ПОСТАЊЕ

 

Адам је био човек који купује сандале у јесен, а чизме на пролеће, али, као и сваки Адам, био је далеко од савршенства. Дешавало му се да изговори праве речи у погрешне уши! Потом би се кајао због тога, али узалуд. Штета коју би нанео себи, била је трајна. Иако је схватао да, у већини случајева, наивна искреност неће донети ништа друго до збијања неумесних шала на његов рачун, ипак се упуштао у разговоре са разним превртљивцима, који су се, очигледно, трудили да, понижавањем и омаловажавањем других, узвисе себе. Такви су спремни на разноврсне подлости јер не могу да докажу своје вредности, зато што оне, малтене, и не постоје.

Често су Адама обузимала туробна осећања, проузрокована неким сасвим неоснованим страховањима. Та нерасположења су долазила као нешто природно, као тмуран дан, задржавала би се неко време и нестајала без трага, као руком однесена. Свикао на та мрачна стања, није се ни борио против њих. Верујући у изреку “Клин се клином избија”, потпуно се препуштао, на махове чак и удубљивао у своје невољности. Међутим, у последње време му је понестајало и снаге, и клинова. Поводом тога је покушао да разговара са јединим преосталим пријатељем, но он је, временом, постао један од оних што имају смеђе очи, уредну фризуру, пристојну гардеробу загаситих боја и јефтин сат. Пажљивији посматрач би уочио и негован, мало дужи нокат на малом прсту и то би било све.

Адам је имао доста очевих плоча и стар, али квалитетан, грамофон. Никад се нарочито није занимао за музику, али би повремено обрисао прашину и пустио неку композицију, тек да провери да ли музички стуб ради како треба. Била су то дела класичне музике: Бетовенове симфоније, пријатне мелодије Моцарта и других, познатих композитора: Дворжака, Вивалдија, Мокрањца. Сада, у тренуцима самоће, почео је сатима да се препушта складним хармонијама великих мајстора. Брзо би почињао да осећа низове тонова, у етру су искрсавали читави светови пуни осећања, али, очигледно, било је потребно још нешто поред музике да би се извукао из својих очајања и непромишљености. Пошто је прочитао и неколицину књига које је имао, запутио се у библиотеку.

Зграда библиотеке је била грађена крајем деветнаестог, а дограђивана почетком двадесетог века, у западноевропском, отменом стилу, са раскошним детаљима на фасади и столаријом из Беча. Зрачила је топлином и пријемчивошћу, што се не би могло рећи за већину монументалних грађевина такве врсте. Адам је волео старе зграде. Будиле су му машту и осећај који се јавља приликом оживљавања успомена, иако он успомене везане за њих, у овом животу, није имао. Библиотекарка је изгледала као да јој је сваки дан понедељак и прилично се изненадила сазнавши, приликом учлањивања, да је Адамово занимање радник. Ваљда јој је било кудикамо нормалније да праг библиотеке обијају студенти и покоји средњошколац. Пошто је дошао у библиотеку вођен изреком: “Ако не можеш да ставиш свет у себе, онда не можеш ни себе у свет”, прва књига коју је узео била је “Источник знања” Светог Јована Дамаскина. Деловала је као поучна и није се преварио. Из ње је у своју бележницу преписао следећи одељак:

“Бог, по својој доброти, преводи из небића у биће све оно што је постало, и унапред зна све што се има догодити. А да није требало да постану, не би имали ни зли да постану, нити би Бог имао предзнање о њима.”

“Многе будале и зликовци су себе успешно ставиле у свет. Свет је, нема сумње, више лош него добар, и то одвајкада. Да ли је онда лоше не ставити себе у такав свет?” – размишљао је окружен нотама класичне музике.

Прошло је доста времена. Адам је одлазио на посао, у библиотеку, прочитао је много књига, забележио одломке изузетно поучних садржаја, и било му је лакше. Читање је специфичан лек, а он је знао да чита на прави начин. Па ипак, негде у дну груди, осећао је недостатак нечега, неки немир непознате природе. И опет би, мада ређе, бивао очајан мислећи да је живот ужасно досадан.

Тако је Адам отаљавао свој живот све док, једног дана, у чекаоници библиотеке није спазио девојку са очима нежним попут лишћа брезе и косом што мирише на мед. Стајала је и размишљала о томе да ли је један цвет лепши ако расте са другим цвећем, или ако расте на ђубришту крај неке оронуле фасаде. Из џепа љупке, устручене јакнице, вирио јој је диск групе ‘’Дорс’’. Под мишком је држала књигу “Општа историја уметности” и индекс. Одједном је знао да се зове Ева. Свако друго име би било неприхватљиво.

 

ПЕСНИЦИ

У соби нежнољубичастих зидова седели су стари и млади песник. На зиду иза старог песника висила је репродукција слике Искушење Светог Антуна, Салвадора Далија, на којој је било дописано фломастером – Средњошколско срање.

