ПОСТАЊЕ

 

Адам је био човек који купује сандале у јесен, а чизме на пролеће, али, као и сваки Адам, био је далеко од савршенства. Дешавало му се да изговори праве речи у погрешне уши! Потом би се кајао због тога, али узалуд. Штета коју би нанео себи, била је трајна. Иако је схватао да, у већини случајева, наивна искреност неће донети ништа друго до збијања неумесних шала на његов рачун, ипак се упуштао у разговоре са разним превртљивцима, који су се, очигледно, трудили да, понижавањем и омаловажавањем других, узвисе себе. Такви су спремни на разноврсне подлости јер не могу да докажу своје вредности, зато што оне, малтене, и не постоје.

Често су Адама обузимала туробна осећања, проузрокована неким сасвим неоснованим страховањима. Та нерасположења су долазила као нешто природно, као тмуран дан, задржавала би се неко време и нестајала без трага, као руком однесена. Свикао на та мрачна стања, није се ни борио против њих. Верујући у изреку “Клин се клином избија”, потпуно се препуштао, на махове чак и удубљивао у своје невољности. Међутим, у последње време му је понестајало и снаге, и клинова. Поводом тога је покушао да разговара са јединим преосталим пријатељем, но он је, временом, постао један од оних што имају смеђе очи, уредну фризуру, пристојну гардеробу загаситих боја и јефтин сат. Пажљивији посматрач би уочио и негован, мало дужи нокат на малом прсту и то би било све.

Адам је имао доста очевих плоча и стар, али квалитетан, грамофон. Никад се нарочито није занимао за музику, али би повремено обрисао прашину и пустио неку композицију, тек да провери да ли музички стуб ради како треба. Била су то дела класичне музике: Бетовенове симфоније, пријатне мелодије Моцарта и других, познатих композитора: Дворжака, Вивалдија, Мокрањца. Сада, у тренуцима самоће, почео је сатима да се препушта складним хармонијама великих мајстора. Брзо би почињао да осећа низове тонова, у етру су искрсавали читави светови пуни осећања, али, очигледно, било је потребно још нешто поред музике да би се извукао из својих очајања и непромишљености. Пошто је прочитао и неколицину књига које је имао, запутио се у библиотеку.

Зграда библиотеке је била грађена крајем деветнаестог, а дограђивана почетком двадесетог века, у западноевропском, отменом стилу, са раскошним детаљима на фасади и столаријом из Беча. Зрачила је топлином и пријемчивошћу, што се не би могло рећи за већину монументалних грађевина такве врсте. Адам је волео старе зграде. Будиле су му машту и осећај који се јавља приликом оживљавања успомена, иако он успомене везане за њих, у овом животу, није имао. Библиотекарка је изгледала као да јој је сваки дан понедељак и прилично се изненадила сазнавши, приликом учлањивања, да је Адамово занимање радник. Ваљда јој је било кудикамо нормалније да праг библиотеке обијају студенти и покоји средњошколац. Пошто је дошао у библиотеку вођен изреком: “Ако не можеш да ставиш свет у себе, онда не можеш ни себе у свет”, прва књига коју је узео била је “Источник знања” Светог Јована Дамаскина. Деловала је као поучна и није се преварио. Из ње је у своју бележницу преписао следећи одељак:

Бог, по својој доброти, преводи из небића у биће све оно што је постало, и унапред зна све што се има догодити. А да није требало да постану, не би имали ни зли да постану, нити би Бог имао предзнање о њима.”

Многе будале и зликовци су себе успешно ставиле у свет. Свет је, нема сумње, више лош него добар, и то одвајкада. Да ли је онда лоше не ставити себе у такав свет?” – размишљао је окружен нотама класичне музике.

Прошло је доста времена. Адам је одлазио на посао, у библиотеку, прочитао је много књига, забележио одломке изузетно поучних садржаја, и било му је лакше. Читање је специфичан лек, а он је знао да чита на прави начин. Па ипак, негде у дну груди, осећао је недостатак нечега, неки немир непознате природе. И опет би, мада ређе, бивао очајан мислећи да је живот ужасно досадан.

Тако је Адам отаљавао свој живот све док, једног дана, у чекаоници библиотеке није спазио девојку са очима нежним попут лишћа брезе и косом што мирише на мед. Стајала је и размишљала о томе да ли је један цвет лепши ако расте са другим цвећем, или ако расте на ђубришту крај неке оронуле фасаде. Из џепа љупке, устручене јакнице, вирио јој је диск групе ‘’Дорс’’. Под мишком је држала књигу “Општа историја уметности” и индекс. Одједном је знао да се зове Ева. Свако друго име би било неприхватљиво.

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s