КАХОН – глава прва
“Кад у понедељак ујутру будете радосни као у петак поподне, онда можете бити сигурни да сте успели у животу.” – Георгије откуца статус на друштвеној мрежи, више да га не би заборавио него да би се правио важан њиме. Убрзо стигоше пар коментара:
“Не, то само значи да је приватни живот толико лош да је гори чак и од посла.” Смајли.
“Како да будем радосна петком кад ми је радна субота?”
Георгије оде до кухиње, отвори креденац од храстовине, и узе кутију нес кафе, затим мало паковањце масног млека марке кампина, меглеово му се чинило некако водљиво, и шећер. “ Мислим да су такви случајеви, бар на “овим” просторима, толико ретки, да су статистички занемарљиви” – смишљао је одговор на први коментар стављајући у повећу шољу кашицу и по неса, кашичицу шећера и млекце. “Зашто никако не могу да погодим однос састојака као у паковању 3 у 1?” Георгијева кафа је била добра, али прилично оштријег укуса од оне 3 у 1. “Овај други коментар је, заправо, много занимљивији. Ако би сте, хипотетички, били срећни у понедељак, зашто не бисте били и у суботу иако је радна?” Врати се за компјутер, и с уживањем сркну кафу из своје омиљене љубичасто беле шоље, и пусти албум Јилд групе Перл џем. Вертикална оса је делила боје шоље. Десна страна са дршком је била бела, а лева светло љубичаста. “Ово је већ други коментар који уноси пометњу у теорију, али не суштински . Смајли.” – одговори на исти.
Ретко ко је у Георгијевој земљи радио посао који воли. Многи нису имали ни онај који не воле.Таква је била земља у транзицији, измрцварена деценијским ратовима, санкцијама и корупцијом на високој нози. Георгије је волео свој посао, међутим, то је само један корак до радости. Други, углавном непремостив, су сарадници. Само онај који ради сам нема проблема са сарадницима. Тај коме су сви сарадници разумни се, сигурно, још није родио. Ту већ простори нису битни. Ради се о глобалној појави. По правилу, ако сарадник примети да сте на било ком пољу способнији од њега, он отпочиње једну зликовачку борбу за превласт у остављању бољег утиска код претпостављених. Како би другачије кад не може бољим резултатима? Част изузецима који постоје у трагично малом броју. Реч “зликовачки” уопште није прејака. Ту испливају разноразни комплекси подбодени чистим злом. Више вредности, ниже вредности, лични проблеми и, само би добар психијатар знао рећи шта још. И онда отпочиње латиноамеричка или турска серија. Зашто се Георгије радовао том понедељку?
Свој први бенд је оформио са другарима у средњој школи. Нису били неки виртуози, али радости и усхићења је било на претек. То су, у ствари, главни састојци музике. Од клупских свирки и добре забаве се није одмакло, могло се бити свој, али против поплаве сваковрсног шунда и општег распада система вредности се није могло никако. Једноставно, разум је тешко успевао тих година. Упркос свему, друштво се држало чврсто до завршетка школовања, не пуштајући своју музику из руку ни по коју цену. Касније су већ дунули другачији ветрови. Трбухом за крухом, друштво се растурало, сусрети се проредише, као и нова познанства, а музицирање се пресели већином по кућама, а и ту не беше учестало. Басиста ради у супротној смени, други гитариста отишао у Русију да ради као електричар, певач као има времена, али нешто му се и не пева, а бубњар је слободан али су му бубњеви у шездесетак километара удаљеном граду, где свира са бендом који зарађује новац. О туго јесења! Ти бубњеви су правили проблем одвајкада. Или нема горива да се возе, или чак ни аута па се гурао по граду вишекратно, из делова, у колицима, или се поцепала кожа, сломила педала, позајмио другом бубњару неки део, и тако, узбуђењима никад краја. И све је то, донекле, и било забавно у средњој школи, али не и данас кад се ближила четрдесета. Зато је Георгије одлучио да направи кахон. То је ударачки инструмент који изгледа као правоугаона кутија, а чији је звук запањујуће сличан правим бубњевима. Његово мајсторско искуство