– Писање песме мора да иде као вода! Нема размишљања у поезији, поезија мора бити вођена емоцијама! Шта друго изазива надахнуће? – говорио је Стари песник.

– Овоме мора да је сваки дан петак – помисли Млади песник, играјући се чуперком своје разбарушене, дуге косе и рече:

– Хм, зашто унапред одбацивати неке могућности, писаћу како ми се прохте! То је слобода!

– Па онда пиши.

Тиме беше окончан разговор и Стари и Млади песник се разиђоше, свако на своју страну.

Постоји једна врста људи која не може без друштва. Обично су у добрим односима са свим комшијама, бесомучно их посећују, не бирајући доба дана или ноћи. Такође имају и небројено много познаника, а и о оним малобројним људима из свог окружења, које не познају лично, знају све битније податке. Кад су сами у соби просто се уцрвљају од немира. Као да не знају шта ће са самим собом.

Млади песник није био један од таквих.

Стари песник је избегавао социјалне теме у својим песмама, јер је желео да људима подари нешто нежно, лепо, узвишено. У стану је држао огроман акваријум са предивним рибицама, а омиљена му је била једна потпуно бела са плавим очима. Често је одлазио у оближњу кафану, али тамо није помињао поезију. Разговарао је са осталим гостима о најобичнијим животним проблемима, и неко ко га не зна, не би никада помислио да је песник. Волео је да посматра кравате других људи и да на основу њих изводи закључке о њима, он сам их, пак, никад није носио. Сматрао је да су потпуно неприродне и да служе за одвлачење пажње од суштине.

– Ја свој стил тренирам играјући шах, и то не са људима, они су много склонији грешкама, превидима и губљењу концентрације. Играм против компјутера! И редовно губим. То је добро, јер док год је тако могу нешто да научим.

Млади песник је седео са другом у једном старом, сасвим запуштеном кафићу. Он се није бавио књижевношћу, био је музичар. Погледа га равнодушно и рече:

– Ма џаба тренираш! Ко данас чита поезију? Хајде, погледај око себе, све сам олош и сељаци! Оно мало поштеног света не може да дигне нос од борбе за опстанак. Добро, можда бисмо и нашли некога ко чита песме, али ја лично не знам никога ко купује књиге поезије. То стварање поезије у ово наше време дође као неки утопистички пројекат. Кад мало боље размислим, ни ја нећу боље проћи са гитаром.

Млади песник не рече ништа на то већ само упали некакву јефтину цигару и одби пар густих димова зурећи у празно. А некад је кафић црних зидова и црвених сепареа, у коме су седели, био главни и једини у граду. Суботње паклене гужве, диско-кугла, први пољупци, прве љубави, прво алкохолно пиће, једном речју, чаролија! Безброј успомена је лебдело у загушљивом ваздуху оронулог и прашњавог кафеа, заједно са множином паукова, који су са посебним ентузијазмом загледали и надграђивали своје мреже које нису хватале очекивани плен.

– Да ли си гледао филм Форест Гамп?

– Нисам. – одговори музичар.

– Штета.

Стари песник је објавио осам књига поезије, појавио се у небројено много часописа и зборника, ни сам није знао колико пута је био награђиван на разним књижевним конкурсима. Радио је као уредник једног локалног књижевног часописа, састављајући некако крај са крајем. Млади песник је објавио две песме у једном значајном часопису, и једну у неком потпуно небитном зборнику, и, мање више, није радио ништа. Наравно, састављање краја са крајем се подразумевало.

Неко очекује бебу. Неко очекује писмо. Неко очекује милостињу. Неко очекује критику. Неко очекује диплому. Неко очекује новац. Неко очекује чак и писмо. Стари песник није очекивао више ништа.

Млади песник ће највероватније једног дана постати стар, а стари песник никад неће постати млад.

ОПИС

 

 

 

– Господине Пдутр, ви сте превазиђена, проћелава пијаница! Ваше време је прошло. Штавише, далеко сте ви од господина – ви сте једна обична свиња! 

– Свиња је увек у праву. 

 

Капетан Горски се клацкао у својој столици за љуљање, зурећи у ватрицу, која је спокојно пуцкетала у камину. На ниском масивном сточићу од храстовине налазила се књига извесног Милојка Симоновића “Како пошандрцати под старе дане”,  и елегантна, наполеон чаша, са нешто преосталог одличног коњака. Поручник одби густи дим из скупоцене луле, добијене на поклон од господина Хармса, пре много година. Користио је некакав холандски дуван са мирисном нотом смокве. Његов дим је давао посебну чар атмосфери собе, уређене врло укусно, са пажљиво бираним комадима стилског намештаја. У пуковниковим водњивим плавим очима, увелико побледелим од старости, раздрагано играху одсјаји пламичака, попут веселе дечице. Погледа на раскошни сребрни џепни сат, на чијој полеђини беше гравирана следећа песма: 

 

ЈАХАЧИ 

 

Ноћ. 

