ПЕСНИЦИ

У соби нежнољубичастих зидова седели су стари и млади песник. На зиду иза старог песника висила је репродукција слике Искушење Светог Антуна, Салвадора Далија, на којој је било дописано фломастером – Средњошколско срање.

– Писање песме мора да иде као вода! Нема размишљања у поезији, поезија мора бити вођена емоцијама! Шта друго изазива надахнуће? – говорио је Стари песник.

– Овоме мора да је сваки дан петак – помисли Млади песник, играјући се чуперком своје разбарушене, дуге косе и рече:

– Хм, зашто унапред одбацивати неке могућности, писаћу како ми се прохте! То је слобода!

– Па онда пиши.

Тиме беше окончан разговор и Стари и Млади песник се разиђоше, свако на своју страну.

Постоји једна врста људи која не може без друштва. Обично су у добрим односима са свим комшијама, бесомучно их посећују, не бирајући доба дана или ноћи. Такође имају и небројено много познаника, а и о оним малобројним људима из свог окружења, које не познају лично, знају све битније податке. Кад су сами у соби просто се уцрвљају од немира. Као да не знају шта ће са самим собом.

Млади песник није био један од таквих.

Стари песник је избегавао социјалне теме у својим песмама, јер је желео да људима подари нешто нежно, лепо, узвишено. У стану је држао огроман акваријум са предивним рибицама, а омиљена му је била једна потпуно бела са плавим очима. Често је одлазио у оближњу кафану, али тамо није помињао поезију. Разговарао је са осталим гостима о најобичнијим животним проблемима, и неко ко га не зна, не би никада помислио да је песник. Волео је да посматра кравате других људи и да на основу њих изводи закључке о њима, он сам их, пак, никад није носио. Сматрао је да су потпуно неприродне и да служе за одвлачење пажње од суштине.

– Ја свој стил тренирам играјући шах, и то не са људима, они су много склонији грешкама, превидима и губљењу концентрације. Играм против компјутера! И редовно губим. То је добро, јер док год је тако могу нешто да научим.

Млади песник је седео са другом у једном старом, сасвим запуштеном кафићу. Он се није бавио књижевношћу, био је музичар. Погледа га равнодушно и рече:

– Ма џаба тренираш! Ко данас чита поезију? Хајде, погледај око себе, све сам олош и сељаци! Оно мало поштеног света не може да дигне нос од борбе за опстанак. Добро, можда бисмо и нашли некога ко чита песме, али ја лично не знам никога ко купује књиге поезије. То стварање поезије у ово наше време дође као неки утопистички пројекат. Кад мало боље размислим, ни ја нећу боље проћи са гитаром.

Млади песник не рече ништа на то већ само упали некакву јефтину цигару и одби пар густих димова зурећи у празно. А некад је кафић црних зидова и црвених сепареа, у коме су седели, био главни и једини у граду. Суботње паклене гужве, диско-кугла, први пољупци, прве љубави, прво алкохолно пиће, једном речју, чаролија! Безброј успомена је лебдело у загушљивом ваздуху оронулог и прашњавог кафеа, заједно са множином паукова, који су са посебним ентузијазмом загледали и надграђивали своје мреже које нису хватале очекивани плен.

– Да ли си гледао филм Форест Гамп?

– Нисам. – одговори музичар.

– Штета.

Стари песник је објавио осам књига поезије, појавио се у небројено много часописа и зборника, ни сам није знао колико пута је био награђиван на разним књижевним конкурсима. Радио је као уредник једног локалног књижевног часописа, састављајући некако крај са крајем. Млади песник је објавио две песме у једном значајном часопису, и једну у неком потпуно небитном зборнику, и, мање више, није радио ништа. Наравно, састављање краја са крајем се подразумевало.

Неко очекује бебу. Неко очекује писмо. Неко очекује милостињу. Неко очекује критику. Неко очекује диплому. Неко очекује новац. Неко очекује чак и писмо. Стари песник није очекивао више ништа.

Млади песник ће највероватније једног дана постати стар, а стари песник никад неће постати млад.