му је говорило да израда таквог предмета не може бити скупа, и он стаде претраживати по интернету форуме и упутства на јутјубу, а тога беше у изобиљу. На основу предложених димензија, схвати да има баш такву, одложену, звучну кутију на тавану. Недостајала је само шпер плоча за предњу и задњу страну, ножице, шрафови и, најбитније, снар за добош. “Одлично, крећем са израдом!” – Георгије се ужурбано и са усхићењем пењао на таван. Брзо пронађе звучну кутију, и још брже јој скину предњу, задњу страну и ножице, и саструга унутрашњи тапацир од сунђера који је служио да ствара пријатније бас тонове. Својевремено је и ту кутију правио са својим нераздвојним другом Михајлом. “А сада шпер плоча!” – стаде тражити метар са идејом да на тавану прегледа шпер плоче старе витрине и ормана. Пошто је померио витрину да би њен задњи део био боље осветљен, схвати да се одавно не праве тако квалитетне ствари и да је плоча врхунска и сува као барут, што је добро за звук, али се убрзо и разочара јер димензије на том месту не беху одговарајуће. “Пих!” – нервирао се, у тој земљи чуда од тавана, са обилно наталоженим траговима прошлости још од његовог детињства. Било је ту свакојаких старудија, књига, свезака из школе, прва школска торба од плавог скаја, старе антене, па креветац, дрангулије и делови сваке врсте, гардероба, обућа, и добри духови који шушну понекад ноћу, тек да се схвати да постоје. Са годинама, Георгије је схватио да ти духови највероватније воле да запоседају мишеве и да воле да гурају тамо амо орахе које је његов отац ту распоређивао да се суше. “Ха!” – одједном схвати да би на једном издуженом делу витрине можда могла да одговара плоча, мада је деловала уско. Грозничаво је помери, јер та страна беше остала неприступачна и у мраку, измери и исцери се до ушију. Тачно 30 милиметра! Дужина се мало требала скратити али то је био најмањи проблем. Куцну овде онде, звук одличан. “Танана, предњу страну смо решили” – певушио је у себи. Задња је била већи проблем јер је морала бити дебља, а те су се ретко виђале. Погледа у стари орман и спази преграде од баш такве дебеле плоче, брзо извуче једну, међутим разочара се јер не беше из једног дела већ из два спојена. “Каква штета, сад и да купим нову неће бити тако сува и квалитетна. А шта ако је убацим са унутрашњих страна, можда се ухвати?” Брзо откова мањи наставак, повади мале ексерчиће клештима и сјури се у собу да примери комад. Хватао се, али је био пар центиметара краћи. Одмах му сину да та правоугаона рупа може служити као вуфер јер је, по упутству, и требала да се буши једна округла пречника 12 центиматара ради бољег звука. “Шта кошта, ако се не чује добро, купићу другу!” – Георгије се радовао као дете у циркусу. “Сад још да питам бубњаре имају ли неки стари снар и ствар је готова!” Обави пар позива, посла поруке, али бубњари нису имали стари снар. Или им се није давао. Баци се на огласе и пронађе неки сасвим пристојне цене. Гугл мапе избацише неку погрешну адресу те радње, у неком селу. Позва брата Перуна који му објасни да је та радња баш у његовом комшилуку и да је види са терасе.
-Хоћеш да ти купим?
-Па кад би ми донео?
-Сутра не могу, због посла, једино прекосутра, у уторак… – вајкао се брат.
-Ма нема шансе, не могу ја да издржим чекање, идем ја сутра.
25 NAČINA KAKO DA ISPADNETE BUDALA U NORMALNOM SVETU
- Čitajte knjigu u autobusu.
- Ne družite se sa komšijama.
- Ako ste udati / oženjeni, volite muža / ženu.
- Ako ste devojka, spremite ručak momku.
- Ako ste momak, napišite devojci papirno pismo.
- Ćutite ako nemate šta pametno da kažete.
- Idite na pecanje u četiri ujutru.
- Bavite se muzikom od koje nema ‘leba.
- U prolazu, obilazite sekend hendeve.
- Obilazite buvljak iako vam ne treba ništa određeno.
- Ne dokazujte se pretpostavljenima bez rezultata.
- Radite svoj posao što bolje.
- Budite bolji majstor nego menadžer, pod uslovom da vam menadžer nije primarno zanimanje.
- Ne gledajte dupišta Soraja i Stanija.