Проносе четворицу. 

На штитовима. 

 

– Што ли не долази више? – помисли. 

У том моменту зачу се куцање на вратима.  

 

– Свиња је увек у праву? Чекајте, хтели сте рећи да сам, уколико сам у праву, свиња? 

– Шта сам хтео да кажем, рекао сам, а ви тумачите како год хоћете – одговори Пдутр и натегну добар гутљај шљивовице из јефтине, металне, кинеске пљоске на којој беше писало рђавим словима: “REMY MARTIN fine chаmpаgne cognаc”.  

Уредник се почеша по потиљку, погледа у врхове шпицастих лакираних ципела, па у Пдутра који није давао ни пет пара на његову разјарену реакцију. 

–  Да знате Пдутре, ваш рукопис је много бољи од вас! – просикта уредник. 

– Видите, то можда није нетачно…  Напокон да и од вас чујем нешто смислено… Хик… Него, друга ствар је ту интересантна. Чтали сте Дигиталну Пирану? Да, читали сте је свакако – морали сте, чим сте је објављивали. Видите, ја мислим да је квалитет ње, као особе, далеко изнад квалитета самих њених рукописа. Дакле, имамо једну одличну и ревносну особу, са једва просечним рукописима. Намеће се питање да ли је, кад су врлине у питању, боље бити просечна особа и имати одличан рукопис, или бити одлична особа и имати просечан рукопис? 

– Па сад, како се узме… Збунили сте ме… То питање изискује дубљу анализу. У неким ситуацијама је од користи бити одлична особа, у другим, опет, имати одличан рукопис… Ко ће га знати… 

– Као што већ рекох – Свиња  је увек у праву! 

– Ма нећеш ти мене више зајебавати, мајмуне свињски!!! – дрекну уредник ван себе од беса и баци се на Пдутра сав зајапурен, давећи га. Затетураше се и падоше рвући се, Пдутр се некако искобеља па звизну оном пљоском уредника посред њокалице, да је све звонило и даде се у бег. Уредник покуша да га стигне, али његове године одлучише трку у корист Пдутра који добаци са безбедне даљине: – Свиња  је увек у праву!, и шмугну иза угла. 

 

– Да, напред – прену се капетан, врата се лагано отворише и уђе собарица. 

– Гавријел је стигао господине. 

– Примите га, очекујем га данас. 

– Разумем, господине. 

Собарица је била црнокоса, очаравајућег изгледа, за својих четрдесет година. Витка, умиљата, речју слаткиш. Имала је очи боје меда и руке, беле и хладне, као млеко из фрижидера. Бавила се писањем, а издржавала се служећи капетана Горског, који, уопште узев, није био лош човек, али, ако ћемо право, ни сасвим нормалан. Међутим, као послодавац се показао и више него добро. Собарица је била од оних жена које су идеалне за заљубљивање, а немогуће за брак.   

– О, капетане, изгледате одлично! – рече придошли. 

– Мани се тога, него седи и кажи како стоје ствари? 

– Хвала. 

Гавријел седе у наслоњачу пресвучену тешком свилом боје црног вина. Капетан удари дланом у стоно звонце, собарица се створи истог трена. 

– Послужите господина. 

– Као и обично? 

– Да, да, хвала.  

– Елем, ствари стоје овако. Као што знате Хармс је од недавно престао да лови чаролије за вас. Ја сам ту ствар испитао лично и с тим је готово. Каже, да новац није у питању, и да неће више да лови за вас из личних разлога, који вас се не тичу. Добро, рекох, лепо је било сарађивати са вама, хвала на свему, и одох. 

– Па шта ћемо сад, човече, побогу! 

– Ништа. Решио сам проблем као и увек. Шта бисте ви без мене? 

– Ма хајде, бре, престрави ме. Да чујем. 

– Ангажовао сам човека да краде чаролије од Хармса. Зове се Пдутр, добар је, видећете. Дао сам му адресу тако да ће вам лично доносити свеже чаролије. 

– Јеси ли ти све лепо проверио у вези са тим Пдутром ( какво име! ), можемо ли да се ослонимо на њега? 

– Без проблема. Човек је ентузијаста и, надасве, поверљив. Чак не тражи ни новац. Рекао је да ће затражити тек  једну малу услугу од нас кад куцне час за то, и да ће то њему значити пуно, а нама ништа. 

