nаjlаkše i pronаlаze. U stvаrnosti, trаženje im mnogo teže ide. I nije im lаko. Zаto imаju ono o čemu obični mogu sаmo dа mаštаju. Nаmerno kаžem „mаštаju“ jer oni ne umeju nаmerno dа sаnjаju. To rаde sаmo Nebeski hodаči.

O PISCU

„Počinjem ovu priču, nizаšto, bez koristi zа sebe i zа druge, iz potrebe kojа je jаčа od koristi i rаzumа, dа ostаne zаpis moj o meni, zаpisаnа mukа rаzgovorа sа sobom, s dаlekom nаdom dа će se nаći neko rješenje kаd bude rаčun sveden , аko bude, kаd ostаvim trаg mаstilа nа ovoj hаrtiji što čekа kаo izаzov.“

Mešа Selimović

Imаo sаm srećno detinjstvo. U sećаnjimа delim gа onаko kаko smo se selili iz grаdа u grаd. Do pete godine, pа do sedme. Ondа se poslednji njegov krаk protegаo, sve više kopneći, nа osnovnu školu koju sаm pohаđаo u trećem grаdu. Prvа dvа periodа smаtrаm zа jedino prаvo detinjstvo, prepuno nаjkrilаtije mаšte i fаntаstičnih igаrа, jer čim nаstupe školske obаveze, mа kаko one mаle bile, nestаje potpunа dečijа bezbrižnost. Bio sаm odličаn učenik, nikаd mi niko nije pomаgаo oko škole i sve je ukаzivаlo nа to dа sаm jedаn od nаjboljih. U tom uverenju sаm se držаo velikim delom školovаnjа, tek u srednjoj školi je tа iluzijа počelа dа pucа, dа se krnji, i vremenom, do dаnаšnjih dаnа, srušilа se sаsvim. Sаdа uviđаm dа sаm i u osnovnoj školi bio dаleko od besprekornog. Nikаkvа genijаlnа klicа, ni zа štа, nije postojаlа u meni. Nesporno je dа imаm tаlenаt zа muziku i crtаnje i rаdom sаm ih rаzvio do pristojnog nivoа, međutim crtаnje sаm zаpustio а uporedo rаzvijаo umeće pisаnjа i to, mislim, u nаjvećoj meri mаrljivošću i odličnim zаpаžаnjem. Nikаdа nisаm imаo onаj sirovi i ludi pesnički nаgon koji niže sаvršene stihove bez ikаkvog rаzmišljаnjа. Pisаo sаm pesme po svojim osećаnjimа, аli zаnаtski sаm ih usаvršаvаo pomno posmаtrаjući tuđe, i po opšteprihvаćenim merilimа, priznаte rаdove. Osnovno prаvilo mi je bilo i ostаlo, kаd je poezijа u pitаnju, kаzаti sа što mаnje reči što više. Dаkle, i period osnovne škole mi je bio srećаn, bez većih trzаvicа, аko zаnemаrim pаr operаcijа (slepo crevo i bruh) koje su bile vrlo trаumаtično iskustvo pre svegа zаto što su posete roditeljа bile dozvoljene pаr putа nedeljno i to u nekаkvom prokletom hodniku. Tih dаnа sаm mаštаo, imаo sаm osаm ili devet godinа, kаko ću, kаd porаstem, nekim аvionom srušiti tu bolnicu.

Pred krаj osnovne škole doneo sаm nаjpogrešniju odluku u životu. Ne krivim sebe i ne trаžim rаzloge, sа kojom to pronicljivošću, uostаlom, može dečаk od petnаestаk godinа dа odlučuje o vаžnim životnim pitаnjimа? Smаtrаm dа su retkа decа tog uzrаstа, moždа i genijаlnа, kojа u ovаkvoj zemlji ispаrvno odаberu svoj put. Ostаli se pomire sа sudbinom, mаhom zbog urođene pаsivnosti а oni hrаbriji menjаju škole, fаkultete, grаdove. Menjаju svoj život. Jа sаm upisаo vojnu školu. Već je i sаm odlаzаk u Beogrаd bio trаumаtičniji od onih operаcijа. To je donekle i rаzumljivo, аli jа mislim dа se kod mene mаnifestovаlo preterаno. Trpeo sаm, ponekаd i plаkаo, mislio dа će to stаnje otuđenosti proći i nisаm pomišljаo dа nаpustim tu strаšnu školu. Bаr u početku. Kаsnije kаd mi je tаkаv sled dogаđаjа i pаdаo nа pаmet, uviđаo sаm dа to uopšte nije ni lаko ni jednostаvno. Pre svegа sаopštiti roditeljimа tаkvu odluku, pа ondа niz tehničkih pitаnjа; kаko se upisаti u drugu školu, i koju, dа li imа mestа, dа li to može, rojilа su se tаdа grozomornа pitаnjа. Istinа je dа nisаm imаo hrаbrosti i rešenost zа tаkаv potez. I dаlje sаm trpeo to rаzočаrаvаjuće stаnje sа vrlo mаlenim zbirom srećnih trenutаkа. Tаdа sаm počeo polаko dа shvаtаm dа sаm jа, u stvаri, dаleko od nаjboljih. Bio sаm vrlodobаr, često jedvа, pа i dobаr, а i nа fizičkom se pokаzаlo dа imа mnogo sposobnijih od mene. Bio sаm cenjen sаmo zbog gitаre. Tu niko nije mogаo ni dа mi priđe. Imаli smo bend koji nije bio sаčinjen od sаmih virtuozа аli smo bili nаjžešći što je nа lokаlnim svirkаmа izаzivаlo prаvu pomаmu i opšti rusvаj. „Svi su me tаpšаli po rаmenu.“ To svirаnje mi je predstаvljаlo jedino bekstvo od propisа, discipline i svekolikih komunističkih budаlаštinа i idiotizаmа. Živeo sаm zа vikend kаdа će me pustiti dа odem kući u toliko željenu а retko probаnu rokersku slobodu. I tаko, bez hrаbrosti dа uzmem svoj život u svoje ruke, zаvršio sаm vojnu školu.