- Gledajte umetnička dela po izložbama ili sajtovima.
- Verujte u nešto ili nekoga. Po želji.
- Ne verujte normalnom svetu. Normalan svet ima težnju da uništi sve što mu je nedokučivo.
- Budite verni.
- Idite povremeno na pregled kod zubara iako vas ne boli nijedan zub.
- Pijte na slavi sok ili vodu ukoliko vam u tom trenutku ne prija alkohol.
- Na istoj razgovarajte o muzici od koje nema ‘leba.
- Postite bez pastrmki, pečuraka, morskih plodova, plodova džungle, alkohola i ostalih opijata.
- Pokušajte da objasnite pripadniku normalnog sveta nešto što ne razume.
- Gradite svoju sreću na sitnicama, pošto za krupnice nemate dovoljno novca. Odakle budali pare?
- Dodajte dvadesetpeti način samo zato što bolje zvuči nego dvadesetčetiri načina, usput se pitajući da li se ovi brojevi pišu spojeno ili razdvojeno.
TAČKE
– Jedna pesma se ne čuje isto kad je slušaš sam, i kad je slušaš sa nekim. Sa druge strane, postoje ljudi koji mogu biti sami i kad su u društvu. To su oni što jako teško pronalaze uši slične svojima. – govorio je Pdutr deci u budućnosti, jer su bila suviše mala da bi im to bilo zanimljivo u sadašnjosti. Pdutr se seti kako mu je jedan dalji rođak, ne mnogo stariji od njega, razložno objašnjavao da ne treba ići u srednju školu u koju je naumio, da je neki njegov drug pošao u istu i napustio je zbog toga i toga. Naravno, Pdutr je, kao i skoro svako dete, to čuo u tački budućnosti iz koje je moglo da se reaguje ali uz prilične posledice. Niko se ne rađa naučen. Niko ne raste sa strpljenjem. Retko ko čuje nešto kad mu je to najpotrebnije.
– Najbitnije je uraditi pravu stvar u pravo vreme. To je lako reći. Lako je i shvatiti, međutim, uraditi to, jako je teško. Iz nekih tačaka gledišta maltene nemoguće.
– Iz kojih tačaka gledišta? – upitaše deca iz budućnosti.
***
Pdutr prisloni zatvarač flomastera na stranicu ormarića za alat u garaži i preseče mu uži kraj. Pravio je od njega adapter za netipično uzak ventil na gumi polovnog, ali odličnog bicikla koji beše kupio prethodnog dana. Nijedan od fabričkih adaptera koji su išli uz pumpu se nije hvatao. Pdutr proba svoju napravu, izvrši malu korekciju, i napumpa zadnju gumu. Ventil na prednjoj se hvatao bez ikakvog adaptera. Pošto se uveri da je pritisak u obe gume dobar, oko tri bara, lagano izgura bicikl iz garaže i otisnu se u rano, sunčano jutro. Želeo je da proba menjač na obližnjoj uzbrdici. Okupan svežim prolećnim, ali ne hladnim, povetarcem, shvati da je bicikl više nego dobar. Po povratku, pozajmi od tetke iz komšiluka feder vagu i izmeri bicikl. 13 kg. “Sasvim pristojno. Još samo da ga slikam, pa da vidim šta misli Slaviša o ceni.“
***
– Pa, draga deco, ponekad nema svrhe uraditi pravu stvar u pravo vreme ako ste na pogrešnom mestu. A niko ne bira mesto na kome će se roditi.
– Zanimljivo! – rekoše deca zbunjenih lica.
– Razumećete. Voleo bih da vam pomognem da se to desi što pre. Navikavajte se na svet bez sličnih vama, jer što ste bolji, teže ćete nalaziti slične. A kad nemate slične sebi, preostaje vam samo strpljenje. To ume da bude dosadno, ali šta je zabavno na ovom svetu? Samouništenje? Ne. Samo se čini da je tako. Treći pogled otkriva manje od prvog, ali, u tom slučaju važi pravilo da je gram zlata vredniji od kilograma gvožđa. Mada, ja lično, ne volim zlato zbog žute boje. Više volim srebro. Nemam para za platinu.