Собарица је седела у предсобљу прекрштених ногу, са неком књигом Моме Капора у руци. Друга рука јој је лежала на сочно попуњеном деколтеу, а црна сукњица је била роман за себе. Савршено извајано стопало се мешкољило, љуљушкајући на врховима прстију полуизувену ципелицу са високом штиклом. Колена су била излуђујућа, а доња усна благо угрижена бисерним зубима.  

Зачу се звекир на главним вратима. Собарица се трже и разби своју чаролију попут стакленог лампиона, у трену.  

– Лозинка?! – упита, јер је постојало правило да се никада никоме не отварају врата без питања.   

– Свиња је увек у праву. 

– Ти?!  

– Не брини се, слаткишу, дошао сам код капетана. 

– Шта ћеш ти код капетана? Не разумем?! 

– Па рецимо да сам му донео нешто. Најави ме и дај му ово. 

Собарица замаче у попречни ходник и врати се за неколико минута. 

– Шта каже? 

– Потпоручник је одушевљен, чак му се и боја очију изоштрила. 

 

КАХОН – глава прва

“Кад у понедељак ујутру будете радосни као у петак поподне, онда можете бити сигурни да сте успели у животу.” – Георгије откуца статус на друштвеној мрежи, више да га не би заборавио него да би се правио важан њиме. Убрзо стигоше пар коментара:

“Не, то само значи да је приватни живот толико лош да је гори чак и од посла.” Смајли.

“Како да будем радосна петком кад ми је радна субота?”

Георгије оде до кухиње, отвори креденац од храстовине, и узе кутију нес кафе, затим мало паковањце масног млека марке кампина, меглеово му се чинило некако водљиво, и шећер. “ Мислим да су такви случајеви, бар на “овим” просторима, толико ретки, да су статистички занемарљиви” – смишљао је одговор на први коментар стављајући у повећу шољу кашицу и по неса, кашичицу шећера и млекце. “Зашто никако не могу да погодим однос састојака као у паковању 3 у 1?” Георгијева кафа је била добра, али прилично оштријег укуса од оне 3 у 1. “Овај други коментар је, заправо, много занимљивији. Ако би сте, хипотетички, били срећни у понедељак, зашто не бисте били и у суботу иако је радна?” Врати се за компјутер, и с уживањем сркну кафу из своје омиљене љубичасто беле шоље, и пусти албум Јилд групе Перл џем. Вертикална оса је делила боје шоље. Десна страна са дршком је била бела, а лева светло љубичаста. “Ово је већ други коментар који уноси пометњу у теорију, али не суштински . Смајли.” – одговори на исти.

Ретко ко је у Георгијевој земљи радио посао који воли. Многи нису имали ни онај који не воле.Таква је била земља у транзицији, измрцварена деценијским ратовима, санкцијама и корупцијом на високој нози. Георгије је волео свој посао, међутим, то је само један корак до радости. Други, углавном непремостив, су сарадници. Само онај који ради сам нема проблема са сарадницима. Тај коме су сви сарадници разумни се, сигурно, још није родио. Ту већ простори нису битни. Ради се о глобалној појави. По правилу, ако сарадник примети да сте на било ком пољу способнији од њега, он отпочиње једну зликовачку борбу за превласт у остављању бољег утиска код претпостављених. Како би другачије кад не може бољим резултатима? Част изузецима који постоје у трагично малом броју. Реч “зликовачки” уопште није прејака. Ту испливају разноразни комплекси подбодени чистим злом. Више вредности, ниже вредности, лични проблеми и, само би добар психијатар знао рећи шта још. И онда отпочиње латиноамеричка или турска серија. Зашто се Георгије радовао том понедељку?