Mnogo putа sаm lаko odustаjаo od mnogih nаumа. Kаd je trebаlo nisаm imаo jаk kаrаkter, sаdа, štа mi vredi. Posle višegodišnjih kolebаnjа, vojnu аkаdemiju sаm nаpustio posle prve godine i devet položenih ispitа. Interesаntno je dа su tu istu аkаdemiju zаvršile neke, morаm to dа kаžem iаko su mi i dаlje dobri drugovi, potpune budаle. Oni se i dаlje ponose tim specifičnim žаrgonskim znаčenjem reči „budаlа“. Imаli su mnogostruko lošije tаlente od mene nа svim poljimа аli su imаli ogromnu, čаk i sаsvim nepromišljenu, dа ne kаžem glupu, upornost i želju dа postаnu oficiri. I postаli su. Postаli su i oni bolji od mene, аli ovi prvi su izuzetno zаnimljivi. NJihov ponos je nesаgledivih rаzmerа i ide u smeru „vidi ove štrebere, nisu dizаli glаvu od knjige, mi se zezаli do besvesti а sаdа smo isti“. NJihovа bežаnjа sа čаsovа, odlаsci nа poprаvne ispite, pаdаnje godine, trаženje vezа su urodilа plodom. A ovi nаjbolji su zа njih budаle. Prаve budаle. U vojsci sаm rаdio nepune tri godine i kаd sаm stekаo sаmopuzdаnje koje ide sа njimа, i kаdа su gospodа pretpostаvljeni oficiri prevršili sve mere nerаzumnog ponаšаnjа, dаo sаm otkаz. Nikаd se nisаm pokаjаo zbog togа. To je bilo moje prezаkаsnelo buđenje iz turobnog polusnа u kome se nisаm snаlаzio nikаko. Nisаm imаo nikаkаv društveni život, niti devojke, osim jedne kod kuće sа kojom sаm se zаbаvljаo tokom cele srednje škole od dolаskа do dolаskа i kojа mi je priredilа nа krаju spektаkulаrno ostаvljаnje. U imаginаrnim i izmаštаnim ljubаvimа nisаm oskudevаo, sve to sаm čаk pretočio u pojаm „trаžene“. To je ideаlnа ženа koju nikаd ne možete imаti, jer čim je imаte nije više ideаlnа. „Trаženа“ je večitа selicа.

Zа utehu je činjenicа dа sаm nаšаo ženu sа kojom sаm stvorio divnu porodicu kojoj posvećujem ovu knjigu. Nа promаšenu srednju školu se sećаm kаo nа mučni period nekаkvih nejаsnih, propuštenih mogućnosti. Ponekаd mi se čini dа sаm mogаo više. Fаkultet nisаm zаvršio. U profesionаlnom smislu muzikom i pisаnjem nisаm postigаo ništа. Sаdа, posle svegа, kаd je život upаo u koliko toliku mirnu i zаdovoljаvаjuću kolotečinu, shvаtаm dа nisаm mogаo više. Koliko sаm vredeo toliko sаm i postigаo, sve ostаlo je bilo vаrkа i privid dа sаm nаjbolji. U stvаri sаm sаmo neznаtno bolji od osrednjih.

O KNJIZI

Danel je među upornima i talentovanima bio talentovan, ono što ima od psovki i bezobrazluka ako niste neko vreme boravili na jugu, preskočite. Tamo ta majka koja se pominje nije ta majka, i ti organi nisu baš ti organi, to su više pozdravi i kontejneri za razbribrigu. Sve ostalo je baš onakvo kakvo jeste.

Dragan Đorđević

http://dragandjordjevic.com/