КОЛИКО ПАРА ТОЛИКО МУЗИКЕ
Дођу тако дани, месеци, кад паметни немају шта да кажу, писмени не пишу, они који умеју да свирају немају с киме , или коме, то да раде. Замало да ставим три тачке, али нећу, мада би требало. У инат онима који три тачке користе уместо једне и не пишу велико слово на почетку реченице. Половина оних које волим да читам не пишу. Проверим с времена на време. Ништа. Ни ја нисам бољи. Интересантно је да мени ништа не недостаје. Знате онај клише „Осећам да ми нешто недостаје, а не знам шта?“? Ако изузмемо недостатак писања оних које бих волео овде да читам (Шапуталица, Буба, Електра, Пешчана), ништа друго ми не недостаје. А жељу за откривањем нових талената нешто баш и немам.
Прочитао сам књигу Пауново перо, Љиљане Хабјановић Ђуровић. Садржај је занимљив, међутим, стил писања није добар. То квари доживљај. Упропашћавање добрих идеја лошим стилом. Но, шта је ту је, није Љиљана Иво, мада се може рећи да је добар женски писац, списатељица, јебем ли га како се каже. Чувајте се жена које читају добре женске писце. Мислим да мушко никад не може бити добар женски писац.
Важније је имати свој мир него писати о немиру, па макар и за Нобелову награду. Да ли се Нобелова награда пише великим словом? Недавно сам радио тест из правописа. Писмен сам око 85%. Смајли!
За крај, преносим вам изреку једног мог познаника, басисте једне успешне блуз групе, (одавно се нисам тако одушевио) каже:
„Сви се питају да ли може да се живи од музике, а нико се не пита да ли може да се свира од живота?“
РАЗЛИКА
– Време раздвоји нераздвојне
Пдутрова прича
Људи нису исти, мада, међу некима разлика је мала. Ећуон и Пдутр су били, како се каже, нераздвојни другови. Бољи ваљда и нису могли постојати. Упознали су се у „предшколском“, њих двојица и још један и убрзо постали нераздвојна дружина, некако, природно издвојена од друге деце. Од тада су наставили да расту у групици, заједно са својим разликама које у почетку беху скоро неприметне. Расле су попут експоненцијалне функције. У почетку једва приметно, па лагано, па мало брже и на крају вртоглаво. На свој тридесет други рођендан, Разлика је учинила своје. Толико је нарасла да је експлодирала. И раздвојила нераздвојне.
Тако је то почело, а завршило се Ећуоновим нападом лудила са псовањем, приликом реализације једног, не претерано значајног, пројекта. Сва је прилика да је то био само окидач за излив фрустрација гомиланих дуже време. Пдутр је целог живота, услед осећања бескрајне слободе говора према Ећуону, у разговору са истим, лупао све и свашта, што на ум то на друм, и без икаквог устезања. Никад није имао намеру да га вређа, а није ни био од оних који се уздижу понижавајући друге. Међутим разлика је чинила своје. Тешко је објаснити случај а да не испадне као омаловажавање Ећуона, што уопште није циљ. Једноставно, временом, Ећуон се нашао на различитом степену друштвено социјалне лествице после огромног низа разноврсних пословних промашаја који су сами за себе превелика фрустрација. Пдутр је баљезгао по инерцији и његова је грешка што није схватио колико то живцира Ећуона. А једна истина уме да повреди више него сто лажи. Како коментарисати Ећуонове, каткад сасвим неразумне, испаде разних категорија? Рећи му „Е одлично ти је то“ да би био срећан? Да се разумемо, ништа се није десило преко ноћи. Захлађење односа је трајало годинама. Дружење се смањивало. Делом и због финансијске ситуације која је, чини се, много више оптерећивала Ећуона. Некада су се зезали до бесвести и без пребијеног динара, а у задње време нису ни са њим. Напослетку Пдутра је повредило Ећуоново псовање „пичке материне“ и обелодањивање једне деликатне Пдутрове поруке упућене само њему.
Свеобухватном преписком грешке су разјашњене. Обојица су колико толико паметни да их не понављају. Нажалост, и много тога што је некад вредело се неће понављати. Зато што је Разлика као сало на стомаку. Са годинама веома лако расте а они који су пробали да га смање знају колико је то тешко.