Свој први бенд је оформио са другарима у средњој школи. Нису били неки виртуози, али радости и усхићења је било на претек. То су, у ствари, главни састојци музике. Од клупских свирки и добре забаве се није одмакло, могло се бити свој, али против поплаве сваковрсног шунда и општег распада система вредности се није могло никако. Једноставно, разум је тешко успевао тих година. Упркос свему, друштво се држало чврсто до завршетка школовања, не пуштајући своју музику из руку ни по коју цену. Касније су већ дунули другачији ветрови. Трбухом за крухом, друштво се растурало, сусрети се проредише, као и нова познанства, а музицирање се пресели већином по кућама, а и ту не беше учестало. Басиста ради у супротној смени, други гитариста отишао у Русију да ради као електричар, певач као има времена, али нешто му се и не пева, а бубњар је слободан али су му бубњеви у шездесетак километара удаљеном граду, где свира са бендом који зарађује новац. О туго јесења! Ти бубњеви су правили проблем одвајкада. Или нема горива да се возе, или чак ни аута па се гурао по граду вишекратно, из делова, у колицима, или се поцепала кожа, сломила педала, позајмио другом бубњару неки део, и тако, узбуђењима никад краја. И све је то, донекле, и било забавно у средњој школи, али не и данас кад се ближила четрдесета. Зато је Георгије одлучио да направи кахон. То је ударачки инструмент који изгледа као правоугаона кутија, а чији је звук запањујуће сличан правим бубњевима. Његово мајсторско искуство му је говорило да израда таквог предмета не може бити скупа, и он стаде претраживати по интернету форуме и упутства на јутјубу, а тога беше у изобиљу. На основу предложених димензија, схвати да има баш такву, одложену, звучну кутију на тавану. Недостајала је само шпер плоча за предњу и задњу страну, ножице, шрафови и, најбитније, снар за добош. “Одлично, крећем са израдом!” – Георгије се ужурбано и са усхићењем пењао на таван. Брзо пронађе звучну кутију, и још брже јој скину предњу, задњу страну и ножице, и саструга унутрашњи тапацир од сунђера који је служио да ствара пријатније бас тонове. Својевремено је и ту кутију правио са својим нераздвојним другом Михајлом. “А сада шпер плоча!” – стаде тражити метар са идејом да на тавану прегледа шпер плоче старе витрине и ормана. Пошто је померио витрину да би њен задњи део био боље осветљен, схвати да се одавно не праве тако квалитетне ствари и да је плоча врхунска и сува као барут, што је добро за звук, али се убрзо и разочара јер димензије на том месту не беху одговарајуће. “Пих!” – нервирао се, у тој земљи чуда од тавана, са обилно наталоженим траговима прошлости још од његовог детињства. Било је ту свакојаких старудија, књига, свезака из школе, прва школска торба од плавог скаја, старе антене, па креветац, дрангулије и делови сваке врсте, гардероба, обућа, и добри духови који шушну понекад ноћу, тек да се схвати да постоје. Са годинама, Георгије је схватио да ти духови највероватније воле да запоседају мишеве и да воле да гурају тамо амо орахе које је његов отац ту распоређивао да се суше. “Ха!” – одједном схвати да би на једном издуженом делу витрине можда могла да одговара плоча, мада је деловала уско. Грозничаво је помери, јер та страна беше остала неприступачна и у мраку, измери и исцери се до ушију. Тачно 30 милиметра! Дужина се мало требала скратити али то је био најмањи проблем. Куцну овде онде, звук одличан. “Танана, предњу страну смо решили” – певушио је у себи. Задња је била већи проблем јер је морала бити дебља, а те су се ретко виђале. Погледа у стари орман и спази преграде од баш такве дебеле плоче, брзо извуче једну, међутим разочара се јер не беше из једног дела већ из два спојена. “Каква штета, сад и да купим нову неће бити тако сува и квалитетна. А шта ако је убацим са унутрашњих страна, можда се ухвати?” Брзо откова мањи наставак, повади мале ексерчиће клештима и сјури се у собу да примери комад. Хватао се, али је био пар центиметара краћи. Одмах му сину да та правоугаона рупа може служити као вуфер јер је, по упутству, и требала да се буши једна округла пречника 12 центиматара ради бољег звука. “Шта кошта, ако се не чује добро, купићу другу!” – Георгије се радовао као дете у циркусу. “Сад још да питам бубњаре имају ли неки стари снар и ствар је готова!” Обави пар позива, посла поруке, али бубњари нису имали стари снар. Или им се није давао. Баци се на огласе и пронађе неки сасвим пристојне цене. Гугл мапе избацише неку погрешну адресу те радње, у неком селу. Позва брата Перуна који му објасни да је та радња баш у његовом комшилуку и да је види са терасе.

-Хоћеш да ти купим?

-Па кад би ми донео?

-Сутра не могу, због посла, једино прекосутра, у уторак… – вајкао се брат.

-Ма нема шансе, не могу ја да издржим чекање, идем ја сутра.

TAČKE

– Jedna pesma se ne čuje isto kad je slušaš sam, i kad je slušaš  sa nekim.  Sa druge strane, postoje ljudi koji mogu biti sami i kad su u društvu. To su oni što jako teško pronalaze  uši slične svojima. – govorio je Pdutr deci u budućnosti, jer su bila suviše mala da bi im to bilo zanimljivo u sadašnjosti. Pdutr se seti kako mu je jedan dalji rođak, ne mnogo stariji od njega, razložno objašnjavao da ne treba ići u srednju školu u koju je naumio, da je neki njegov drug pošao u istu i napustio je zbog toga i toga. Naravno, Pdutr je, kao i skoro svako dete, to čuo u tački budućnosti iz koje je moglo da se reaguje ali uz prilične posledice. Niko se ne rađa naučen. Niko ne raste sa strpljenjem. Retko ko čuje nešto kad mu je to najpotrebnije.
– Najbitnije je uraditi pravu stvar u pravo vreme. To je lako reći. Lako je i shvatiti, međutim, uraditi to, jako je teško. Iz nekih tačaka gledišta maltene nemoguće.
– Iz kojih tačaka gledišta? – upitaše deca iz budućnosti.