У РАЉАМА
-Лепој жени није потребан таленат. Ето, на пример, огромна већина списатељица и поетеса (какве именице!) је све ружнија што боље пише. Лепота пута таленат једнако константа! Са друге стране, оне ретке лепотице, које се уопште баве литерарним радом, постижу сличан успех пишући којекакве баљезгарије и наклапања. Исто важи и за друге видове уметности, примера има на претек, а спорадични изузеци само потврђују правило. На крају крајева, зашто би се лепа жена бавила уметношћу кад је она сама уметност?! – „издекламова“ Пдутр плод свог вишедневног размишљања на тему „Жене и таленат“, и отвори нову боцу Зајечарског пива.
-Не сери! – Ећуон запали некакву смрдљиву цигару и за трен се обави густим димом као да му је то једино задовољство на свету.
-Ово пиво је у неким серијама као пишаћа, али волим га само због његове историје и старе флаше коју још нису заменили неком новом педерском. Кад, и ако, је замене, нећу више ни да га пијем!
-Боли њих она красна ствар за твој принципијелни став. Ећуон је пушио загледан у некакву имагинарну тачку у космосу.
-Ма боли и мене за њих, само кажем да то не би било то пиво у другачијој флаши. Ништа више.
Настаде једна добра пауза, налик драмској, Ећуон скљечка пикавац у жутој кинеској пикслици (постоји ли неки предмет да није кинески на овој планети?!), Пдутр отпи дугачак гутљај пива које је брзо ветрело, и рече:
-Постоје људи који од ситнице умеју да направе празник, а постоје и они који празнике претварају у ноћну мору. Да ли ти свесно или несвесно нагињеш ка другој групи?
-Ма ништа нема посебно да се прича. Сморио сам се и психички и физички. Јебати свашта, зарадио сам претходног месеца 54 хиљаде и остало ми је да наплатим још 23 и опет ће да ми фали 100 евра. Ето. У свој збрци кад почнеш да се и ти нешто пренемажеш ја вероватно реагујем оштро јер немам живаца да подносим твој став који ти постављаш као једини исправан, и твој суд који је неумитан, иако немаш благог појма, нити те занима цела ситуација и сви чиниоци који учествују у једначини.
-Хм, тражи шта хоћеш од мене само немој оно што ја не тражим од тебе. Код мене ствар није толико страшна по питању опстанка, само… Недостаје ми жив разговор са живим људима који ништа не смерају већ само посматрају и тумаче. Месецима ми је једина разонода играње шаха и посматрање аналогних сатова на интернету. Ако изузмемо гитару. Јебо те овај скајп…
ПОШТОВАЊЕ И ТРАГ
„- Сада је прелазно време. Нешто се ипак догађа. Изгледа да има идеала и они су исти као што су увек били – да обесправљени добију правду и да се моћници не тове на уштрб других. Само што смо ми сад на рубу догађаја и немамо своју вољу, него чекамо. То је што се тиче друштва. Лично, ја волим и „Вертера” и „Смрт у Венецији” и „Записе из подземља” и „Дневник лопова”… Све наслови великих дела који говоре између осталог о људској потреби за лепотом и љубављу и о суштинској жељи да човек буде поштован и да остави трага. Иста мета, исто одстојање. А онда док живиш правиш разне компромисе и видиш да не може другачије. И то је то.“
Суштинска жеља да човек буде поштован и да остави трага! Подразумева се – међу другим људима. Мислим да би вредело радити на искорењивању поменуте суштинске жеље. Или је бар свести на најнижи, неоптерећујући ниво. Да ли је то могуће?
МАРГИТА
-Зашто стално спомињеш у причама боју зидова, рибице, акваријуме, а на крају је све потпуно песимистично? Зашто некад не пишеш нешто, како да кажем, измаштано, лепо?
-Клин се клином избија!-одговори Пдутр Mаргити која је, као и свака Маргита, чезнула за нечим романтичним
-Уосталом то се спомиње у само две приче.
Људи се возе аутобусом. Неко иде у школу, неко на посао, неко у посету или пак да заврши неке обавезе. Разни људи, али ипак имају једну заједничку особину. Сви наслањају главе на одвратно прљаво седиште. Не знам да ли се неко уопште запита ко је све ту пре њега наслањао главу. Ето, на пример, видим неку лепу и неговану девојку како дрема у аутобусу главе наслоњене на масну и од прљавштине посивелу синтетичку пресвлаку седишта и одмах ми падне на памет како је ту седела нека смрдљива пропалица. Страшно! Неко ко путује сваки дан не пере и косу баш сваки дан а свако вече легне да спава и окреће главу по јастуку. Преноси прљавштину из јавног балканског аутобуса у свој лични живот.