***

Pdutr prisloni zatvarač flomastera na stranicu ormarića za alat u garaži i preseče mu uži kraj. Pravio je od njega adapter za netipično uzak ventil na gumi polovnog, ali odličnog bicikla koji beše kupio prethodnog dana. Nijedan od fabričkih adaptera koji su išli uz pumpu se nije hvatao. Pdutr proba svoju napravu, izvrši malu korekciju, i napumpa zadnju gumu. Ventil na prednjoj se hvatao bez ikakvog adaptera. Pošto se uveri da je pritisak u obe gume dobar, oko tri bara, lagano izgura bicikl iz garaže i otisnu se u rano, sunčano jutro. Želeo je da proba menjač na obližnjoj uzbrdici. Okupan svežim prolećnim, ali ne hladnim, povetarcem, shvati da je bicikl više nego dobar. Po povratku, pozajmi od tetke iz komšiluka feder vagu i izmeri bicikl. 13 kg. “Sasvim pristojno. Još samo da ga slikam, pa da vidim šta misli Slaviša o ceni.“

***

  – Pa, draga deco, ponekad nema svrhe uraditi pravu stvar u pravo vreme ako ste na pogrešnom mestu. A niko ne bira mesto na kome će se roditi.
  – Zanimljivo! – rekoše deca zbunjenih lica.
  – Razumećete. Voleo bih da vam pomognem da se to desi što pre. Navikavajte se na svet bez sličnih vama, jer što ste bolji, teže ćete nalaziti slične. A kad nemate slične sebi, preostaje vam samo strpljenje. To ume da bude dosadno, ali šta je zabavno na ovom svetu? Samouništenje? Ne. Samo se čini da je tako. Treći pogled otkriva manje od prvog, ali, u tom slučaju važi pravilo da je gram zlata vredniji od kilograma gvožđa. Mada, ja lično, ne volim zlato zbog žute boje. Više volim srebro. Nemam para za platinu.

У РАЉАМА

-Лепој жени није потребан таленат. Ето, на пример, огромна већина списатељица и поетеса (какве именице!) је све ружнија што боље пише. Лепота пута таленат једнако константа! Са друге стране, оне ретке лепотице, које се уопште баве литерарним радом, постижу сличан успех пишући којекакве баљезгарије и наклапања. Исто важи и за друге видове уметности, примера има на претек, а спорадични изузеци само потврђују правило. На крају крајева, зашто би се лепа жена бавила уметношћу кад је она сама уметност?! – „издекламова“ Пдутр плод свог вишедневног размишљања на тему „Жене и таленат“, и отвори нову боцу Зајечарског пива.

-Не сери! – Ећуон запали некакву смрдљиву цигару и за трен се обави густим димом као да му је то једино задовољство на свету.

-Ово пиво је у неким серијама као пишаћа, али волим га само због његове историје и старе флаше коју још нису заменили неком новом педерском. Кад, и ако, је замене, нећу више ни да га пијем!

-Боли њих она красна ствар за твој принципијелни став. Ећуон је пушио загледан у некакву имагинарну тачку у космосу.

-Ма боли и мене за њих, само кажем да то не би било то пиво у другачијој флаши. Ништа више.

Настаде једна добра пауза, налик драмској, Ећуон скљечка пикавац у жутој кинеској пикслици (постоји ли неки предмет да није кинески на овој планети?!), Пдутр отпи дугачак гутљај пива које је брзо ветрело,  и рече:

-Постоје људи који од ситнице умеју да направе празник, а постоје и они који празнике претварају у ноћну мору. Да ли ти свесно или несвесно нагињеш ка другој групи?

-Ма ништа нема посебно да се прича. Сморио сам се и психички и физички. Јебати свашта, зарадио сам претходног месеца 54 хиљаде и остало ми је да наплатим још 23 и опет ће да ми фали 100 евра. Ето. У свој збрци кад почнеш да се и ти нешто пренемажеш ја вероватно реагујем оштро јер немам живаца да подносим твој став који ти постављаш као једини исправан, и твој суд који је неумитан, иако немаш благог појма, нити те занима цела ситуација и сви чиниоци који учествују у једначини.

-Хм, тражи шта хоћеш од мене само немој оно што ја не тражим од тебе. Код мене ствар није толико страшна по питању опстанка, само… Недостаје ми жив разговор са живим људима који ништа не смерају већ само посматрају и тумаче. Месецима ми је једина разонода играње шаха и посматрање аналогних сатова на интернету. Ако изузмемо гитару. Јебо те овај скајп…

МАРГИТА

 

    -Зашто стално спомињеш у причама боју зидова, рибице, акваријуме, а на крају је све потпуно песимистично? Зашто некад не пишеш нешто, како да кажем, измаштано, лепо?

            -Клин се клином избија!-одговори Пдутр Mаргити која је, као и свака Маргита, чезнула за нечим романтичним

    -Уосталом то се спомиње у само две приче.

    Људи се возе аутобусом. Неко иде у школу, неко на посао, неко у посету или пак да заврши неке обавезе. Разни људи, али ипак имају једну заједничку особину. Сви наслањају главе на одвратно прљаво седиште. Не знам да ли се неко уопште запита ко је све ту пре њега наслањао главу. Ето, на пример, видим неку лепу и неговану девојку како дрема у аутобусу главе наслоњене на масну и од прљавштине посивелу синтетичку пресвлаку седишта и одмах ми падне на памет како је ту седела нека смрдљива пропалица. Страшно! Неко ко путује сваки дан не пере и косу баш сваки дан а свако вече легне да спава и окреће главу по јастуку. Преноси прљавштину из јавног балканског аутобуса у свој лични живот.

    Маргита  је, површно гледано имала савршен живот: нормалну породицу – мужа и дете, довољно велику кућу и пристојно плаћен посао, међутим није била сасвим срећна у животу. То се видело и без њене приче која је изгледала отприлике овако:

            -Имам идеалан живот а опет, разједа ме неки немир.

    Када је о томе причала Пдутру он јој је после краћег размишљања рекао, по свом обичају, да ништа није идеално осим Бога и да мора да постоји неки разлог њеног немира. Нажалост никад нису имали довољно времена да утврде тај разлог.

    Видите, ја мислим да ниједан мушки писац никад неће схватити тај женски немир, наизглед безразложан. Само знам да он уопште није безразложан, све друго су нагађања. Можда је у питању неки женски демон – терач у посве ирационална стања, можда неки облик лудила, можда ни саме жене не желе да открију узрок тога, можда уживају несвесно и мазохистички у немиру? Можда је тај немир део женске природе? Постоји безброј тих “можда”. Многи писци су разглабали о том немиру, да не наводим примере, свако ће се сетити неког и из школске лектире, једно је сигурно: суштину нису открили. Једино што су открили је да тај немир може да изазове сулуде и трагичне поступке код жена и ништа више.

    Пдутр није био писац али је ипак био мушко.

    Маргита и Пдутр су се упознали у аутобусу.

 

ЧИЗМЕ

            

 

 

Све је скупо кад немаш пара а најскупље је бити добар човек. Добио сам на поклон омањи комад племенитог дрвета од мајстора. Да ми покаже шта је савршенство.

            -Одлично, направићу крст од њега.

            -Немој да правиш крст.

            -Зашто? Крст је, заправо, једина савршена ствар.

            -Немој да правиш крст.

            -И ово је савршено – показах му  песму на једној од веб страничица похрањених у мој мобилни. Били смо на слави. Свети Ђорђе.

 

            Чиме се купује лична доброта? Осакаћеним љубавима? Или када користиш трећину плућа за дисање? Када трпиш, више, мање, овако или онако? Можда кад си мртав а једеш и ходаш? Добро, претерао сам. Ово су свакако најкрупнији апоени. Може се куповати и за џак ситнине, на кашичицу, али треба вући тих сто кила гвожђурије на грбачи. Нема џабе ни код бабе, што каже народ.

 

            Навикао сам се на кишне дане. На хладноћу. У почетку сам се питао како ли живе енглези кад им је увек облачно. Од муке. А сада, након месец дана, сунце скоро да ми уопште не недостаје. Обујем чизме, имам одличне чизме, вијетнамку са зимском поставом, гурнем у уши ХПМ-70, сониериксон у џеп и бацим се наглавачке у ледено сивило. И ходам. Обожавам добре чизме. Ни оне нису јефтине. Довијам се на све могуће начине да дођем до њих.

 

            На слави је било фино друштванце. Шест чланова из три локална бенда, неколицина опичених, необичне цуре, младе маме са анђелчићима. А ниједна гитара. Само стари али квалитетни касетофон. Прво се слушао радио, па се онда ја сетих да имам у колима пар касета са одличним компилацијама. Пустисмо, а оно звук као из подрума.

            -Чекај имам шрафцигерче.

            -Тоооо, баш ми је недостајало. Дај да се подсетим старих дана.

Нађосмо некако шрафић од главе, прц – мрц, па је наштеловасмо. Добро се чуло. На крају смо читали песме са телефона и цртали чудовишта тако што један нацрта главу, пресавије лист да се не види, остави цртице за врат, други нацрта пола тела, савије, трећи до појаса, и тако до стопала. Наравно, шпијунирање је строго забрањено. Онда расклопимо папир и упишавамо се од смеха. И од пива и вина. Ето шта се дешава кад гитаристи немају гитару да се курче са њом.