Маргита је, површно гледано имала савршен живот: нормалну породицу – мужа и дете, довољно велику кућу и пристојно плаћен посао, међутим није била сасвим срећна у животу. То се видело и без њене приче која је изгледала отприлике овако:
-Имам идеалан живот а опет, разједа ме неки немир.
Када је о томе причала Пдутру он јој је после краћег размишљања рекао, по свом обичају, да ништа није идеално осим Бога и да мора да постоји неки разлог њеног немира. Нажалост никад нису имали довољно времена да утврде тај разлог.
Видите, ја мислим да ниједан мушки писац никад неће схватити тај женски немир, наизглед безразложан. Само знам да он уопште није безразложан, све друго су нагађања. Можда је у питању неки женски демон – терач у посве ирационална стања, можда неки облик лудила, можда ни саме жене не желе да открију узрок тога, можда уживају несвесно и мазохистички у немиру? Можда је тај немир део женске природе? Постоји безброј тих “можда”. Многи писци су разглабали о том немиру, да не наводим примере, свако ће се сетити неког и из школске лектире, једно је сигурно: суштину нису открили. Једино што су открили је да тај немир може да изазове сулуде и трагичне поступке код жена и ништа више.
Пдутр није био писац али је ипак био мушко.
Маргита и Пдутр су се упознали у аутобусу.
ЧИЗМЕ
Све је скупо кад немаш пара а најскупље је бити добар човек. Добио сам на поклон омањи комад племенитог дрвета од мајстора. Да ми покаже шта је савршенство.
-Одлично, направићу крст од њега.
-Немој да правиш крст.
-Зашто? Крст је, заправо, једина савршена ствар.
-Немој да правиш крст.
-И ово је савршено – показах му песму на једној од веб страничица похрањених у мој мобилни. Били смо на слави. Свети Ђорђе.
Чиме се купује лична доброта? Осакаћеним љубавима? Или када користиш трећину плућа за дисање? Када трпиш, више, мање, овако или онако? Можда кад си мртав а једеш и ходаш? Добро, претерао сам. Ово су свакако најкрупнији апоени. Може се куповати и за џак ситнине, на кашичицу, али треба вући тих сто кила гвожђурије на грбачи. Нема џабе ни код бабе, што каже народ.
Навикао сам се на кишне дане. На хладноћу. У почетку сам се питао како ли живе енглези кад им је увек облачно. Од муке. А сада, након месец дана, сунце скоро да ми уопште не недостаје. Обујем чизме, имам одличне чизме, вијетнамку са зимском поставом, гурнем у уши ХПМ-70, сониериксон у џеп и бацим се наглавачке у ледено сивило. И ходам. Обожавам добре чизме. Ни оне нису јефтине. Довијам се на све могуће начине да дођем до њих.
На слави је било фино друштванце. Шест чланова из три локална бенда, неколицина опичених, необичне цуре, младе маме са анђелчићима. А ниједна гитара. Само стари али квалитетни касетофон. Прво се слушао радио, па се онда ја сетих да имам у колима пар касета са одличним компилацијама. Пустисмо, а оно звук као из подрума.
-Чекај имам шрафцигерче.
-Тоооо, баш ми је недостајало. Дај да се подсетим старих дана.
Нађосмо некако шрафић од главе, прц – мрц, па је наштеловасмо. Добро се чуло. На крају смо читали песме са телефона и цртали чудовишта тако што један нацрта главу, пресавије лист да се не види, остави цртице за врат, други нацрта пола тела, савије, трећи до појаса, и тако до стопала. Наравно, шпијунирање је строго забрањено. Онда расклопимо папир и упишавамо се од смеха. И од пива и вина. Ето шта се дешава кад гитаристи немају гитару да се курче са њом.
Праштам. Знам да кажем “ту тешку страну реч – извини”. Научио сам. Ал, јебеш га… Како другог научити?
Пдутр 