 

            Праштам. Знам да кажем “ту тешку страну реч – извини”. Научио сам. Ал, јебеш га… Како другог научити?

 

 

НЕБЕСКИ ХОДАЧИ

     

     Као што су византијски патријарси и василевси подигли Византију на небо и тако је учинили неосвојивом за веке векова, тако и Небески ходачи умеју да дижу ствари на небо али и да спуштају небо и ходају по њему, лако, као да се ради о дуњи са ормана. Рађају  се са тим даром. Некима, још увек несвесним ко су заправо, се чини да је то проклетство али није тако. Небески ходачи лако пуштају тешке сузе и обично мушки имају женско, а женски мушко срце што се преноси с колена на колено. Најчешће син наследи срце од мајке а ћерка од оца. То уопште не мора да значи да су родитељи небеског ходача небески ходачи. То није правило. Као мали не играју се обичним играчкама већ веома рано почињу да се играју бојама, тоновима, словима, песком и земљом. Тако вежбају да се играју планетама, звездама и галаксијама кад порасту. Логично, никад не престају да се играју. Пошто су веома ретки, у младости, невични својим вештинама, имају осећај да не припадају руљи. Често су и очајни јер нагонски сањају и траже друге небеске ходаче и, наравно, оног ко је њихова друга половина, али, због своје малобројности, они се тешко проналазе. Живот је такав. Не штеди ни Небеске ходаче. Чак је и суровији према њима са неке стране. Пошто им даје нешто што не даје другима од њих узима оно што не може од других јер га немају. Као и сви други људи, и они стичу мудрост и умеће са годинама. Ту се не разликују од обичних, али се разликују по томе што им са мајсторијом расте и снага у борби са стварношћу. Са њом се играју тако што јој додају чинију светлости, прстохват таме, неколико суза и добро је умесе. Онда извајају, усхићени и ужурбани, неретко са флашом вина или ракије, чије капи додају у себе, разноразне облике, па их пеку на сунцу или месечини по потреби и по осећају који их ретко вара. Онда их, играјући се свемиром, грицкају у сласт. Од крхотина разбијених илузија знају да сложе савршено чаробне мозаике који, на подовима и зидовима њихових соба одолевају вечности. Нарочито им је забавно да обитавају у причама, песмама, скулпутрама и сликама. Једино ту су оно што заправо јесу и ту се најлакше и проналазе. У стварности, тражење им много теже иде. И није им лако. Зато имају оно о чему обични могу само да маштају. Намерно кажем „маштају“ јер они не умеју намерно да сањају. То раде само Небески ходачи.

МАЈСТОРИЈА

 

 

 

Пдутр је ходао улицом у прашњавим, дубоким белим старкама, и маслинастој вијетнамци. Могао би се стећи утисак да је волео војску, али није. Штавише, имао је јако туробна искуства са њом, а јакну је волео зато што је била савршено практична. Посматрао је реку пролазника и питао се шта, заправо, значи израз „згодна женска“.

Мала дигресија: Некаква будала би могла, читајући први пасус ове приче, да се запита, спремна за малоумно подјебавање: „А панталоне? Није ваљда ишао го, само у патикама и јакни?“ Ево одговора: „Панталоне у овој причи нису битне, а сигурно није носио оне штофане што се пеглају на ивицу“. Зашто сам направио малу дигресију? Зато што ми се десило да се читаоци једне моје приче препуне симболике ухвате за број година актера исте, као пијани за тарабу, а тај број није имао баш никаквог посебног значаја.

  „За шта је то, у ствари, згодна „згодна“ жена, девојка па и баба, ако хоћете? Имајући у виду изглед женских особа које се чашћавају епитетом „згодна“ намеће се само један логичан одговор: За јебање! Корен речи згодна је год (догађај). Угодити, нагодити, погодити, одгодити! Све саме јебачке радње. Догодити-згодна, десити-удешена. Дакле згодна и удешена може бити само за оне ствари. Стварно не знам за шта би друго биле згодне те згодне? За све остало уопште не морају бити згодне ни удешене већ, рецимо, паметне, доброћудне, зашто да не и талентоване. Мада и за оно треба да буду талентоване а не само да легну и дигну све четири увис. Најгора ствар у свему томе је што  и саме жене увелико користе ту, сасвим шовинистичку, реч „згодна“ описујући друге жене. Додуше нерадо, али користе.

И сам Пдутр је био практичан попут вијетнамке. Вијетнамски рат је био све друго само не практичан али та фамозна јакна јесте. Без икаквих предрасуда, свака част креатору који ју је осмислио. Мора да је био прави мајстор. Пдутр је често имао посла са лошим мајсторима и дошао је до следећег закључка: „Можеш се бавити неким занатом и тридесет година, узалуд је ако ниси рођен као мајстор. Занат се учи а мајсторија се носи у генима.“